Orjentacija na vodi

Gospodo forumaši i čamdzije, dobar dan vam želim...
logo

 

ORIJENTACIJA na vodi 


 

Danas, kada se setim mojih pocetaka na vodi, smesno mi je i pitam se, da li je moguce da sam tako nespreman, a ipak tada odlucio da se predano borim sa izazovima na vodi, koji su mogli mnogo puta da drugacije zavrse pricu o meni. A opet razmisljam, mozda i nije drugacije moglo da se desi, jer ja sam decko od malena odgojen u selu i izazove nisam gledao, pa zatvorim oci a njih nema ... Ja sam izazove osecao i sa njima se nisam nosio sto ih se plasim, vec u sportskom duhu, zato sto me interesuju i zabavljaju, a i mnogo sam voleo tu vrstu zabave. A kada sam se sretao sa problemima u svakidasnjem zivotu, lako sam ih resavao, jer sam imao oslonac koji mi je davao volju i snagu za resavanje istih. Iz istih razloga, ucene na poslu nisam trpeo, cak sto vise nisam ih podnosio jer opet kazem imao sam oslonac, volju i snagu u jednom: "IMAO SAM CAMAC". Ne mogu reci da me je posao zamarao i da sam jedva cekao da odem na camac. Naprotiv. Radio sam posao, na koji sam bio ponosan sto ga bas ja radim. Ponosni su bili i moji mnogobrojni prijatelji, a posebno rodjaci i roditelji. Psihicki sam prosto bio izazvan svakodnevnom aktivnoscu i interesantnim promenama, koje su budile u meni interesovanje i ljubav prema poslu. Fizicki, prosto nisam osecao umor, jer bio sam aktivni sportista i mlad, pun snage. Danas se secam tih vremena i sve vise sam ubedjen da me je u kondiciji odrzavalo razmisljanje o camcu i dok sam bio na poslu. Uostalom, na poslu su svi znali da mi je aktivan hobi nautika i rado su me posecivali na camcu u slobodnom vremenu. Cak je i Predsednik Jugoslavije u to vreme bio gost na Sevi i to ne jednom. Dolazio je na Sevu i sa delom svoje porodice, gde smo vikendom zajedno rostiljali i pecali. 

Jednom, ja sa Acom Debelim, ulazimo na Sevu i ja sam zastao, a on me je sa precutnim pitanjem pogledao ?

-" Znas, Debeli, kako udjem na camac i osetim ovo lelujanje pod nogama na vodi, a meni je u dusi lepo. Ako se taj osecaj zove sreca, ja sam onda srecan covek !?" A Debeli, tamo gde je stao, tamo je i ostao i kaze:

-" To se Momo kaze, dobar izbor za zivot. Sve pare koje si ulozio u Sevu, ovog trenutka su ti se isplatile. Mnogi ljudi trose velike pare da dozive to sto ti dozivljavas na camcu, ali malom broju ljudi se to uzvrati. I zato uzivaj na camcu, jer u njemu su se slozile mnoge tvoje osobine i zato se tako i osecas." I tacno je ..! Vecina mojih poznanika sa vode se boje talasa i kada je nevreme sa jakim vetrom izbegavaju da plove iz bezbednosnih razloga. Ne osudjujem ih. Oni su sasvim u pravu. Ali ja jednostavno nisam mogao sebi da dozvolim da zivim na vodi i da "sutra" se dese veliki talasi ili nevreme, a ja neobucen greskom dovedem sebe i sve ostale u camcu u tom trenutku u objektivnu opasnost, pa i sam camac. Zato sam mnogo puta koristio slicne nevremenu situacije kada sam sa cunom i Malisom u njemu, jurio za Sovjetskim guracima, koji su ploveci uzvodno i gurajuci veliki sastav iz nekoliko ogromnih barzi, podizali za sobom velike krmene talase. Uzivao sam da sa cunom plovim gore-dole po tim talasima i nije da sam sebe silovao u tome!? Naprotiv, uzivao sam u tim, da ih nazovem vanrednim situacijama ili ekstremnoj plovidbi. A sve iz razloga da sebe uvezbavam kada je situacija pod mojom kontrolom, za mozda nekada ubuduce kada se situacija "izmakne" kontroli, da znam kako da se ponasam i preuzmem situaciju u svoje ruke i pod svojom kontrolom. A da ste videli u tim situacijama Malisu. On je , predpostavljam shvatao da se nas dvojica zajedno, borimo protiv tih talasa koji su bili nenormalno veliki u odnosu na okolinu i "miran Dunav" i lajao je iz sve snage na njih, pokusavajuci da ih zubima dohvati i zagrize. Ali i umetnicki se odrzavao na prednjoj palubi cuna, doduse cesto skacuci i na patos cuna, tako da nikada nije pao u vodu. To mu se desavalo mnogo ranije, dok je jos bio mali i neiskusan. 

Od samog pocetka sam obozavao da plovim sa Sevom po nevremenu, jos i kada je prednji deo Seve bio otvoren ( pre renoviranja ). Stojim ja tako jednom za nekim volanom, koji je imitirao kormilo u Sevi i plovimo ja i Ljilja prema Velikom Gradistu. I bas negde posle Ramske krivine, pored ade Kalinovic, spustila se odjednom kosava i podigla talase koji su se razbijali o taban-pramca Seve i voda nosena vetrom ulazila je u prednji otvoreni deo Seve i mene za kormilom kupao svaki razbijeni talas. Ljilja je dosta hrabra, narocito u problematicnim situacijama, ali zapljuskivanje nije mogla da gleda i sakrila se u spavacoj sobi, a meni lepo. Izazov para vredan. Tako nesto nigde nisam mogao da dozivim. A sto se tice bezbednosti, nikada se nisam "zaboravljao" i dozvolio da Sevu dovedem u opasnost da potone. Znao sam da je kapacitet korita Seve veliki u odnosu na objektivnu opasnost ulaska vode, pa sam i tada dodao gas i uskoro usao u zaliv kod brane "Srebrnog Jezera". Zatim rucnom kaljuznom pumpom sam izbacio svu vodu iz korita, a ljilja mi je pomagala balansirajuci svojom tezinom i hodajuci po patosu Seve levo-desno, da se sva voda slije u kaljuzni deo korita. 

Secam se, kada smo jednom prilikom po nevremenu, pristali u obalu u Sremskim Karlovcima i nasi tamosnji drugari, koji su nas inace tog dana cekali, prisli su da uzmu konopce i vezu Sevu. Ljilja je odlucno odbila pomoc i rekla da ona najbolje zna kako ce bezbedno vezati Sevu, dok sam ja za kormilom odrzavao Sevu "gurajuci" obalu. I bila je u pravu. A sve su to znanja stecena vezbama u slicno opasnim situacijama. Medjutim, vremenske situacije nisu jedina opasnost, koja ugrozava bezbednost plovidbe i boravka na vodi. Tu konkurisu plicaci i sprudovi koje covek ne moze da kontrolise, zato sto ih struja matice premesta cesto, cak i na ona mesta gde ih objektivno niko ne ocekuje. Zatim upotreba alkoholnih pica je veoma cesta pojava medju prijateljima koji izlaze na vodu da se lepo provedu u prirodnom okruzenju. Ja inace pijem rekreativno i to po malo. Ali sam u pocetku radi eksperimenta, dok sam jos imao Malu Sevu, isplovio sam jednog dana na Savu i usidrio se pored desne obale odmah ispod Ostruznickog zeleznickog mosta. Bio sam sam. Zatim sam popio pola litre "Rubin"-ovog vinjaka sa par flasica "Jupi"-ja. Ta kolicina alkohola, jos zasladjena sokom, a i prisutno sunce i vrucina od 30-tak stepeni u hladu, ucinila je ocekivano. Tako sam se napio, da sam se osecao kao da sam u vazduhu, a posebno kada je prosao neki gliser ili brod i podigao talase. I bez obzira sto sam bio "dobro" pijan, nisam zaboravio da je to eksperimenat i da treba da plovim camcem. Plovidba je bila zanimljiva. Ne bih da je opisujem, ali epilog na kraju je umesto da sam usao u marinu, zaglavio sam se u plicaku pored samog ulaza. A plicak se zvao tinjavo blato. Motor nisam mogao da aktiviram te sam pokusao veslom, koje sam slomio na pola. Zatim sam sisao u blato da izguram camac i ostao sam bez patika, koje su ostale duboko u tinji. I tako dalje. Uglavnom, ubuduce pa i do dana danasnjeg, kada svi u drustvu piju, popijem i ja rado, ali samo radi reda po malo i recimo uz rostilj jedno pivo. 

I ja i Ljilja, obozavamo "plitke vode" u obliku bara i razliva. To su obicno stajace vode ili sporo tekuce, tako da je u njima priroda formirala veoma interesantan zajednicki zivot biljaka i zivotinja, koje se u vecini slucajeva ne mogu videti na drugim mestima. Takva mesta obilazimo cunom, ali kada se nadjemo u oblasti Apatinskog rita, ne mozemo da ne udjemo sa Sevom u veoma lepe meandre, dunavce i rukavce Dunava, koji je u ovoj oblasti ucinio sve da svi razlivi budu lepi i da na vreme dobijaju svezu vodu koja im zivot znaci. Obilazili smo rukavce i meandre Sotinske Ade, Nestinske ade, zatim Cerevicku Adu. Na Mackovom prudu smo jednom rucali u plitkoj vodi do kolena, sa kamp stolicama i stocicem na pescanom dnu. Zatim Dunavac pun lokvanja, nizvodno pre Sremskih Karlovaca, pa Gardinovacki dunavac, Locka i Janda Ada. Pa dunavac preko puta Slankamena. Ne mogu a da ne pomenem Karas kanal preko puta Surduka i kuvanje corbe u kotlicu sa tamosnjim alasima. Belegiske Ade i da preskocim, ne bi mi niko verovao da tamo nismo bili. Zatim kanali oko Crvenke gde sam cesto ribario i boravio u cugu i po nedelju dana. A tu su i Vojne Baste, koje su prica za sebe. Male, Srednje i Velike Vode, pa Ljubavno i Ivanovacko ostrvo, pa sve do Grocanskih Ada. Zatim da pomenem Aglov i Smederevsku Adu koji pamte Sevu, jer nikada se nije znalo, da li cemo prenociti u Dunavcu, ili cemo mahnuti Tvrdjavi i "Vecitom Gradu" Smederevu i otici dalje. Velika Morava, pa Kostolacki kanal i Dubovacki rit, kakvo bogatstvo !!! Ada Zilava i Ada Cibuklija sa kompleksom Labudovo Okno, zatvaraju knjigu lepih Ada, kanala i razliva na Dunavu, koje smo posetili. Pored iskustva, koje je neophodno da se boravi u sva ova pomenuta mesta, a da boravak ostane u lepom secanju, potrebna je i tehnika, koja je neizbezna. Da mi nije bilo "dubinomera" koji kako sam dobio informaciju o njegovom postojanju i gde moze da se kupi, organizovao sam da mi Krle stjuard JAT-a kupi i donese iz Amerike, tako da sam Sevu obezbedio krajem 80-tih sa dubinomerom. A da nisam, danas bih Vam mogao pisati samo o plovnom putu Dunava, a to bi savrseno bio "greh" ne pomenuti usputne prirodne lepote koje "Nauticari" sa "dzi-pi-es" uredjajima nikada nece videti, mozda na TV-u u nekoj jeftinoj i oskudnoj reportazi. 

Mnogo puta sam pokusao da opisem moju opcinjenost rekom, ali ne uspevam da sebe ubedim, da sve sto sam rekao ili napisao, da li je to bilo dovoljno, ili mi se cini da nisam mozda nesto propustio ili malo rekao. I nije tu samo rec o reci, vec jednako i o prirodi, kao i o plovidbi sa mojim voljenim camcima. Ja osecam da zivim u simbiozi sa prirodom, a pre svega rekama i camcima na njima. Nikada nisam usao u camac kao u kola ( auto ), boravio i bezdusno izasao. Dakle kola i ne mogu da uporedim sa camcem. Svaki moj ulazak i boravak na camcu, bio je za mene lepo zadovoljstvo i dozivljaj, nezavisno od doba dana ili godisnjeg doba. Naravno da leto najvise volim, cak ne moram ni da objasnjavam zbog cega. A jesen se uvek stidljivo najavi jutarnjom sumaglicom i prohladnim vetrom, koji tu istu maglu digne u nebo i pokloni je suncu, koje mi u to doba toplim zracima greje i telo i dusu i koga sam sve vise zeljan, kako odmice jesen. A u vodama Dunava i Save, po kojima s jeseni u proseku vise plovim, n’o po ostalim rekama, prisutno je puno opalog lisca i “eho-sonar” u takvim uslovima koristim iskljucivo radi informacije o dubini, a “fis-fajner” je sasvim beskoristan i pun je laznih informacija. A u jesen, boravak na vodi je specifican, ocaravajuci i za pamcenje je. Kada jesenje vreme “ima na programu”: sivilo i dosadnu kisu, za neverovati je, ali ja uzivam i u takvim vremenskim uslovima i svoje vreme or’jentisem na leskarenje i spavanje u Sevi. Kisne kapi tabanaju po krovu Seve i docaravaju prijatne umirujuce trenutke, koji se obicno kroz mastu zavrsavaju snovima. A kada se probudim, prohladni vetar je vec odneo sa sobom sivilo nad vodom, koje je mirisalo na zaboravljene dinje u polju, a vrbake cosave jos jednom je procesljao i skinuo preostalo lisce sa vec ogolelih grana. Tada po vlazi u vazduhu osetih da Jesen krupnim koracima dolazi.

A na vodi sve je isto, samo sa znacajnim razlikama, koje ne mogu a da se ne primate. Nocni ribolov mi vise nije kao letnji, rekreacija i zabava. Bez obaveznog kisnog kombinezona je skoro nemoguce voziti rine. Pa i kada kisa ne pada, a ono u njemu je prijatno i toplo. U mrezama ima riba, nije da je nema, ali pored nje u mrezama se nadje i dobra kolicina opalog lisca topola sa sitnim grancicama, koje voda nosi sa sobom, a koje se veoma komplikovano skidaju iz mreze pri ciscenju istih, posle svake rine. Zato je plovidba po rukavcima, dunavcima i plitkim meandrima u jesenje dane, neponovljiva prica za sebe. Prica koja govori o godisnjem dobu u kome se priroda sprema da spava, posle suncanih zega, besnih vetrova od kojih je veoma prepoznatljiva salauka i iznenadnih provala oblaka. Bas u tom prelaznom dobu, kada vetrovi raznesu sivilo i kisne oblake, ja Ljilja i Malisa se prepustamo uzivanju ploveci Sevom obicno do Sremskih Karlovaca, usput uzivajuci u koloritima drveca na obalama, koje je odenulo ogrtace sa bakarno-zuto-zlatastim bojama i sarenim tepihom trava. A polja su se okitila kukuruznom svilom i zrelim plodovima jos ne ubranog suncokreta i voca. Padine fruskogorske, nad Karlovcima, gledano od Ciglane sa Dunava, svaki put’ su me izazvale da uzmem dvogled i uzivam gledajuci berbu i berace prepunih vinograda, tog blaga i rezultata vrednih ruku paora. I nikada nismo propustili, da kada se usidrimo u obali Karlovackoj, da sednemo u basti ribarskog kluba, za topolovim stolom ili u zivopisnom centru grada i pijemo sa prijateljima slatko vino. 

Osetno naglo zahladjenje i pozutelo lisce na vrbama, topolama i na vitkim stablima jasenova, na obalama Dunava je upozorenje da nam je isteklo letnje vreme boravka i lepog zivota na rekama. I svaki bar malo suncani jesenji dan prolongiram i sve tako do kasne jeseni i pojava nocnih mrazeva. A to je vreme kada je za mene i mog vernog druga Malisu, kucnuo cas da je doslo vreme kome nismo bili radi, da se sa lepih visokih obala Malih Voda i predivnih sprudova Belegiskih, kao i vrbaka Velikog Ratnog i Konjskog ostrva, premestimo u mirne vode rukavca marine “Zeleznicar” u Makisu. A sto se mora i nije tesko. I Malisa se posebno obradovao kada smo uplovili u marinu, mestu njegovog rodjenja, gde su mu mirisi prvih uspomena susreta sa zivotom ostali u nosu. “Seva” je pristala u obalu na “nasem mestu” tako lagano, a cini mi se da smo juce isplovili, a ono vreme proslo i duze od jednog leta. Sve je oko nas isto. I vrbe na obali i sto i klupe !? Samo je Jare promenio tendu na svojoj pasari. I ona je ista kao i predhodna, ali je druge boje. 

Vagon Kraljice Marije je tu i farba na njemu je ista, a proslog proleca kada smo isplovljavali iz marine obecali su da ce ga prefarbati. Znaci, popili su sredstva namenjena za kupovinu farbe i znam da ce svu ovu narednu zimu uz kuvanu rakiju da razgovaraju o novim donatorima, koji ( u razgovoru ) samo njih cekaju. Sa predvecernjom maglom, spustila se i neka monotonija i nema zive duse i nista se ne krece ni po dvoristu marine, a ni po vodi rukavca i Save. Samo Malisa obilazi poznati mu teren i lenjo se dize dim iz limenog odzaka na krovu vagona. To domar Boban pusi zavijenu cigaretu i drema pored dobro zagrejane “kraljice peci” sa otvorenom flasom piva na stolu pored sebe. A i ja po obicaju, kada sa Sevom stanem uz obalu, pa sve dok je ne vezem, motor radi i Seva “gura” obalu. A ovde kao u snu. Pre nego sto sam dodirnuo obalu, izgasio sam motor i cula se neka teska tisina, koju je remetilo curenje preostale vode iz auspuha. Seva kao da se sama drzala za obalu, mirno je stajala. Cak ne primecujem ni da se ljuljala dok sam se ja kretao po njoj i trazio “vijetnamku” da je obucem jer je napolju sigurno prohladno. Izlazeci, pritisnuo sam crveno dugme “Signal Stejt”-a, alarmnog uredjaja od 110W i zaglusujuca sirena sa megafona na krovu Seve se prolomila Savom i usnulim vrbacima. Kokoske u kavezu kod Mice taksiste, su panicno zakukurikale i psi zalajali iz naselja preko nasipa, a i vrata na vagonu su se otvorila. Bio sam vec na obali ispred Seve kada se na vratima vagona pojavio Boban, koji me je pozdravio dignuvsi ruku iznad glave:

-“ Kako sam cuo sirenu, u prvom momentu me je uplasila, jer samo sto sam bio zadremao, ali sam znao da si ti dosao. Dobrodosao. Jesen u nasu marinu je vec odavno dosla i hladno je pa zato znam da ti je Ljilja kuci. Ali gde ti je onaj mali repati ? On da te ostavi i ode sa Ljiljom kuci, to sigurno nece !”

-“ Zdravo Bobane i hvala na dobrodoslici. Malisa je svakako sa mnom i tu je negde na obali, a gledam Sevu, skoro da ne treba ni da je vezujem. Stoji k’o “zakovana”.”

-“ Ti si se odvikao mirnih voda. Ali svakako je vezi i hajde unutra u vagon da se grejemo i da mi prepricas leto. Ja znam da ce dugo trajati razgovor i zato ja odmah stavljam da skuvam crno vino, a za veceru imamo rasprzenu kavurmu sa kiselom paprikom. Znam da i ti to volis, pa cemo zajedno vecerati.” 

Razgovor sa Bobanom i moja ispovest gde i kako sam proveo leto na Dunavu Tisi i kanalima se produzio do kasno u noc i u neko vreme nam se pridruzio zaljubljenik i strastveni ribar Zoran mestanin Makisa, koji je navratio u vagon, posle svog nocnog pohoda sa mrezama po Savi. Izmenjali smo prosloletnja iskustva u ribolovu uz kuvano vino sa karanfilcicima i sa uzdahom mi je poverio:

-“ Ja volim Savu. Dok sam bio u pelenama, roditelji su me vodili na pescanu plazu, bistre Save gde sam se igrao u pesku, sakupljao oklope skoljki i obavezno se kupao u plicaku i napio Savske vode, svaki put pod obavezno. Plaza nam je bila na par stotina metara ispred kuce, odmah preko Obrenovackog puta, tu gde je sada “sljunkara”. Kada sam poodrastao kao klinac sam tamo pecao bele ribe sa stapom od leske a za plovak sam se koristio perom od gusaka. Udice sam pravio od malih igala, koje sam uzimao sa djubrista veterinarske stanice. I ceo zivot sam na Savi. Danas ribarim sa mrezama, strukovima i vlakovima. Tu na ulazu u rukavac marine, izgradio sam kucicu-splav na vodi, u kojoj u poslednje vreme vise provodim vreme no kuci sa porodicom. A i njima vise nisam potreban. Svi su se osamostalili i imam osecaj da im samo smetam. Ne kazem da ne bih isao na Dunav i ribario tamo. Ali, ako cemo posteno, ja se Dunava plasim. A ovde na Savi sam kao kod kuce. Od Ade Medjice, pa sve do Ostruznickog zeleznickog mosta, znam joj sve vrtace i limane. Znam i gde je tinja na dnu i gde je pesak, malte-ne znam gde ribe “zanoce”. Jednostavno receno ja sam ovde “svoj na svojemu”. Iskreni razgovor, bez foliranja sagovornika, zavrsio se u sitne sate, kada sam se pozdravio sa Bobanom i zahvalio mu se na ukusnoj veceri i vinu, a i Zoran je otisao na svoj splav da spava. Ja i Malisa smo usli u Sevu, gde je bilo sveze u spavacoj sobi te smo se obojica pokrili cebadima i lepo i prijatno zaspali. 

Ujutru je Malisa iz Seve izasao, kako su prvi posetioci svojih camaca u marini poceli da dolaze. Meni se nije ustajalo iz tople postelje i ostao sam jos malo da dremam. I sve tako dok se nisu u marini pojavili Brana i Ceca, a onda sam pored poziva od njih dvoje da ustanem, cuo i udarce malim kamencicima u kabinu spavace sobe. I znao sam da nece prestati dok ne ustanem, pa sam to i ucinio. A napolju, dan suncan jesenje svez i bez oblacka na nebu. Usao sam u cun i umio se Savskom vodom. Zatim sam se vratio u Sevu i pred Ljiljinim ogledalom se ocesljao. Onda sam se obukao ne zaboravivsi i vijetnamku na sebi i uzverao se uz ovalu. A tamo, kao da nije jesenji prohladan dan. Branko Ladjevic sa svojom Micojkom, vec su stavili veliki kotlic na vatru koju Branko odrzava, a Mica sedi u stolici pored njega i razgovaraju. Grba i njegova Spasa, pripremaju camac za izlazak iz marine, a Brana i Ceca sede u svom camcu i cekaju me sa skuvanom jutarnjom kafom.

-“ Dobro vam jutro svima.” Kazem ja glasno i rukom pozdravljam i Jareta koga u prvi mah nisam video, a koji samo sto je izasao iz svoje pasare. Svi su me otpozdravili dobronamernim komentarima, a Brana se smeje i kaze:

-“ Momo, ti znas da ja tebe nemogu da lazem, pa prema tome, za danas je “drustvo” ( Brana i Ceca, Grba i Spasa, Branko Ladjevic i Mica i Jare ) juce donelo odluku da svi zajedno idemo u Grbinu bastu i da se iz nje oberu preostali usevi, ako ih neko vec nije pokrao? Medjutim kada smo videli Malisu, koji nas je sreo na stazi izmedju autobuske stanice i marine, znali smo da si i ti tu. Tako da smo i ja i Ceca dogradili danasnji plan, ako ti nisi protiv!? Naime, za danasnji zajednicki rucak, koji naravno i ti ne mozes da izbegnes, Micojka kuva vojnicki pasulj. A Ceca je odmah predlozila posto kuci cesto jedemo pasulj, da nam ti sa mrezama danas nalovis ribe i da mi rucamo przene ribe, kojih smo se uzeleli. U zadnje vreme niko nista da upeca na Savi.” I nastao je tajac, a svi su gledali u mene, a ja sam gustirao kafu i veoma ukusni Cecin kolac sa suvim grozdjem. Temperamentna Ceca nije izdrzala i gurnula me je laktom u rebra, uz pitanje:

-“ Sta cutis? Hoces da teras mreze ili neces?!”

-“ Pa kada ste vi sve isplanirali, meni nije nista ostalo da dodam. Prema tome ja i Brana davimo mreze!” I svi su se nasmejali, a Grba je izvadio nekoliko stapova iz kabine i stavio ih preko zrcala rekavsi:

-“ To ja volim sinovac, kad imam vremena i da ulovim nekoliko manica, koji mi se ovde muvaju oko elise motora!” 

I onda su mi Ceca i Spasa iznele sira, taze dimljenog mesa i domace kobasice, svezi jutarnji hleb’ koji je mirisao “kao dusa” i salatu od krastavca, paradajza i sveze crvene paprika. Spasa mi je donela iz njihovog camca veliku kriglu sa sokom od zove, Na racun krigle smo se salili sa Grbom, zezajuci ga da je njena velicina za Grbinu jednokratnu upotrebu piva.

-“ Jeste sinovac. Mnogo volim da pijem iz te krigle. Ona mi je taman merka.” Smejao se i Grba sa nama, a jutro se pretvaralo u lep suncani dan. Svi smo sedeli na obali bez suncobrana i slicnih letnjih rekvizita. Grba se izvalio u svoju stolicu, noge stavio preko zrcala camca, a stapove izmedju nogu oslonivsi ih na dasku zrcala i drema. To njegovo uzivanje nije moglo da prodje neprimeceno pored Brane i Jareta bez njihovih saljivog komentara:

-“ Spaso. Daj mi onaj suncobran da ga rasirim, da mi batu ne udari suncanica.” Kaze kao ozbiljno Brana. A i bez Cecinog komentara nemoze nista proci:

-“ Jeste, moze da kao neki dan da pocrveni u licu …!”

-“ Pa Ceco, to verovatno nije bilo od sunca, jer je nekoliko dana za redom bilo oblacno !” Nadovezao se Jare iz svoje pasare.

-“ A to crvenilo od pre neki dan je mom bati od malo vece doze vina. Znam ja mog batu !” Dodaje Brana i svi se tiho smeju, a Grba, zmirkajuci od suncanih zraka koji se odbijaju od povrsine vode u marini, sedi okrenut ledja svima, slusa ih i ignorise. Smeje se i na komentare menja facu, klimajuci glavom kao “neka-neka, vraticu ja vama”. Branko Ladjevic, takodje na Grbin racun nesto iz vrbaka dobacuje. A Grba mu kao ljut dovikuje:

-“ ‘Ajde ti gluvi cuti tamo, kad te niko nista nije pitao !?” I opet smeh i sala i tako svaki dan i cello leto i godinama od kako ih ja znam.

 

Dorucak je bio bogovski. Zahvalio sam se Spasi i Ceci i klimnuo sam glavom Brani da ustaje za mnom i da idemo da zabacimo mreze. I rekoh mu usput:

-“ Brano, uzmi sekiricu i naseci nekoliko kratkih sticeva. Trebace nam. A Grba se podbocio u jednu stranu, okrenuvsi se prema nama i kaze Brani:

-“ Brano, idi ispod vagona i uzmi stapova koliko ti treba. Drzali su mi u basti paradajz, pa sam ih skoro povadio, trebace mi za iducu sezonu. I Brana je otisao do vagona, a ja sam spremio dve mreze za “davku” u cunu. Iz Seve sam skinuo eho-sonar i prikljucio ga na mali akumulator od 36A. Bez Malisinog prisustva, nista nije moglo da se desava, pa ni ovaj izlet na vodi. Brana je odvezao cun i seo na srednju dasku, a Malisa je ostao na prednjoj palubi, dok sam ja startovao cetvorku. A Grba, ne pomerajuci se ispratio nas je recima:

-“ Rekao bih vam da se nosite u ……., ali sam fini pa necu !” I mi smo se nasmejali, a Spasa i Ceca su mu rekle neke reci koje nisu za ovaj tekst, a Grba se na sve to smejao, ne pomerajuci se iz svoje stolice. Izasli smo na Savu, a ja sam ukljucio “fis-fajner” i pratio ima li riba, kolikih i gde. Na ekranu sta se videlo, nije me radovalo. U jatima sitna riba pri povrsini i po neka velika, ali separatno pri dnu. Razmisljajuci brzo, doneo sam odluku da podavim mrezu nedaleko u kanalu Galovica, koja mi je bila alternativno resenje. Znao sam da je u Galovici zabranjen ribolov mrezama i nisam voleo da me tamo po danu vide ljudi i zatim me ogovaraju. Ali situacija je takva da nam riba treba za rucak, a u Savi je malo ima. Na uscu je bio jedan pecaros, pored koga smo polako prosli i usli u kanal. Sonar mi je pokazivao jata lepih riba, a pecaros nam rece da se love lepe babuske od 200-300 grama po komadu.

-“ Nista krupnije ?” Pita Brana. A pecaros nam bez reci podize iz vode vezanu stuku od oko 2,5 kg. a mozda i tezu. Mahnuli smo mu u pozdrav i za prvom krivinom sam se zaustavio u obali. Brana je vredno asistirao i vezao pocetak mreze za panj odsecenog bagrema na obali. Seo je na prednju palubu i zagrlio Malisu, a ja sam sa zavoznim veslom davio mrezu i isao ka suprotnoj obali pod uglom od 45% u odnosu na kanal. Na drugoj obali Brana je zaboo sticu i na nju zakacio gornjaku mreze. Davljenje iste mreze sam nastavio ka suprotnoj obali i ponovo zabili sticu i zakacili gornjaku. Kraj mreze je bio blizu susedne obale gde sam spustio postavac i plasticna flasa vezana za gornjaku je ostala da pliva na povrsini kanala. Pogledao sam okolo. Sve je bilo mirno i kako smo usli, tako smo polako i izasli iz kanala. Drugu mrezu sam podavio pored obale odmah iza potopljenog parnog remorkera. Podavivsi mrezu, oprao sam ruke u seo na sediste pored motora i nastavili smo da plutamo. I Brana mi isprica pricu o sudbini ovog parnog remorkera.

-" To je staro korito iz bivse Kraljeve flote. Neko od ovih novih bogatasa ga je negde u donjem Dunavu pronasao, kupio i preselio ga na generalni remont u Kladovo. Tamo su mu uradili korito i ostali deo enterijera, a novu parnu masinu su doterali iz Austrije i montirali je. Novi vlasnik je hteo da sve bude autenticno i kada je sve bilo gotovo, valjda je novi vlasnik iz Sapca i zaplovili su ka Sabcu. Ovde na ovom mestu su se zaustavili iz nekog razloga i vezali remorker za obalu i otisli sa remorkera. Bila je kisovita jesen i nivo Save je nekoliko puta opadao i rastao, tako da se iz tih razloga remorker prvo bio nasukao pri opadanju vode, a onda su ga talasi napunili vode i pri novom dolasku velike vode, remorker se napunio muljem. I evo ga vec nekoliko godina stoji na tom mestu, potpuno zamuljen peskom. Pri velikim vodama barze su ganjali preko njega i polomili mu tende i jarbole. A steta je da nova parna masina i koliko je u njoj ugradjenog bakra tu trune i propada." 

Lepo jesenje suncano prepodne i Sava sporo tece i nosi cun sa kojim’ ja i Brana plutamo i uzivamo u prohladnom jutru na toplim suncanim zracima. Doduse, Brana je poceo da “ispravlja krive drine”, ali sam ga na vreme zaustavio i posavetovao da se prepusti toplim suncanim zracima i ugreje telo, da dusi ucini “milo”. Istog momenta je zacutao i okrenuo se prema suncu da se sto vise izlozi toplini suncanih zraka. Plutali smo sporo, a ja sam uzivao u vidokrugu, jer sam celo proteklo leto proveo na Dunavu, na Tisi i na kanalima i ostao zeljan Save i to bas ovog dela, po meni jednog od najlepsih delova Save, od 10-og do 14-og kilometra. Primetio sam nekoliko novih splav-kucica na desnoj obali, ali i nekoliko sojenica na levoj obali, sto sam i glasno pomenuo. Brana je na ovom delu Save starosedelac i odgovorio mi je u jednoj recenici, da su to ovde obicne stvari.

-“ Skoro sve splavove je Misika letos napravio, a raduje me sto su vlasnici tih splavova, obicno mladi bracni parovi kojima je ovde lepo, a i nama pored njih nam' je lepo. A Sojenice preko puta rade neki ljudi koje ne poznajem, ali u proseku su to vlasnici, ovi kako ih zovu “estradni umetnici novokomponovane muzike”. Ranije dok su tamo bili Sveta “Kostolomac” i Zoran “Slina”, navracao sam kod njih na razgovor i kafu i od njih sam kupovao ribe, kada mi je trebala, a nisam imao srece da je ulovim. Ovi sada “gledaju negde visoko”, a i meni se ne mile, pa ih i ne obilazim. Problem je jedino kada duva Gornjak, a “umetnici” pustaju svoju muziku, pa nas ovde koji je inace nevolimo, njome “ubijaju”. Tako da u takvim uslovima, ja i Ceca isplovljavamo ili na sprud kod mosta, ili na pecanje na 14-om kilometru.”

-“ Sprud kod mosta se i dalje kada je mala voda pojavljuje, ili je tamo samo plitka voda ?”

-“ Pojavljuje se redovno i to u sve vecem obliku. Tako da klinci ne njemu igraju mali fudbal, a ja i Ceca sa camca u plicaku, napecamo na plovak za po pun' tiganj beovica. I kada ih Ceca isprzi, cini mi se da su bolje od girica." Sava sporo tece jer ju je “podbocio” Dunav i sve jedno, za neko vreme smo bili u ravni sa ulazom u marinu. Startovao sam motor, a Brana je uzeo ekran eho-sonara u ruke:

-“ Interesuje me zasto riba ne ulazi u marinu kao ranije. Ranije smo se “ubijali” pecajuci manice iz camca pored samog zrcala, a sada kao u “bunaru” da zabacujemo.” Ja sam smanjio gas na malo vise od ler-gasa i polako smo klizili po povrsini Save ka uscu marine. Brana je glasno komentarisao svoja zapazanja i radovao se kada je na ekranu video po neku veliku ribu, a ja sam odmarao oci i cula na mirnoj voljenoj reci. U medjuvremenu, tu pored samog usca u marinu, dosli su svako na svoj splav Milan, ili drugacije “Drug Pukovnik ili Puki” i Misika sa svojom Jecom, koja nas je odmah zvala na kafu. Prisli smo im i pozdravili se sa njima i pitali za zdravlje. Da smo pristali, morali bi smo da popijemo kafu i kod Jece i kod Pukija. Ovako smo se zahvalili, malo popricali i posto sam im rekao da do proleca ne odlazim iz marine, onda su prestali da nas nude sa kafom, u nadi da ce biti vremena da se siti ispricamo i mnogo kafa popijemo, naravno. Oni takodje vole i Dunav i Tisu, a plovili su i kanalima. Medjutim imajuci splav na vodi, to svakako znaci i biti stalno na jednom mestu. Tako da odavno nisu plovili, pa su zeljni mojih prica sa tih terena. Brana se glasno obradovao videvsi nekoliko velikih riba na ekranu eho-sonara. Misika se nasalio da su to ribe koje on hrani za zimu a Milan Puki je dostojanstveno uvereno prokomentarisao:

-“ Vidis Brano. Ja gledam sta ti i tvoje drustvo radite !? Spremate razne mamke i odlazite na levu obalu Save da prcate. Prvo tamo su plicaci, a drugo, sva riba je naucila da se sa splavova cesto baca hrana, pa se i zadrzava pored splavova. Ja stalno sa splava pecam i redovno imam sveze ulovljene ribe.” A Misika je smejuci se dodao:

-“ Dobro. Po nekada i sa mrezom po nesto ulovis ?”

-“ Svakako. Svako vece jednu kratku mrezu podavim izmedju splava i obale pored same staze. I nikada moja cuvarka nije bez riba.” A Brana se pohvalio:

-“ Epa Puki, i mi smo malopre podavili par mreza, tako da danas mozete doci kod nas “kod cesme” na rucak.” Pukovnik se zahvalio, a Misika me je pitao:

-“ Momo, velika je voda !? Jeste da je mutna, ali neverujem da ce se nesto uhvatiti po danu bez “teranja”!?” A Brana je dodao:

-“ Pa nema veze, ako se nista ne uhvati ! U Milancetovu cuvarku ima riba, pa cemo pozajmiti !” A Milan je bez da razmislja dodao:

-“ Niste trebali ni da se mucite sa mrezama i da ih davite. Evo ovde cuvarka je stalno obesena, pa kada vam riba zatreba izvolite. Samo nemojte da uzimate i nosite kuci. To nije fer i to ne dozvoljavam.” 

A ja sam blize objasnio situaciju.

-“ Jednu mrezu sam podavio u Galovici, a drugu sam pustio da “visi” iza nasukanog parnog remorkera. U odnosu na sadasnje uslove na vodi, smatram da ce biti dovoljno riba za jedan rucak, za nas desetak ljudi. Ako ne bude, imamo u rezervi vojnicki pasulj koji se kuva na lozistu kod cesme.” Milan se obradovao vojnickom pasulju i kaze smejuci se:

-“ A moze li bez obzira na ulov i kolicinu riba, da se uzme par porcija iz "rezerve" ?” I nasmejali smo se svi, a Brana mu je potvrdio da je rezerva samo prividna, a da je objektivno upotreba realna.

-“ Mi ovde ne davimo mreze u Galovici. Tamo se zadovoljavaju pecarosi i mogu vam reci da dobro prolaze.”

-“ Situacija je bila takva da ja uopste nisam ni planirao da davim mreze, ali me je drustvo jutros zamolilo da im obezbedim ribu za rucak, tako da za nekoliko sati izbora nisam imao.” A Misiki je proradila znatizelja:

-“ Momo, zamolio bih te kada podjes da vadis mreze, svrati po mene. Voleo bih da vidim da li se nesto uhvatilo u mrezi po danu i ako jeste, sta ima od ribe u kanalu ?” Potvrdno sam odgovorio Misiki, a Milan Puki se uozbiljio i kaze:

-“ Vidis Misika, u cemu je prednost imati camac sa kabinom ili imati kucicu-splav na vodi ? Mi smo ovde stacionirani i “statika” nam polako ulazi u vene. Tacnije, celo leto smo na ovom mestu, da ne kazem vec koliko godina. A Moma prezimi ovde, zezajuci se u kraljicinom vagonu, a na prolece isplovi i njegov je Dunav, Tisa, Tamis, Morava i kanali i gde jos ? A sada pogledajmo krajnji rezultat svega. Momu jutros obavezuju da im ulovi ribu, jer su je zeljni. Vidim ja da odavno niko nista iz tog drustva nije upecao. Moma razmislja i donosi jedino pozitivno resenje kako da ulovi ribu. I smisljeno, ekspeditivno izvrsava. A nas dvojica sedimo, kako smo sedeli celo leto i ti pitas Momu da te povede tu preko da vidis da li ima i sta ima od riba u Galovici. A tu ti je “pod nosom”. I ne zelim da to sto sam ti sada rekao, da komentarises. Vec samo da razmislis o tome.” 

Brana je na veslo uplovio u marinu sa cunom i glasno mi rekao, a ja znam da je imao za cilj da to sto kaze, da pre svega cuju njegovi “pajtosi”, a posebno Grba, njegov Bata kako ga Brana iz miloste jos i naziva.

-“ Moco, pristacu uz Sevu, da ti izadjes, a ja hocu da se sa “sonarom” malo promuvam po marini i da vidim da li u marini stvarno nema riba, ili moj Bata ne zna da ih lovi !?” A Grba, kako smo ocekivali, nije cekao ni trena, vec mu je odgovorio u nervoznom stilu:

-“ Pa da me mozda ti hoces da naucis kako se peca ?”

-“ Ma ne Bato ! Ti odlicno znas da pecas ribu. Nego ove skoljke u marini se jako "brzo" krecu tako da ti poskidaju mamke sa udica, pa iz tog razloga ne mozes da ulovis pravu ribu … tog sam ja misljenja, pa zato hocu da sada uradim kontrolu dna i da vidim ko se tamo sa tobom zeza, moj Bato !?” A branko Ladjevic sedi ispod visokih vrba, pored vatre i nadgleda kuvanje pasulja u kotlicu, pa ce reci onako kao za sebe, a sa precutnom, a otvorenom pretenzijom prema Grbi:

-“ Brano. Nemoj tako o svom Bati ! Ja se secam da smo svi jeli przenu ribu koju je tvoj Bata ulovio! Doduse to bas i nije bilo skoro. Predpostavljam da je proslo od tada nekih dve do tri godine, ali bilo je, mogu da se zakunem ! Evo, svi smo tu, pa neka potvrde da li sam u pravu !?” Svi su se nasmejali i naravno uglas potvrdjivali da je Branin Bata bio nekada dobar ribolovac, a Grba se poluokrenut, kao da mu se vrat ukocio i kao njega ne interesuje sta ostali kazu, ali se obratio Branku:

“ Ti tamo matori da cutis, kad’ te niko nista nije pitao !!” I nastalo je dobacivanje u granicama sale. Ja sam iz cuna izasao na zadnju platformu Seve i otisao do Branka Ladjevica i seo sam nedaleko od kotlica i vatre, koju je Branko i sam uzivajuci u tome pedantno opsluzivao. Dok je Brana plovio sa cunom po marini, lagano veslajuci i menjajuci smer levo-desno i istrazivao vodeni potencijal ribljeg fonda, ja i Branko nismo dugo sedeli sami na obali pored vatre. Pridruzio nam se Mirko “Dzibra”, koji je radio u “dezurstvu” u “JZ”-u na svom random mestu profesionalnog vozaca svih kategorija i kako se zavrsilo nocno dezurstvo, pravac camac i marina “Zeleznicar”, njegov pravilno receno drugi dom. Prisao nam je kao i uvek nasmejan i spreman za salu, bacio sesir na mali busen trave pored stare vrbe i seo sa nama, pitajuci nas “Ljudi, sta ima novo ?” Mozda mu i nije bilo u privatnom, a i u poslovnom zivotu sve potaman. Ali on je svaki put kako dodje na marinu, ostavljao svoje tekuce probleme “za sobom” i nastavljao zivot sasvim drugim nacinom, dakle lepsim nacinom zivota na marini. Ceca, Branina zena, kako ga je videla, za kratko vreme nam se pridruzila sa dzezvom turske kafe u jednoj ruci i malim casicama i staklenom bocom iz servisa sa rakijom prepecenicom, boje meda i sve to stavila na stocic koji se vec nalazio tu.

-“ O Cecilija i ti si tu ? Moracu da ti “karam” Branu da te malo bolje ‘rani ! Sramota me da kazem pred ljudima, ali si mi malo omrsavila. Ne mogu ja to Ceco da dozvolim !?" A Ceca ga je onako debela, docekala istom merom:

mirko dzibra

Mirko "Dzibra", dobar, posten i inteligentan covek, veseli prijatelj i dobar drug

 

-“ ‘Ajde ti “pikljavi” posluzi se i povrati dusu. Vidis kakav si, oduvace te vetar … !” I Mirko je ustao i zagrlio se sa Cecom u znak drugarskog pozdrava. Ceca je sela sa nama, nasluzila nam po casicu rakije, a i sebi takodje i popili smo za drugarstvo i cesto i srecno vidjenje. Dok se Brana sa interesovanjem motao sa cunom i “sonarom” po marini, Ceca nam je prepricavala neke smesne anegdote i svi smo se smejali, a ponajvise se cuo Grba sa svog camca, koji je i dobacivao neke svoje komentare na ispricane dogadjaje, jer je u vecini i on bio prisutni zivi svedok tih dogadjaja. I tako, veselo drustvo, pasulj se krcka, a pridruzio nam se i Brana, koga je Grba docekao recima dobrodoslice:

-“ Dobro Gluvac, sto si vatao “zjale” po marini ? Ko te je ubedio da ces sa tom “kozmetickom napravom” da vidis nesto u ovoj dovoljno neprovidnoj vodi ?” A Brana je vezao cun za Sevu i izlazeci na obalu i glasno je rekao, tako da smo i mi culi odgovor, s obzirom da je pitanje bilo dovoljno provokativno !?

-“ E’ moj Bato ! Kad’ bi ti bar mogao da shvatis modernu tehnologiju komplikovaniju od cekica, onda ne bi postavljao tako glupa pitanja i ne bi sedeo tu pored “praznog bunara”, vec bi se preselio onde gde je do pre neki dan stajao veliki camac Generala Djure Loncarevica. Da vidis Bato kako izgleda “gnezdo” somova u kome leze i ne pomeraju se!?” A Grba se smeje i pita:

-“ Gluvi, jer ti to mene malo “z…..”? Neverujem ti da znas !?” I svi smo slusali razvoj dogadjaja izmedju Brane i Grbe. Cak je i Spasa izasla iz camca i podboceno stajala iscekivajuci malo razumniji razvoj dogadjaja. Kakav sonar ? Kakvo gnezdo somova u marini ? Nista joj nije bilo jasno !

-“ Coro, ‘ajde sa mnom da te malo prosvetim … !?” Brana iznerviran nevericom ljudi sa kojima godinama zivi, vratio se u cun, odvezao ga i prisao na veslo uz Grbin camac, Grba je cutke usao u cun, a za njim i Spasa, koja nije mogla da veruje u takvo “cudo” da se mogu videti ribe u vodi ? A Mirko nije mogao da precuti i ne komentarise na svoj nacin pretstavu koja se odigravala pred nama. U tom provokativnom komentaru, pomagala mu je svesrdno i Ceca, a ni Branko Ladjevic im nije ostao duzan. U medjuvremenu nam se pridruzio i Milan Pukovnik sa svojim specificnim komentarom, jer je sasvim bio u toku situacije koja se odvijala :

-“ Tehnika je cudo. Nju proucavaju i izmisljaju ljudi, ali velika vecine ljudi koja se ne susrece i ne sledi razvoj tehnike, prosvetno-tehnicki zaostaje i onda kada jednom sazna, cudi se sasvim prostim i obicnim tehnickim dostignucima.” Na sve to sto je “Puki” rekao, nisam mogao a da se ne prikljucim komentarima:

-“ Ja sam ubedjen da ce Grba i Spasa ipak biti razocarani. Pretpostavljam da ocekuju da na ekranu “eho-sonara” vide ribe, u ovom slucaju somove, kao i na TV-ekranu. A na “sonaru” se na njhovu zalost prikazuju crtezi i skice, tako da ce se ipak vratiti razocaranim.”

Kako jutro odmice u korist dana, tako u marini se pojavljuje sve vise ljudi. Vecina ima svoje camce tu u marini, ali subotom i nedeljom je mnogo vise onih koji tu u marini samo cuvaju svoje siklje, koje im sluze za prelazak preko do svojih splavova na Savi. I dok smo mi ( Ceca, Mirko Dzibra, Jare, Puki, Milica i ja i Branko Ladjevic ) sedeli u kamp-stoljicama nedaleko od kotlica sa pasuljem koji se krckao na laganoj vatri i posmatrali uz nama specificne komentare, Branu sa svojim “pitomcima” Grbom i Spasom u cunu, na parkingu iznad Vagona na nasipu, iz nekoliko “taxi”- mercedesa izasla je grupa ljudi, zene i dece i razgovarajuci i smejuci se isli su ka nama. Bilo je to nama znano drustvo Borka Taksiste, koji su inace u svako svoje slobodno vreme, tu na nasipu ostavljali svoja sredstva za rad, sedali u svoje siklje i odlazili na svoje splavove na Savi. Dobri su to i ljudi i prijatelji, tako da su inace nebrojano puta do tada, ostajali tu sa nama i pravili smo rostilj i rucavali zajedno. Klinci su koristili mogucnost da se na kratko igraju sa Malisom i jos jednim klupskim psom, a Raca, Borkov kum je primetio nesto nesvakidasnje da Brana sa veslom i cunom vozi Grbu i Spasu po marini, pa su svi zastali, pozeleli nam dobar dan i Raca je pitao u cemu je “tajna” druzenja. Mi smo se smejali i nismo odgovarali na pitanje, podizuci time vecu interesantnost dogadjaju, a Brana sa cuna je prokomentarisao:

-“ E’ Raco ! To su moje muke. Pokusavam da ih tehnicki osavremenim, ali “ne pali” to kod mog Bate i snajke Spase.” I ucutao je Brana, dok su Grba i Spasa, gurajuci svoje glavu pored glave pokusavali da bolje vide ribe u malom ekranu “eho-sonara”. Borko se javio takodje ne kapirajuci nista sta se desava u cunu:

-“ Pa dobro ljudi, hoce li neko da nam objasni sta se ovde desava !? Ja znam da se Brana i Ceca odavno druze sa Grbom i Spasom, ali sta se ovo na vodi sa njima desava, ne razumem !?” Milan Puki je ustao i krenuo ka stazi na obali gde su se zaustavili Borko i njegov kum Raca sa svojim zenama i prijateljima, pozdravio se sa Borkom i rekao im o cemu se radi. I svima je bilo lakes, pa su se nasmejali, a Borko je rekao obracajuci se Grbi:

-“ Grbo. Eho-sonar nije televizor, pa da ocekujes da vidis kako riba mase repom dok plovi. Sonar preko sonde koja je u vodi, salje snop ultra zvucnih talasa, a oni u vremenu odbijanja, ocrtavaju konfiguraciju dna i pokazuju dubinu. A sto se tice riba, u sonaru se u odazivu ultra zvucnih talasa obrazuje uz pomocu mnogih tacaka vertikalne rezolucije, signal koji odgovara velicini ribe ili kolicini riba u jatu.” Svi su za trenutak cutali ( ocigledno mnogima nista nije bilo jasno ), a Grba se okrenuo ka Borku, koliko je mogao i odvazio se pitanjem:

-“ Borko Sine. Pusti ti ove alamane oko nas. Sve su to za…… Nego reci ti meni, da li je ovo sto vidim na ekranu tacno ili je to neka kozmeticka prevara. Sistem rada “ovog cuda” nisam shvatio i pravo da ti kazem, necu oko toga ni da se mucim da shvatam. Ali me vrlo interesuje da li tacno pokazuje, to sto pokazuje ?” Svima se protegao osmeh na licu, a Borko je uvereno rekao Grbi: 

-“ Tacno je Grbo, u stvari da korisnik mora da ima iskustva sa “tim”, da bi ga zatim pravilno koristio za svoju informaciju. Kada je voda mutna i nosi raznu prljavstinu, kao sto Sava ume, onda laze u davanju informacija. Isto tako zna da laze i kada je velika torbulencija na vodi.” I opet je pitanje ko je sta shvatio od prisutnih, a posebno zainteresovani Grba, koji je medjutim dobro shvatio da je “ta stvarcica” korisna, a za tolerancije cemo lako. “Ne moram svaku ribu da uhvatim, koja mi se pokaze na ekranu … !?!” Razmisljao je Grba i cutao, dok mu je u glavi sazrevala misao da “tu stvarcicu” treba obavezno da kupi, bez odlaganja. A onda se okrenuo Brani:

-“ Hajde ti Gluvacu veslaj ka obali. Ne mislis valjda da cu ja da gubim vrema sa tobom i Spasom, dok me riba ceka ovde.” I Brana je zaveslao ka obali, a Borko i Raca su krenuli ka svojim sikljama sa svojom decom, zenama i prijateljima. Milan Puki je govoreci polako, kao u poverenju, pokusavao je da “razvodni” neke izraze kojima se Borko sluzio dok nam je objasnjavao princip rada “eho-sonara”. Ja i Jare smo ga slusali, a Mirko Dzibra je uzeo pod ruku Cecu i Micu i poveo ih ka mestu gde se udobno sedi, kod Branka Ladjevica, koji je ostao da odrzava vatru pod kotlicem. Brana je pristao uz Grbin camac i dok su Grba i Spasa izlazili iz cuna, Brana nas je pitao:

-“ Recite vi meni, odakle se stvorila ova jama u marini. Nije mi cudo za somove sto su je uselili, ali u marini je svuda 3-4 metra i skoro svuda je ista dubina, a na ovom mestu dva ili vise puta je dublja. To mi nikako nije jasno !?” Svi smo se pogledali. Ja prvi sam kao i svi oni bio prisutan svim promenama u marini, ali odgovor nisam znao. A Milan Puki nam je opet tiho govoreci objasnio:

-“ Vi znate da je General Djuro Loncarevic bio u marini uvazavan od sviju nas. I secam se kada je bager prokopavao marinu, on je zamolio bageristu da na mesto gde je stoji vezan njegov camac, malo dublje prokopa. Bageristi nije bilo jasno, zasto bi se kopalo dublje, ali kada mu je i Zdenko iz “JZ”-a, koji je bio finansijer prokopavanja takodje rekao da to uradi, bagerista je spustio crpku izgleda do maksimuma i od tada je ta jama prisutna, mada sam je i ja zaboravio.” I dok smo mi pricali, Grba se sa svojim kabinasem pomerio desetak metara, to jest blize jami i usidrio se, trpeci kritike Brane i Jareta da ce smetati ljudima kada izlaze sa camcima iz marine na Savu. Ali je Grba ostao “gluv” na njihove primedbe i ne komentarisuci ih, dakle i ne praveci mnogo buke, iznad jaruge je zabacio bogato “nakicene” udice. Dva dubinjaka i jedan na plovak-balerinu. Spasu je ostavio na obali, a sam sebi je nalio cokanj dobre prepecenice iz Atomske Banje gde inace ima vikendicu i zaseo da uziva u ozbiljnom ribolovu.

-“ Bato, sa’cu i ja da nama nalijem po casicu rakije da ti nazdravimo za uspesan lov. Nema smisla da pijes sam. Osetice te somovi pa ti nece doci na stapove, Bato.” 

Vreme je prolazilo u sve vecem Grbinom razocarenju, jer ocekivane somove nikako da upeca, ali zato sale na njegov racun od strane Jareta, Mirka, Brane i ostalog lepo raspolozenog drustva sa obale, nisu nedostajale. Cak se i Spasa na pojedine dosetke smejala Grbi, a Grba je sedeo u zadnjem delu svoga kabinasa, okrenut ledjima svima koji su ga posalicama izazivali i uporno ocekivao “udarac” soma. A na obali Mirko i Milan “Puki” su medjusobno tiho razgovatali da je : “salu na stranu, ali objektivno bi trebao da ulovi bar jednog od grupe somova koji su otkriveni eho-sonarom.” Materijal za sire komentare doneo je Borko “taksista”, koji se svojom sikljom vratio sa svog splava i doneo peraje i masku za ronjenje na dah. Brana ga je docekao sa glasnim smehom, a Borko je dao znak svima da cute i zatim nas je zamolio da niko nista ne govori Grbi, dok ce on sa maskom da zaroni i vidi sta u toj jami ima.

-“ Kako sam cuo za tu jamu, nikako da se smirim !” Kaze Borko i svi su bili za saradnju sa Borkom, jer i njih je sve to oko jame interesovalo, a Jare da Grba nebi sta posumnjao oglasio se:

-“ Grbo, nesto te nece ili ti to ne umes.” A Grba, ne okrecuci se odgovorio mu je:

-“ Pa da. Ti ces da me naucis, kljakavi !!!” Borko je lagano usao u vodu sa perajima i maskom i besumno doplivao do pramca Grbinog camca. Zatim je zaronio i nekoliko minuta ga nije bilo, tj. samo povremeno se pojavljivao plovak cevi za disanje. Svima nam je dogadjaj bio interesantan, a Puki i Mirko nisu izdrzali pa su ustali i prosetali po obali blize mestu dogadjanja. Borko je isplovio na 4-5 metara desno od Grbinog camca, a Grba je skocio sa veslom u rukama i rekao:

-“ Samo si mi jos ti trebao ovde … !?!” A Borko se nije dao zbuniti, vec je podigao masku na cello i rekao brisuci lice sakom leve ruke, a sa desnom se odrzavao na povrsini vode : 

-“ Slusaj Grbo ! Tvoj krmeni deo camca je tacno iznad pocetka podavljene suklje. Mislim da si udice spustio pravo na tu siklju ?”

-“ Dobro, sta je sa somovima ? Jesi li ih video ?” Pita nestrpljivi Jare.

-“ Nisam. Slaba je vidljivost i iznenadila me je podavljena siklja u delu jame, tako da sam izgubio vreme i ostao bez vazduha, a trebalo je da pridjem blize. Ali dubina je “lepa” i dosta je hladnija voda pri dnu.” Grba je poceo da izvlaci udice iz vode i kaze Borku :

-“ Hvala za dodatne informacije, a sad’ plivaj dalje odavde ! A "cika" Grba ce im staviti zive durdubake na koje nece moci da odole i spusticu ih pored podavljene siklje.” Grba je zadovoljan dobijenom informacijom “kitio” udice sa zivim durdubacima i ne zaleci ih, a Jare i Brana nisu mogli a da ga ne pomenu :

-“ Pa dobro Grbo, koji si ti umetnik, da spustis udice na patos podavljene siklje ? I sta si molim te ocekivao? Da se somovi popnu na siklju i da uzmu tvoje mamke ?” Primetio je zajedljivi Jare. A Brana je prokomentarisao, kao u odbranu svom Bati :

-“ Bato, pusti ti Jareta. On se ne razume u pecaroske tajne koje ja i ti posedujemo ! Samo ti Bato pripremu udice i ne skrtari sa mamcima, kao sto znas. Durdubaka cemo da nakopamo koliko hoces, a ti somovi neznamo koliko ih je, ali sve sto ostavis, Borko ce ih pobiti sa vodenom puskom, ili Mirko sa “ruzom” glisti na udicama ?! Pa ti vidi !?” A Grba se nasmejao i rekao:

-“ Ja se odavde ne pomeram, dok ih sve ne izlovim ! A tebe Borko, ako te primetim da mi se muvas pod camcem ili oko camca sa tom maskom, caklja ti ne gine !” Borko se na te pretnje nasmejao, a Jare je i dalje pokusavao da “podkurbla” Grbu : 

-“ Ti si verovatno ubedjen da ce to izlovljavanje somova potrajati jedno popodne? Tome mozes samo da se nadas!? To ce trajati najmanje nekoliko dana. I moras da resis sta ces sa Spasom, da ti ne smeta u camcu? Realno je da je posaljes kuci ?!” A Spasa se odmah usprotivila:

-“ Sta cu ja kuci bez njega ?” A Jare se nasmejao i kao da je samo takav odgovor i cekao :

-“ Onda ces morati da spavas sa mnom u mojoj pasari ! Grbi je potreban savrseni mir dok je na ceki i ne mozes da mu se setas po camcu?!” Svi smo se nasmejali, a Grba je spustivsi prvu udicu na “dobro” mesto, postavio zvoncic na vrhu stapa i najzad se okrenuo ka nama, pogledao u Jareta i rekao:

-“ Kljakavi, sto ne pitas Spasu da li ce ona da pristane da spava u tvojoj pasari ?” A Spasa je rukom gurnula Cecu i glasno rekla Grbi:

-“ Pa moracu, ako me ti ne pustis u nas camac !?” I svi su se nasmejali uz prikladne komentare, a Grba se podbocio i kaze Brani:

-“ Brano brate. Drzi me da ne napravim zlo !!” A Brana ce opet po svome:

-“ Nemoj Bato. Ne cini zlo. Imam ja resenje za taj tvoj problem. Spasa ce spavati u mom camcu, a ja cu biti izmedju Cece i Spase. Bato, sto je sigurno-sigurno je. Ti Bato nema da brines !” I smeh sviju se preneo i na Grbu, a Ceca je uzela jedno drvo sa lozista i potrcala za Branom, koji je ustao i poceo da bezi jos pre nego je zavrsio razgovor sa Grbom. 

Ceca je odustala da juri za Branom i kao “losu kletvu” bacila je drvo za njim koje je ponela da ga urazumi. Vratila se zadihana i sela u hladovinu na svoju stolicu, a Jare je nastavio da “kurbla”, pa malo i na Cecin racun.

-“ Braco. Nemoj da te ja pojurim !? Ti tako kljakav nemas sanse da mi pobegnes. I zato cuti.” A Jare je na to ustao i prisao Ceci, zagrlivsi je i sapnuo joj nesto na uho. Na sta ga je Ceca zagrlila i slatko su se nasmejali. Grba je sam sebi nazdravio i gucnuo casicu ljute rakije i opustio se u udobnu stolicu. Borko nas je pozdravio i otisao na svoj splav, a Brana je ostao da sedi na stepenistu Kraljicinog vagona. Mirko, Puki, Branko Ladjevic i Jare su nasli sebi neku novu temu, koju su prepricavali u tihom medjusobnom razgovoru. Ja sam sisao u Sevu, pracen Malisinim budnim okom sa obale i iz kuhinjskog ormara izvadio pribor i posude za ciscenje ribe. Mreze tek treba da izvadim, ali instinkt mi je govorio da ce ribe u mrezama sigurno biti. Ukljucio sam radio stanicu i na 9-om kanalu CB-a pozvao prisutne da se jave. Javio se “Pirana” iz Zeleznika i taman smo poceli neobavezni razgovor, kad sam cuo zvon zvoncica koje je Grba postavio na stapovima. Razgovarajuci sa Piranom, prisao sam otvorenim vratima i nagnuo se da bolje vidim, sta se to kod Grbe desava.

-“ Pirana, nazvacu te kasnije, jer moram da odem do jednog naseg pecarosa i da mu pomognem !”

-“ Opisi mi sta se to desava ?”

-“ Nemam vremena, moram da odmah odem, a i da ti kazem sta se desava, neces mi verovate !” I istrcao sam iz Seve i uskocio u cun. Odvezao ga, startovao motor i krenuo sam ka Grbi. Brana je trcao po obali vicuci :

-“ Momo, sacekaj mene, molim te !” I pristao sam u obalu, za trenutak je Brana stigao i uskocio je u cun i krenuli smo ka Grbinom camcu, a Brana ga je pitao sta se desilo, mada nam je svima bilo jasno sta se desilo.

-“ Bato, sta bi’ Bato ?” A Grba se borio sa dva stapa, pokusavajuci i sam da se odrzi u ravnotezi, da ne padne u vodu.

-“ Sta bi’? Sta bi’? Mesecima me nece ribolov, a onda udari na dva stapa istovremeno i to izgleda da su dobri komadi, Bato !?” Pristao sam sa cunom uz Grbin camac i rukama se snazno zadrzao. Grba je dao jedan stap Brani, ali su se oni u medjuvremenu zapleli, tako da je Brana odlucio da na ruku namotavajuci najlon, tako i izvadi “ulov”. Grba je takodje bez reci uzeo najlon drugog stapa i on sam je poceo da ga namotava na ruku, dok sam ja vezivao cun za Grbin camac. Uzeo sam moj veliki alaski meredov i stao sam u Grbin camac, a Brana je ostao u cunu. 

Pitam se samo, sta je glavno na pecanju ? 

-“ Vas dvojica, pazite da vam se najlon ne zareze u sake !” Posavetovao sam ih jer su obojica bili nesvakidasnje uzbudjeni.

-“ Nece. Moj Bata peca sa 0,50 "zlatna kornjaca". Pazi Bato da ti ne ode ispod camca i zakaci se za elisu motora. Koliko sam ti puta rekao, da kada pecas podignes motor !?”

-“ Onda mi motor smeta dok pecam !!” A Milan Pukovnik se oglasio sa obale :

-“ Aj’te vas dvojica ! Svadjajte se kasnije, a sada se skoncentrisite na “ulov”. Sta ste se raspricali k’o babe !?” I dok sam u meredov primio jednog soma, podigao sam meredov visoko da ga ljubopitni sa obale vide, krajem oka sam video Mirka Dzibru, kako stoji u vodi do iznad kolena i prati proces pecanja i nervozno pusi. Soma sam istresao na patos cuna i krenuo za drugim, koji je bio na ruci Brane, a Grba je ostavio namotani najlon sa ruke na sediste camca i nasuo sebi rakiju. Zatim se sa osmehom na licu okrenuo ka gledaocima sa obale i nazdravio im. I dok je on ispijao “zdravicu”, Jare mu je doviknuo :

-“ Pazi Bato, evo ga Borko u vodi, tebi sa leve strane !” A Grba je ispio i ostavio casicu na krov camca, sakom obrisao usta i sa krova uzeo caklju i sa njom poceo da udara po vodi, dok se Brana borio sa drugim somom. Za koji trenutak se i drugi som nasao u meredov, a zatim i na patos cuna i Brana je usao pored mene u camac i zagrlio i poljubio Grbu.

-“ E pa Bato, cestitam. I neka Mirka stigne reuma sto stoji tamo u vodi, ali on nikada nece uloviti dva soma odjednom !!? A znas ko ti sada najvise zavidi ? Onaj tamo pod vrbom !” Pokazao je Brana prstom na Branka Ladjevica, a smeha i komentara ostalih, koliko hoces. A Branko je dosao do obale i glasno rekao :

-“ Nisam ja zavidljiv Brano, ali znam da ce se tvoj Bata sutra potrositi. Eto njega sutra u prodavnicu eho-sonara i samo ne znam da li ce kupiti “pravi”, ili ce mu kao obicno uvaliti neki krs.” A Grba se okrenuo ka obali i naliva sebi jos rakije i cuti. Jare na obali ne staje sa pricom, ali i Brana takodje u cunu, ali i skida udice sa somova.

-“ Bato. Samo se ti nalevaj ! Gde ti je cuvarka ? Hoces da ih pustim u vodu, a' !?” I Grba je izvadio staru malu cuvarku, a Brana se ljto razgalamio :

-“ ‘Ajde, nemoj da me nerviras. Kako ces dva soma od po pet kilograma da stavis u taj “supak”. Jesmo prosle jeseni zajedno kupili cuvarke ispod Pancevackog mosta ? I zasta je sada cuvas ? Uh sto nisam jaci da te izudaram !?” A Grba, nemajuci kud’, usao je u kabinu i otuda izneo koncanu cuvarku, jos u papir zavijenu. 

Grba je ponovo sebi nalio casicu dobre rakije i time usao u fazu slavlja dobrog ulova i nije se mnogo obazirao na svoje okolo drugare da i njih pocasti. Smatrao je to nepotrebnim jer su ga skoro svi zezali i salili se na njegov racun, dok se on svojski potrudio da i ulovi somove koje je sonarom otkrio u jaruzi. U obuzetom zanosu zadovoljstva, zaboravio je i na svog “batu” Branu, koji mu je maksimalno zalazuci se, pomogao i u ovoj situaciji. Brani to nije smetalo, koji se vredno zanimao razmrsivanjem najlona stapova, ali i spreman u svakoj mogucoj prilici da se sali sa svojim “batom” Grbom, nije ni ovog puta propustio ukazanu priliku:

-“ Spaso. Ja znam da je moj bata Grba “Navip”-ov maneken, ali da pije sam pored nas zivih, to je i tvoja greska u vaspitanju sa medjuljudskim ponasanjem tvoga muza !?” Brana kao ozbiljan i uvredjen rekao je ne dizuci pogled prema Spasi i Grbi, a Spasa se ljuta okrenula ka Grbi:

-“ Eh,Ti !!! Meni ne moras da ponudis nista, ali sto puta sam ti rekla da mi Branu ne ljutis !!?” Brana se na sve to krijuci lice od pogleda Spase smejao, a Grba naruzen od Spase, uzeo je stap sa krova i njime hteo da kazni za svoju pakost Branu, koji se sakrio iza mojih ledja u cunu, sada vec glasno smejuci se. Sa osmehom primedbama se pridruzio i Mirko, vicuci sa obale:

-“ Spaso. I mi smo ljudi i vasi drugari. U redu je, Grba to po nekada zaboravlja, ali ti si pametna zena, pa ispravi njegove greske. Red je da izneses tu Grbinu rakiju na obalu i pocastis i nas za dobar i nesvakidasnji ulov ! Red je, a ti kako hoces !?” Spasa se bez reci spustila u camac i iznela na obalu flasu sa rakijom, kao dukat zutu. Dzabe je za njom Grba galamio:

-“ Spaso. Nemoj tu flasu. Ima u polici druga flasa za njih … !” I sve jedno, zakasnio je Grba sa reakcijom. Spasa je vec predala flasu u ruke Mirku, a ovaj je brze-bolje razlio u casice prisutnim. Gledam iz cuna istu, skoro svakidasnju predstavu, u kojoj se samo akteri menjaju i razmisljam, kako je sve ovo svojeobrazno lepo i zanimljivo. Da covek ne pozeli da ode iz marine, jer zivot ovde je pun razlicitih dogodovstina.

I bilo je ... i trajalo je ! I svi bi da se ponovi ..., a ono traje bez da se desi !!!
Moma

Comments *

1)
Written by 0 poslato 06. Jul. 2014. / 23:50:27
Deda moj najbolji na celom svetu! :) <3

You don't have permmission to comment, or comments have been turned off for this article.

NF servisi

Plovila članova foruma

Vodostaj

Video

NF linkovi

Dunav - marine i pristani

Sava - marine i pristani

Prijatelji foruma

 
Tehnonautika