Vikend na Žilavoj adi

Dobar dan Vam želim gospodo Forumaši

logo

 

Vikend



Sve ribe iz mreza su zavrsile u velikoj cuvarci, koja je visela na nizvodnoj bitvi Seve. Mreze sam povesio na konopcu zategnutom izmedju dve topple, ili mestu za dnevno susenje mreza i letimicno oprao cun ispolcem, spremivsi ga za drugu turu vadjenja mreza podavljenih sinoc pored obale Ade. Skinuo sam sa sebe toplu pamucnu majcu, oprao sam ruke i umio lice, pa provukao prste kroz kosu. Posle toga, dzonika je opet zapevao i krenuo sam sa cunom uzvodno prema gornjem spicu Ade, gde mi je podavljena prva po redu mreza. Pesma slavuja nadjacavala je pesmu jos nekih ptica pevacica u vrbacima Ade. Lepi suncani dan mi se prosto milio i odrzavao me u odlicnom raspolozenju. Nekoliko siklji vezanih za obalu i taze dim na obali kod stare nasukane topole, koji samo sto se zaviorio oko visokih vrba, govorio mi je o prisustvu ljudi kojih do jutros na tom mestu nije bilo. A ja se uvek drzim pravila da znam ko mi je u komsiluku pa i ovog puta sam oduz’o gas i pazljivije se zagledao u grupu ljudi zena i dece. I taman sam resio da idem dalje i dodao sam gas, kad’ se iza vrba pojavio Doktor iz Kostolca, mahnuo mi rukom i kaze:

-“ Dobro jutro Momo. To sam ja sa svojim drustvom iz Kostolca. Udesili smo slobodan vikend i resili da ga provedemo ovde na Adi u tvom komsiluku, pa smo poranili da ne izdangubimo ovaj lepi dan. Vidimo se kasnije !” Mahnuo sam mu rukom i nastavio prema Brankovoj jahti, a Branko kako me je video, doviknuo mi je masuci mi rukom da mu pridjem. I ja sam prisao blize do jahte i smanjio gas:

-“ Momo. Ja oko deset sati krecem u Dubovac. Dolaze mi kum Marko sa zenom i njegov pobratim Lale. Ovde ce kao i svakog vikenda biti guzva, pa ti kad-kad obrati paznju na ovu moju “imovinu”.

-“ Dobro. Za “imovinu” nemoj da brines. Reci cu Doktoru i Rokiju da obrate paznju, jer oni sa svojih camaca vide tvoju ladju ! Zarko bi takodje vec trebalo da dodje, a on znas i sam, peca tu u panjevima nedaleko od tebe, pa cu i njemu reci. Uostalom nemoj da brines, bice sve kao da si ti tu. Nego, Aca te je pozdravio. Ulovio je sarana-kapitalca i jutros on sprema dorucak, pa te je pozvao da doruckujes sa nama.

-“ Hvala. Doci cu, pa cu onda od vas da idem za Dubovac.” A u panjeve, nedaleko od Brankove jahte, a nasuprot Doktorovog i Rokijevog kabinasa, vec su se usidrile cetiri siklje sa vikend-pecarosima koji su zauzeli polozaje "na sarana", a i vremenski uslovi su im idealni. Doktora nema, predpostavljam da je nocas “terevencio” i sada jos spava, a Roki je, u to sam siguran da je zamenio mamke i evo ga, zavalio se u stolicu. Prosao sam pored njega polako na dovoljnom rastojanju da mu nesmetam i rekao sam mu da obrati paznju na Brankovu jahtu i stapove, u njegovom odsustvu.

-“ Bez brige. Neka on ide, a ovde nista nema da fail !” Pozdravio sam ga i zacas sam se nasao u blizini samog spica Ade. Usmerio sam cun ka obelezenom mestu u obali gde sam vezao prvu mrezu, izgasio sam motor i podigao ga van vode. Cun se oslonio o obalu lako udarivsi o nju, a ja sam uvezbanim koracima dosao na pramac cuna i pridrzao se za ogolelu zilu neke topole i uzeo u ruke gornjaku mreze. Pridrzavao sam se gornjake i polako sa cunom klizio nizvodno, preko limana u kome sam juce podavio dve mreze. Dok sam tako “klizio” primetio sam da se u mrezi dosta nahvatalo riba, sto me je naravno obradovalo. Medjutim jos vise me je obradovao Malisa, koji je sa malom Milicom dosao obalom Ade i pojavili su se obadvoje masuci repovima. A to je znacilo da je i Aca dosao u kamp kod Ljilje i bice ukusnog dorucka. Malisi i Milici sam rekao da me sacekaju da prvo izvadim prvu mrezu, a onda cu prici obali da ih uzmem u cun, sto su njih dvoje i ocekivali, a i razumeli moj zahtev. I o zadnji deo cuna udarila je prazna flasa, koja je inace bila vezana za kraj mreze. Uvezbanim potezima sam je izvadio i za njom i postavac i slozio ih u prednji deo cuna. Laganim pokretima sam vadio mrezu, koja je nocas bila solidno posecena sa dosta razlicitih riba. Medju ribama je najvise bilo smudjeva sa kilazom od kilo ipo do dva svaki pojedinacno. Dva krupna tostolobika od oko sest do osam kilograma i tri soma od dva do pet kilograma, od kojih dok sam jednog vadio meredovom, pri tom’ mi je ispao iz mreze jedan lepi saran. Neka je, nije mu bila sudbina ! Vezanim delom mreze, nategao sam cun na obalu, sto su Malisa i Milica jedva sacekali i obadvoje su uskocili u cun. Malisa je u trku zarezao na tostolobike koji su repovima lupali o dno cuna i sa Milicom su se smestili kod motora. Znaju njih dvoje da netreba da smetaju u cunu, ali isto toliko i mozda malo vise vole da su sa mnom u cunu. Druga mreza je isto tako bila bogato posecena sa ribom, sto mi je ovde na terenima oko Ade bilo kao sasvim normalna pojava, pa iz tog razloga i nisam mnogo na to obracao paznju, ali camac kabinas koji se pojavio sa Dunavske strane preko spica Ade, ustvari njegovu posadu od dva coveka i jednu zenu, ulov ih je jako zainteresovao, pa su u medjuvremenu spustili sidro i uporno gledali sta od riba se nalazi u mrezi koju sam izvlacio. Pogledao sam levo i desno i uvideo da nisu bili sami. Branko me je dvogledom pratio, kao i jedan pecaros iz jedne od onih cetiri siklje u panjevima. Kako sam zadnji deo mreze i postavac slozio u cun i krenuo ka sledecoj mrezi, nedaleko ispod Brankove jahte, kabinas se usidrio na obalu Ade pri samom vrhu, gde su mi do malopre bile mreze. I dok sam na pristojnoj distanci obilazio Rokija, on mi kaze:

126

"Sta da ti danas kazem lepo i veselo, da bude tako dobro, kao ovaj suncani dan ?" - Zorica Milinov 

-“ Jos i ako ulove ribu, ubicu se ! Pa meni je taj liman pred nosom i nikako da mi padne naum da tu zabacim stapove !?” A ja sam mu u prolazu rekao:

-“ Mogu ti reci da kad god sam davio mreze pored razlicitih Ada na Dunavu, a i na Savi pored Ade Medjice, uvek sam tretirao spiceve, jer se riba mota oko njih. A posebno donji spic Ada, gde je voda plitka, a neces verovati da sam na Adi Medjici lovio u plitkoj vodi smudjeve po dva do tri kilograma tezine. Meni je ovde na Zilavoj daleko i nebezbedno po sigurnost mreza da davim mreze na donjem spicu. A ubedjen sam da bi bio dobar ulov svaki put.” Kada sam bio u ravni sa Brankom, pozvao me je da pridjem uz njegovu jahtu, sto sam i ucinio.

-“ Slusaj, Momo. Da li su ti "ti smudjevi" jos zivi ?” A ja sam se sagao i video da su im glave u plitkoj vodi po patosu cuna i rekao mu da jesu.

-“ Moja kuma obozava smudjeve, kao i tvoja Ljilja. Daj mi ih da sutra kada mi kumovi podju kuci da im ih spakujem da ih ponesu sa sobom, jer ne verujem da cu danas i sutra da ulovim tako lepe komade kao sto su ti tvoji u mrezama. A ja cu ti ih platiti istom cenom po kojom ih prodajes u Beogradu.” Odmah sam ih lagano oslobodio zagrljaja mreza, a Branko je za njih otvorio novu cuvarku u koju sam ih prebacio, a on ih je spustio na dubinu i zakacio cuvarku za bitvu od jahte.

 

Spustio sam se nizvodno na oko 50-tak metara od Brankove jahte i prisao uz obalu kod nasukane topole. Malisa i Milica su istrcali kroz cun na obalu i veselo krenuli ka nasem kampu, a ja sam odvezao trecu mrezu po redu i poceo da je izvlacim. Dve siklje sa tomosovim cetvorkama i sa po jednim pecarosem, zurili su punim gasom ka potopljenom slepu, a mene su asocirali na zivot i razmisljao sam : “tako je to i u zivotu. Ako ka cilju kome stremis ne podjes ili ne stignes na vreme, dzaba ti je zatim da zuris … “ Jato smudjeva kamenjara koje je svoje druzenje zavrsilo u mrezi, prekinulo me je u razmisljanju o varijantama zivota. Petu ili sestu mrezu po redu kada sam vadio iz vode, obisle su me moje patke, koje su se uputile ka plicacima kod nasukane topole. I interesantno je da medju njima vlada, ako se ne varam “matrijahart”, odnosno bela patka je uvek na celu kolone, zatim patani pa crne patke su uvek iza. To je verovatno neki njihov red i poredak, razmisljam ja, ali sve jedno ih je lepo videti. Kada sam vadio sledecu mrezu, na obali sam primetio dva decacica, kako sa puno paznje posmatrajuci sta radim, veoma se trudeci da budu neprimeceni od mene samog. Nisam hteo da im se javljam, da im ne pokvarim trenutak, predpostavljam njihove igre. A to nije vazilo za odrasle, jer me je Doktor kod veza sledece mreze, gde sam pramcem cuna pristao u obalu, sacekao sa osmehom i dvoje svojih prijatelja. Kako sam rece, da im docara rad alasa i kako to izgleda na licu mesta ribariti mrezama. Doktor ih je predstavio Svetlana i Tihomir, a ja sam im mahnuo, jer nisam zeleo sa prljavim rukama da se rukujem sa ljudima.

-“ Dobro jutro”, pozelese mi muskarac i zena sa dobronamernim facama odeveni u jednobraznim sportskim trenericama i belim patikama.

-“ Dobro jutro i dobro dosli na Zilavu Adu. Predpostavljam da je vas ovako rano jutarnji dolazak, organizovao neumoljivi Doktor. Samo da znate, ovo jutros je njegov kompromis. Dobro vas nije doveo sinoc kada ste se i dogovarali o danasnjem dolasku !?” Mlada zena se glasno nasmejala:

127

Lepo odabrano mesto, cak i kisa kada se sprema, ono ostaje lepo.

 

-“ Otkud je vama to izvesno ? A u stvari bas je tako i bilo, kada smo sinoc razgovarali i predlozili da danas svi zajedno dodjemo na Adu. Doktor je predlozio da krenemo odmah !”

-“ Pre nedelju dana, a vezanih mesec dana, Doktor je tu na ovom mestu kampovao sa svojim bratom i sa prijateljem iz Gaja. Dovoljno smo se druzili, tako da sam ih upoznao i tu tajni nema koliko Doktor voli kampovanje i bas ovo mesto na Adi.” I dva mala “izvidjaca” su iskrsli iza zbunja samoniklih vrba pa su nam se pridruzila, bolje reci jedan je prisao i za nogu obgrlio mamu, a drugi je prisao tati, a sve gledajuci ribe u mrezama, sto me je asociralo da ga pitam:

-“ Volis li da jedes ribu ?” A mali je cuteci klimao glavom, dok je majka Svetlana pojasnila:

-“ Mi volimo ribu, a volimo i da pecamo. Doktor nam rece da sacekamo dok vi podignete mreze, pa cemo se svi dati u ribolov sa stapovima.”

-“ Dobro. Pecanje je lepa zanimacija. I ja po nekada volim da pecam sa Seve. Ali dok ulovite ribu, verovatno cete da pregladnite. Medjutim ako vas dvojica meni kazete kako se zovete, onda vam dajem pravo da sami izaberete ribe iz mreza koje ce vam zatim tata i mama da vam spreme na rostilj i u slast da ih pojedete ?!!” Svetlana je pokusala da bude skromna, ali su se klinci utrkivali ko ce pre da mi kaze kako se zove. I rekose mi da se zovu Mirko ( malo veci i stariji ) i Zoran koji je pustio maminu nogu i dosao do samoc pramca cuna. Doktor i otac Tihomir su se glasno smejali decijoj predstavi, a majka Svetlana je pokusavala da ih spreci u nameri da uzmu ribu.

-“ Gospodjo, nemojte nam kvariti zadovoljstvo, a vas dvojica udjite u cun i da mi rukom pokazete koje cete ribe da vam dam.” Klinci su usli u cun, a tostolobik je snazno udario repom o dno camca, tako da ih je malo isprskao prljavom vodom, na sta se Mirko uhvatio za lice i okrenuo ledja tostolobiku, a mali Zoran je pobegao na prednju platformu cuna. Svi smo se nasmejali, a Doktor je predlozio:

-“ Dobro Momo, ako si vec resio da nam poklonis ribu, prihvatamo po tvom izboru.”

-“ Klinci, da li se vi slazete sa cika Doktorovim predlogom ?” Pitao sam ih, a mali Zoran je odgovorio sa “aha”. Izvadio sam im iz mreze dovoljno smudjeva kamenjara, pre svega radi klinaca, da zatim kada jedu nemaju problema sa kostima, a Svetlana se jos jednom zahvalila i pozvala me kod njh na rucak kada rostilj sa raznjicima bude gotov.

Odgurnuo sam cun sa obale i krenuo ka sledecoj mrezi. Sledece dve mreze su kao i svakog dana, bile podavljene preko potonulih i natalozenih grana na dubini od oko 4 - 5 metara, pa sam mreze morao da vadim istim sistemom kao i prve dve na gornjem spicu Ade. A moji mali “komsije” Mirko i Zoran, stalno su me pratili sa obale i sa neskrivenim interesovanjem i uzivanjem gledali kako izvlacim mreze i sa koliko riba, sto im je takodje bilo vrlo interesantno i vazno. I sve je to mirno trajalo, dok njih dvojicu nisu sreli Malisa i Milica. Onda je nastala bezanija i cika malisana kroz vrbake. I Malisa i Milica su potrcali iz interesovanja za njima i kada su videli Doktora, prepoznali ga i smelo mu prisli, jer ih je Doktor proslog meseca kada je kampovao ovde na ovom mestu, svo vreme hranio ukusnim mesom. Tako da im je ostao kao draga uspomena i nezaboravni prijatelj. Ovom prilikom su ih upoznali Tihomir i Svetlana i uskoro su se ponovo kod mene na obali pojavili, ali ovog puta ih je bilo cetvoro: odusevljeni Mirko i Zoran sa Malisom i Milicom. Bilo mi je drago da su se sdruzili i posalio sam se malo sa njima, a onda je moju paznju zauzela grupa mladica i devojaka, koji su doplovili iz pravca Dubovca i verovatno nezadovoljni sto su zakasnili da zauzmu mesto kod “podavljenog slepa”, dugo su se vrteli po Dunavcu sa tri istovetne siklje zelene boje. Galamili su neodlucno trazeci mesto gde ce se locirati da pecaju. I konacno su izabrali levu obalu Dunavca preko puta naseg kampa. Pa posto je obala nepristupacna za pristajanje, sva tri camca vezana “cuge”, vezali su se za jednu od mojih kapitalno pobodjenih stica, za koje ja inace vezujem mreze. Galama je uskoro prerasla u smeh i salu, a ja dok sam vadio sledecu mrezu, koja je bila vezana blizu Seve, videh Acu i Ljilju kako sede u stolicama bastenske garniture i kafenisu u hladu stare vrbe i razgovarajuci o necemu ozbiljnom, te im ja pozeleh prijatan odmor. A Aca mi rece:

-“ Momo. Ja sam sve spremio za pripremu omleta sa Banatskom “sapunjarom”. Jedino tebe cekamo i od tebe zavisi kada cu poceti pripremu, jer omlet mora da se jede dok je vreo. Tada je i najukusniji.”

-“ Aconi. Imam jos nekoliko mreza i onda idem po Branka, da i njega ne bi zatim cekali !?” I dok sam isao ka vezu sledece mreze, izmedju Seve i Giletovog “Krcka” vidim Ljilja je ustala i pozdravila se sa nasim malim komsijama, koji su u drustvu sa Malisom i Milicom , a sledom za mnom, naisli na Ljilju i Acu. I dok sam odvezivao mrezu, cujem kako ih Aca pita: “da li vole da pecaju ?” Na sta mu obojica uglas odgovaraju sa “da”, a mali Zoran je jos i dodao:

-“ Deka nas cesto vodi na kanal i pecamo na plovak. Zatim ribu donesemo baki i ona nam je lepo isprzi pa jedemo.”

-“ Mnogo je ukusna i ja mnogo volim da jedem ribu koju nam baka isprzi.” Dodao je Mirko, a Zoran je jos i ispricao:

-“ Deka jos na kanalu ocisti i opere ribu, a ja i Mirko cim stignemo kuci, zalozimo vatru u sporetu u letnjoj kuhinji napolju u vajatu pod kos i onda je baka przi, a mi i deka sedimo i mirisemo lep miris przene ribe, a onda svi sednemo za stolom i jedemo.”

-“ A deka, uvek dok cekamo popije rakiju, koja takodje lepo mirise.” Dodao je Mirko. Raspricala se deca pa i ja zastao sa odvezanim delom mreze u ruci, slusajuci ih.

-“ Dobro pecarosi moji. Lako je pecati sa dekom na kanalu, a da li vi znate da plivate na vodi ?” Pitao ih je Aca, a obojica “k’o iz puske” odgovorise mu sa “da”, a mali Zoran je nastavio, kao pravdajuci se:

128

Verni pogled sa leve obale Dunavca na Zilavu Adu

 

-“ Pa kako ? Deka nas nije hteo da vodi na pecanje dok nismo naucili da plivamo ?!" A Aca mi je doviknuo da se ne udaljavam sa obale i uzeo ih za ruke i doveo ih na cun.

-“ Sedite ovde jedan pored drugog i drzite se sakama za ovu dasku na kojoj sedite. Momo ucini im uslugu pa ih malo provozaj dok vadis tih nekoliko mreza. Vidis kako te gledaju sa obale, a ovo "dobro delo" ce zapamtiti za ceo zivot !!” Potvrdio sam Aci da ce biti tako kako je kazao i jos sam mu rekao da donese sa Seve kotur za spasavanje i stavi ga na prednju palubu.

-“ Za svaki slucaj” kazem ja, a Aca je bez reci otisao po pojas. Klincima su okice sijale od radosti i uzbudjenja dok smo cekali Acu da dodje i donese kotur. A zatim smo krenuli na vodu i u toj “nasoj” prvoj mrezi je bilo puno smudjeva kamenjara, a u drugoj posle Giletovog camca, pored visoke obale, izvadio sam dva soma po otprilike 2,5 kilograma svaki, a klinci su se od uzbudjenja naglas smejali sedeci na prednjoj palubi zagrljeni, a slobodnim rukama se drzali disciplinovano za sediste-dasku.

-“ Ova dva soma su vasi. Dacete ih tati da ih veze za camac i da budu zivi u vodi do sutra kada podjete kuci. A onda da ih odnesete baki i Deki i da kazete da ste bili u cunu kada su ovi somovi izvadjeni iz vode sa mrezom. A sada kada se vratimo, vas dvojica cete mi pomoci da ih zajedno izvadimo iz mreze !” I samo sto sam rekao, obojica su mi potvrdili u glas da hoce i bili su od uzbudjenja presrecni. A ja, vadio sam zadnju mrezu u redu i razmisljao koliko je po nekada potrebno vrlo malo da skromni ljudi budu srecni !?

 

Plovili smo uz Dunavac i kada smo bili u ravni sa Sevom, sva trojica smo mahali Ljilji i Aca koji su stajali i gledali nas smejuci se od zadovoljstva. Doviknuo sam Aci:

-“ Aconi pocinji, a ja idem da ostavim klince i da dovezem Branka !” I Aca je krenuo ka lozistu, a mi za koji trenutak smo pristali u obalu pored Doktorove siklje. Klinci srecni, toliko su vikali, pricali i galamili da su im i otac i mati sa Doktorom dosli u susret na obalu.

-“ Alal vam vera, pa vi ste se jos i vozili camcem !?” Nasmejano im rece Tihomir, a njih dvojica u glas objasnjavaju da su ucestvovali u vadjenju tri mreze i da su ulovili dva soma za baku i deku. Svetlana je drzala skrstene ruke na grudima sa suzama u ocima, a Tihomir ih je zagrlio. A klinci su se otimali iz zagrljaja i pricali, pricali … Ja sam spremio dva kanapa i pozvao klince da oslobodimo somove iz mreza. S radoscu su ponovo utrcali u cun i svesrdno se prihvatili posla. I mada nisu znali kako se to radi, sve jedo su s ljubavlju se trudili. A Svetlana ih gleda pa kaze:

-“ Mili moji. Bicete prljavi k’o pacici iz bare.” Mali Zoran je milovao somove po ledjima, dok ih je Doktor vezivao, a onda ih je spustio u vodu, vezavsi drugi kraj kanapa za egiju siklje.

-“ Drugari, drago mi je sto sam imao priliku da vas upoznam, a sada ja moram da idem po Branka, a i ribe moram da povadim iz mreza, da ne bi manjkale. Zatim me ceka dorucak oko koga se Aca jutros posebno trudio, na koji vas pozivam sa namerom da upoznate jedno Banatsko Paorsko bogato jelo siromasnih ljudi, koje inace potice iz davnih vremena, u cemu je kokoska neminovno ucestvovala, a svinja se bogami zrtvovala..” Klinci su me neodlucno gledali njihovim krupnim okicama, a Svetlana je “prekrstila”:

-“ Momo, hvala vama puno za zadovoljstva koja ste ucinili mojim “golubcicima”, a sto se tice dorucka, mi smo “za prvu pomoc” doruckovali kod moje mame, to jest njihove bake, a sada se i nas Doktor kao i vas Aca trudi da spremi rostilj, a mi kao gosti dobrog domacina, moramo da ga ispostujemo. A klinci ce vas danas sigurno posetiti !!” I mahnuli smo drug-drugu, a ja sam startovao motor i za tren sam bio kod Branka, koji je bas tada silazio sa jahte u svoju siklju, tako da ga nisam cekao, vec sam se obrnuo i krenuli smo zajedno ka Sevi. Sunce je prosto sijalo i grejalo mi kozu po telu, izazivajuci pigmente da bez zastoja pretvaraju vec potamnelu kozu u jos tamniju. Zmirio sam stiteci oci od jakog sjaja sunca, koje se kao u ogledalu ogledalo po povrsini vode Dunavca, a po telu mi je godila toplota koja je u kombinaciji sa svezim jutarnjim vazduhom, prosto prijala. Stigavsi, Branko je uskocio kod mene u cun i kao pravi “akcijasi” uz salu i opste-drustvenu pesmu, koje smo se setili iz mladosti i u kojoj nas je podrzala i Ljilja, oslobadjali smo ribe iz mreza. Aca nas je podbocen gledao, a zatim nam se pridruzio rekavsi:

-“ Ne vredi ! S vama covek ne moze nista da planira. Stalno i uvek imate neke neodlozne poslove, koji su svakako stariji od razloga sviju nas ostalih.” I pridruzio nam se da bismo pre zavrsili vadjenje riba iz trinaest mreza. Malo li je !? A Branko se posalio sa Acom :

-“ Aco, ti bi mogao ovom prilikom da otpevas neku pesmu komunistickog duha iz vremena tvojih pionirskih dana ? Jeste da sada nemas pionirsku maramu, ali progledacemo ti kroz prste.” A Aca, kao da ga je Branko uboo necim, kaze:

-“ Kada smo ucili pesme i pesmice bio sam u dvoristu na velikom odmoru, a pionirsku maramu nisam sacuvao jer su mi je na samom pocetku mojih pionirskih dana, bili oduzeli !”

-“ Zasto su ti oduzeli pionirsku maramu ?!!” Cudi se Ljilja i kaze da za taj fenomen cuje prvi put u zivotu.

-“ Ma, progoreo sam je slucajno cigaretom, a devojcice iz kraja su me “tuzile” ucitelju, a on je nasao kao resenje da spasi ostatke crvene marame, pa mi je zvanicno pred svima u razredu oduzeo. Naravno da me je i iskoristio kao grubi primer domaceg nevaspitanja za primer ostalima “kako ne treba”. Tako je to bilo, a bilo je poodavno !! A cini mi se sada kao da je sve to bilo juce !?”

 

Utroje je svakako posao sa mrezama bio zavrsen. Bar tri puta brze nego da sam ja sam to radio. Ali provereno dobro drustvo, pa i formiranje lepog suncanog dana, imalo je sve to uticaja da u veselom raspolozenju zavrsimo neizbezni posao, operemo ruke i pridruzimo se Aci u stvaranju jutarnjeg obroka. Ja i Branko smo pojacali vatru, dok se Aca potrudio da na pravom mestu postavi tronozac i na njemu veliki tucani tiganj sa povecom u njemu kupom bele svinjske masti, koja se brzo pretvarala u tecnost pod uticajem jake vatre. Aca je doneo i na jedan od blizih panjeva stavio drveni poklopac koji je odgovarao dijametru tiganja. I ja i Branko smo pogledali u poklopac i mada nam nije bila jasna njegova funkcija pri pripremi omleta sa slaninom, precutali smo pitanje. Aca je ne pre vec u vrelu mast, brzo nabacao u tiganj dugacke a tanke parcice bele slanine koja je samo usoljena, pa na mrazu i vetru prosusena. Parcici slanine su odmah “cvrcali” od jake temperature masti, a Aca je spremio u veliku ciniju 10-12 jaja, samo iscepanih zumanaca, posoljenih i lako promesanih. Dugackom viljuskom je brzim pokretima okretao parcice slanine, koja je brzo dobijala medeno-zagorelu boju. I dok je slanina podigravala u tiganju, prosuo je iz cinije jaja ravnomerno svuda po parcicima slanine. Prisustvo hladne vode u jajima, pri susretu sa vrelom mascu, doslo je do prskanja masti na sve strane i pri tom se sama mast zapalila od vatre, koja je “lizala” tiganj sa svih strana. Nas troje smo ustuknuli korak nazad, a Aca je odlucnim pokretom stavio drveni poklopac preko tiganja i vatra se momentalno ugasila. A nas troje smo se samo sa blagim osmehom pogledali i bilo nam je jasno nepostavljeno pitanje o poklopcu.

-“ Ljiljo, naseci hleba, da odmah jedemo dok je vruce !”

-“ I donecu salatu iz frizidera.” Dodala je Ljilja i otisla do Seve. A Aca koristeci pravilno i isplanirano svaki trenutak, drzeci tiganj za rucicu, pomerio ga je naglo levo-pa desno, pri cemu su se jaja pokrenula u krug i time je izbegao zagorevanje istih. Zatim dugackom lopaticom i vestim pokretom ruke, isekao je sadrzaj omleta u tiganju i lopaticom podisao pod jednu cetvrtinu i pridrzavsi je dugackom viljuskom, okrenuo je. Tako je uradio i sa ostalim cetvrtinama koje su se brzo zapekle i sa druge strane. Ne cekajuci dugo, lopaticom je premestio pridrzavajuci svrha dugackom viljuskom omlet u tanjire koji su bili ranije spremljeni na dohvat ruke. Tiganj je Aca odlozio na jedan od panjeva pored vatre, a svako je sebi uzeo tanjir sa omletom i krenuli smo ka stolu u hladu stare vrbe. Penasta masa belanaca i zumanca jedva pomesanim sa belancima, a jos vrela sa hrskavom i slanom slaninom, pa jos u drustvu sa hladnom salatom, napravljenom od ovogodisnjeg luka, paradajza i paprijke iz staklenika, davale su ocekivani, ali impozantni ukus i dorucak pretvorile u dozivljaj. Samo da dodam da se hladno pivo nije bunilo u drustvu omleta.

Posle nesvakidasnje obilnog dorucka, zaseli smo u udobne stolice bastenske garniture i naravno Aca i Ljilja su zapalili cigarete uz tursku kafu, kojom su i mene ponudili. Odbio sam, jer bilo mi je zao da propustim tako lep ukus u ustima od omleta sa slaninom. Branko je otisao do Dubovca po svoje rodjake, a Kosava je poslala svoju predhodnicu, koja je mreskala povrsinu Dunavca i probudila krosnje vrba, jasenova i topola iz poznog jutarnjeg sna. Patke su na trenutak svratile do svoje hranilice na obali, a do same vode u hladu stare vrbe, za koju je vezan Sevin uzvodni vez. Pokupile su ostatke menija prekrupe od porcije ranog u zoru dorucka, nesto su se zatim domundjavale klimajuci glavama i evo ih ponovo na vodi sa kursom nizvodno. Mir i tisina u kampu i za Malisu nista interesantnog, pa matori drema ispruzivsi se na stranu i obrazom na ugazenu travu zabacenih usiju. Coka, dok smo doruckovali, bila je cas na mojim kolenima, cas na Ljiljinim. Dobro se najela i sada iz dosade, seta nogu pred nogu kljuckajuci travu ili mozda neke sitne bubice. Pre toga je obisla Malisu i htela da se zanima kljuckanjem po njegovoj dlaci, na sta je Malisa reagovao podigavsi glavu ka njoj i pogledom joj rekao da ga ostavi na miru. Coka, da li iz postovanja prema njemu, jer on je njoj dok je bila mala bio joj je i otac i majka. Ne samo sa njim, vec i na njemu je spavala. A mozda i iz iskustva znajuci “kada je dosta”, samo je pruzila korak i evo je sada u travi, naravno u hladu pod vrbom. Ima tu mrava i kojekakvih bubica njoj interesantnih. Aca sedi u stolici zavaljen i kroz trepavice gleda, da li u travu ili nesto vise u vrbak, ali sigurno u jednu tacku gleda, ili razmislja, predpostavljam i kad-kad povuce dim iz cigarete, a u razmacima i cug hladnog piva, sa pogledom i dalje u jednu tacku. Da li je primetio moj pogled ili slucajno, a pita me :

-“ Od nocas, tj. jutros imas dosta riba. One koje ti dimis ima ih vise no za punu “pusnicu”. Trebalo bi to danas da se ocisti i stavi u salamuru u bure. Ja sam rad da ti pomognem i u tom procesu rada, pa da onda odem na svoj camac da se izodmaram i malo pecam. Mozda onaj ulovljeni saran ima porodicu, pa se moze desiti da po njega dodje neko stariji ? Nikad se nezna, a treba biti tu kada se desavaju desavanja.” I razvukao je usne u osmeh, pogledom obuhvativsi i mene i Ljilju.

-“ Za dvadeset minuta pocinje proces odabiranja riba i priprema istih za salamuru.” Rekoh ja, a Ljilja zadovoljno prestade da cita svoj ljubavni roman i rece:

-“ E’, hvala ti boze ! A ocekivala sam da odmah ustane i uzme se dela. A ja znam da mi se i ne kaze da moram da ucestvujem u procesu, a ono bar da donesem ovo ili ono. A sad, posle ovako lepog dorucka, ovih dvadeset minuta ce mi posebno prijati. Jedino ako zaspem, probudite me.” Nasmejala se Ljilja i spustila se ugodnije u stolicu.

-“ Jos uvek nema Malog Zokija i Mirka ? Pitao sam se glasno. Malo mi nedostaju ti mali vragolani !? A Ljilja je opravdano prokomentarisala:

-“ Pa Svetlana je rekla, da ce oni doci kasnije. Deca su bas lepo vaspitana. Pa prema tome doci ce oni.” I poce opet neka dernjava sa obale preko. Kao i jutros, ali sada nesto ozbiljnije. Ja sam pokusavao da razaznam da li se sale ili su povici “u pomoc” ozbiljni. Svi su nesto galamili ili vikali, sve se to pomesalo kod njih. Aca je ustao i usao u Sevu da uzme dvogled. Malisa je otisao na zadnju platformu, rezeci nezadovoljan.

-“ Slusaj Momo ! Tamo kod ovih klinaca se ipak nesto desava ozbiljno. ‘Oces ti da odes do njih ili da ja odem ? Ja sam ubedjen da im treba neka pomoc !?” Ljilja je otisla na krmenu palubu i uzela dvogled iz Acinih ruku. Ja sam utrcao u cun i desetku “zalozio” punim gasom prema drugoj obali, ostavivsi Malisu na obali ljutog, jer je i on hteo da podje sa mnom. Za veoma kratko vreme, preplovio sam Dunavac i video o cemu se radi. Pod gas sam zaustavio cun, izgasio dzoniku, podigao ga iz plitke vode i prisao klincu koji je bio u haosu. Isprepadan samo tako, dok su svi ostali galamili k’o nenormalni.

-“ Tisina ! Hocu da cujem samo onoga kome postavim pitanje. Sta ste se “rasgraktali” kao svrake ?" Namerno sam tako postupio, jer oni onako uspaniceni ne bi pristali na nikakve molbe.

-“ Sta ces ti tu !? A vi ostali, rekao sam tisina !!” Obratio sam se klincu, tako nekih 14-15 godina, po mom misljenju, koji je stajao u travnatoj i mutnoj vodi do podbratka, ledjima okrenut camcima i daleko od njih na dva do tri koraka. Sada se klinac drzao za pramac cuna i polako je poceo da se “sabira”. A ja sam mu ponovio pitanje nizim tonom. Odgovorio je kratko:

-“ Hteo sam u wc na obali, pa sam odlucio da skocim, a ono duboko i do vise pojasa sam u mulju i tinji.”

-“ Dobro. A sada moramo da saradjuemo, ali vise kako ja kazem i uz tvoju pomoc. Jesmo se dogovorili ?”

-“ Jesmo” Rekao je malisa bubuljicavog lica. A ja sam nastavio sa instruktazom:

-“ Da imam zdravu kicmu, ja bih te sa pramca cuna verovatno izvukao iz tog blata, ali probacemo drugacije, onako kako mozemo. Reci mi kako se zoves ? Mene zovu Moma, a tebe ?” Klinac se malo sabrao i oslobodio i poceo je da muca. Rece da se zove Zdravko. Zatim sam se obratio ostalim klincima koji su malo dobili boju lica i poslusno su cutali.

-“ Sta imate od garderobe ? Treba mi nesto punijeg materijala ?” I svi klinci su ponudili sve sto su imali. Izabrao sam frotir. Sklopio sam ga tako da je bio jos deblji nego sto jeste, potopio ga u vodu i sa njme obavi Zdravka ispod ruku. Zatim sam uzeo konopac – jedek od mreza i Zdravka vezao preko frotira “ispod miske” "pasnjakom" da ga ne bi zatezalo kok ga budem izvlacio. Na pramac cuna sam stavuo neku njihovu garderobu, da ne bi Zdravko povredio glavu, a jedek sam vezao na kratko preko prednje palube za egiju i onda sam rekao klincu:

-“ Ja cu sada da te vucem motorom, a ti ako te nesto zaboji, odmah reci. Ako mozes, slobodno mrdaj nogama i disi duboko i nemoj vise da panicis ! Jesmo li se dogovorili ?”

-“ Jesmo, spreman sam !” I tek tada sam mu verovao, da ce saradjivati i da ce i meni i sebi pomoci.

Svoju ribolovacku strast, zrtvovao je i pecaros koji je iz camca na par stotina metara uzvodno od klinaca, odnosno od mesta dogadjanja, pecao. Svo vreme je gledao sta se dogadja i na kraju je i on skupio svoje stapove i dosao u pomoc.

-“ Pa dobro klinci, samo pravite probleme ! I ja imam dvoje dece, vaseg uzrasta i ne prodje dan da se s nekim ili sa profesorkom ne posvadjaju. Pa majku mu, ponasate se kao da ste samo vi u tim godinama. Pa i mi smo bili u tim vasim ludim godinama, ali smo bili mnogo mirniji i nije nam se u toj meri agresija manifestvovala tako kako u vas.” Govoreci vidno neraspolozen, covek srednjih godina okruglog pitomog lica, pristao je uz moj cun i pruzio mi ruku da se rukujemo.

-“ Zdravo. Ja sam Stanko iz Kostolca. Subotom i nedeljom dodjem ovde da malo pecam babuske i da odmorim glavu od prekonedeljnih problema. I kud’ ovi klinci nadjose da ovde dodju ? Ma nisu se smirili od cike i vriske do pre sat vremena. Bilo mi je doslo da ih odvezem od ove stice i da ih pustim nizvodno. I malopre kada su opet poceli da vreste i galame, mislio sam da su se napili i opet poceli svoju divlju zabavu. Kad’ vidim ti dodje i vezujes ovog malog. A video sam ga kada je skocio i mislio sam da se kupa ? A on se zaglavio u mulj i blato ! E slavu ti detinju !?” Klinci su cutali, k’o zaledjeni. Da li su ga se uplasili, ili su prepoznali nekog od svojih vaspitaca ! Uglavnom, osim Stanka, culo se disanje klinca, koji je pokusavao da izduzenim vratom uzima vazduh iznad same vode, sa cijom povrsinom se igrala slaba kosava, a Zdravku je bila do donje usnice.

-“ Stanko. Zdravo izgledas, a ovaj mali samo sto ne pocinje da pije ovu mutnu vodu. Daj da ga izvucemo i zavrsimo taj problem ! Predlazem da ti legnes preko palube moga cuna. Noge zakacis za egije, a malog uzmes u ruke pod miske i na misice ga podizes uvis, dok ja sa motorom vucem nazad. Ili imas neki drugi predlog ?” Stanko je pogledao malog, pa platformu cuna i uvereno rekao:

-“ Ma samo ti otpusti taj tvoj konopac sa kojim si ga vezao. Sa’cu ja da ga uzmem pod miske iz mog camca i izvuci cu ga “k’o repu”. Klinci su se nasmejali, a Stanko je prisao Zdravku i iz nekoliko poteza ga izvukao, a klinac je zajaukao sto nas je sve prosto uplasilo. A Stanko je zastao i pitao ga:

-“ Sta bi Mali. Jel’ te nesto zabolelo ?!”. A klinac je zacutao, malo se komesao i na kraju rekao:

-“ Nista me ne boli, ali sam ostao bez gaca !” Svi smo bili na trenutak iznenadjeni, a onda se razlegao smeh kod sviju nas. Stanko je cutao i izneo ga u svoj camac. Klinac je bio sav u blatu i predlozio sam Stanku da ga prebaci u cun, koji je inace od predhodnih mreza bio delimicno prljav, tako da se u cunu prakticno i okupa. Stanko je tuzno pogledao svoj cisti plasticni camac i prljavstinu koju je mali Zdravko uneo sa sobom i cutke je privukao cun i rekao malom da se prebaci u njega. Zdravko se polako prebacio, a ja sam uzeo ispolac i poceo da bacam vodu na njega. Klinci u svojim camcima su se opustili i tako su se smejali, da je se cela leva obala Dunavca orila od njihovog smeha. Stanko je sundjerom oprao svoj camac, a zatim se bacio na vodu i sam se oprao jer je i on bio sav prljav od malog Zrdavka.

-“ Sad bih i ja mogao da se okupam kao cika Stanko ?!” I bacio se Zdravko u vodu, a ja sam ispolcem izbacivao prljavu vodu iz cuna. Zatim je Stanko usao u svoj camac, sundjerom je oprao ostatke tinje i mulja sa patosa od nogu, okrenuo se ka klincima i rekao im “hladnim” glasom, gledajuci ih nezadovoljnom facom :

-“ Zivot je jedan ! A vi gledajte svojim ponasanjem da ga upropastite !!? Niko vam to ne brani, ako sami niste dovoljno svesni da to razumete !?” I okrenuo se prema meni i mahnuo mi rukom u stilu vojnickog pozdrava i otplovio na “svoje” mesto da peca. Zdravko je otplivao do svog drustva i posle drugarskog zezanja, drugari su mu napokon dali farmerke, koje je u vodi obukao, a ja sam bez reci napustio ponovo veselo drustvo i krenuo da se i ja malo odmorim posle ranojutarnjih zanimacija. Dok sam plovio ka desnoj obali Dunavca, cuo sam iza sebe u horu :

-“ Hvala puno cika Momo !!” Njihovi glasovi su se orili Dunavcem i na daleko su se culi, a ja sam razmisljao : ”Hvala Stanku, sto se nadje u pravo vreme i meni je pomogao !?” Okrenuo sam se ka njima i mahnuo sam im rukom, a oni su skakali po camcima i takodje radosno mahali.

Na 50-tak metara od Seve, na vodi me je plivajuci susreo Malisa, mlateci mokrim repom iz vode levo-desno. Zaustavio sam cun i izvadio ga iz vode, a on je nasavsi se u cunu, otrcao na zadnje sediste i gledajuci ka klincima lajao.

-“ Nemoj Mali da ih lajes. To su dobri klinci, pubertetlije. Sada su veseli posle pretrpljenog straha, pa kao i ti kada se uplasis groma !” Malisa me je svakako razumeo i prestao da laje, nasavsi se na prednjoj palubi. Pristali smo na dok namenjen za cun, a Malisa je skocio na obalu i pridruzio se Zoranu i Mirku, koji su ga radosno docekali i igrali se sa njim’ a Ljilja i Aca, Doktor i njegovi gosti : Svetlana i Tihomir su me cekali vidno uzbudjeni i shvatio sam da su pratili svo vreme zbivanje na obali preko, a Doktor je pitao :

-“ Momo, sta se u stvari desilo sa tim malim klincem ?”

-“ Islo mu se u “wc”, pa je odlucio da ide na obalu. A nije znao da je u vodi u koju je skocio plicak od mulja i blata. Tako da je propao do iznad pojasa u mulj i blato i zaglavio se, a pritom mu je nivo vode bio do brade. I neiskustvo je donelo sa sobom paniku i to je to ! No dodje Stanko, mestanin Kostolca. Mozda ga ti i znas, pa nam pomoze.”

-“ Da, prepoznao sam ga gledajuci dvogledom. On je inace vojno lice, a obozava pecanje. I dobro, klinac se nije povredio ? Mi smo odavde culi da je zajaukao dok ste ga vadili ?!”

-“ Ma ostale mu gace u blatu, pa je zato vikao. I nas je prepao ! Nego Ljiljo, zasto je Malisa skocio u vodu ?” Svi su se sa olaksanjem nasmejali, a Ljilja mi je raportirala :

-“ Malisa te je pratio zajedno sa mnom, sa zadnje platforme. I kada su klinci poceli da se smeju i vicu, verovatno zato sto je taj mali tamo “ostao bez gaca”, Malisa je zalajao i skocio u vodu. Sam bez moje naredbe. I mene je samu iznenadio. Zvala sam ga zajedno sa Acom, da se vrati, ali on kao da je bio gluv. Samo je glasno duvao kroz nos i plivao koliko je brze mogao.” A Aca je tiho rekao dimeci cigaretu :

-“ Ma nemozete shvatiti, koliko je Malisa pametan i pouzdan pas.”

-“ Malisa nije pas kao svi ostali psi. On je nas drug i clan nase porodice!” Rekao sam to sa puno uverenosti !!

Kosava se pojacala i cuo se njen sum u krosnjama vrba, topola i jasenova. A Dunavac ? Dunavac se zatalasao sa neudobnim za pecarose talasima, zbog kojih ih je napustila pecaroska strast i vecina je napustila svoja omiljena pecaroska mesta. Samo su uporni nasli malobrojne zaklone u zavetrine i limane gde su zabacili svoje udice sa brizno pripremljenim mamcima, bilo zivim ili sa raznim “valjcima” uradjenim po pravilima tajnih recepata. A u kampu kod nas se osecao s vremena na vreme miris rostilja i bilo je tiho. Aca je otisao do svog kabinasa da promeni mamke i “ako Bog da’” … da saceka nekog od rodjaka jutros ulovljenog sarana. Doktor sa svojom “svitom” se povukao u svoj “tabor”, kako kaze: “ da vam dozvolimo da malo danete od svega, a i Moma treba da malo odspava !” Coka nikako ne voli vetar i mada se kod nas kosava slabo “oseca”, svejedno je legla u Sevi i zadremala. Malisa je legao na prednju palubu, dok su se patke popele na obalu, na udobnom mestu ispod vrbe, pa su zabole svoje kljunove ispod krila i tako dremaju. Ljilja je svo vreme sedela na klupi na krmenom delu Seve, sa podignutim nogama na ogradi i citala neki lagani ljubavni roman uz svoje omiljeno zadovoljstvo uz cigaretu i kafu. Ja sam sebi ovog puta izabrao mesto za jedno kratko, ali lepo spavanje, u satoru. I zapertlao sam komarnik, ne zbog komaraca, vec radi Malise i Coke koji po pravilu legnu pored mene ili na meni i probude me naravno. Uz tihu muziku kosave kroz grane vrbaka, zaspao sam i cini mi se nista nisam sanjao jer su mi sva cula bila usredsredjena na melodije suma vetra. Cak su i ptice cutale i slusale isto to u cemu sam i ja uzivao.

Probudio me je razgovor Ljilje i Tase. I mada su tiho razgovarali, jer ga je Ljilja verovatno upozorila da ja spavam, svejedno su me probudili iz lepog i laganog sna. Izasao sam iz satora, visoko podigao ruke i duboko uzdahnuo vazduh sa mirisom Dunava, voljene reke ciji miris sam godinama nosio u nozdrvama u vecem delu Sveta gde sam proputovao. A predamnom Dunavac, taman sirok’ koliko treba, voljeni camac Seva, voljena zena Ljilja, dragi prijatelj Tasa i drustvo koje mi zivot ispunjava: patke, Malisa i Coka. A vreme vetrovito, ali lepo. I sta vise treba coveku da bude zadovoljan i srecan na kraju.

-“ Taske prijatelju, opet si pobegao od kosave ?!” Pitao sam Tasu, dok se on “borio” sa Micom i Malisom koji su ga radosno okruzili i skakali po njemu.

-“ Pa i nisam ! Ne moze ona da me otera sa Dunava, ma koliko se trudila. Nego vreme je rucku, a meni je jutros bila supruga u poseti, pa je donela lep komad mesa, pa rekoh da ga “bacim” na rostilj i da ga pojedem sa prijateljima. Nego dok ja vezujem camac, ‘ajd’ ti pali vatru tamo.”

-“ Jesi li Acu prominuo ?”

-“ Ma gde cu ja bez njega i da hocu !?” Kaze Tasa a ja sam se prihvatio lozenja vatre, a Ljilja je “postavila” sto i na stolu flasu sa maloletnom sljivovom rakijom od 16 godina. Postavljene solje za kafu su same za sebe govorile da ce biti i kafe. I gromko se prosuo Ljiljanin glas po vrbaku iz megafona od 100 W sa Seve:

-“ Aconi, cekamo te !” I ne prodje mnogo vremena, kad evo ti Ace. Standardno sa vec dogorelom cigaretom u ustima i lezerno stavljenim sesirom na glavi. Sve nas je pozdravio i prisao vatri.

-“ Sta je moj zadatak danas ? Sarana nisam ni video, a da su prisutni to pokazuje skidanje mamka sa udica. Jeste, sto bi rekao Tasa da sam omatorio i nemam reflekse, ali nadoci ce on. Ja to znam i osecam.” I seo je za stolom, nalio je sebi casicu rakije, malo je srknuo i kaziprstom je podigao obod sesira iznad cela. A onda je pogledao u pravcu Tase, koji se jos uvek zanimao sa vezivanjem camca.

-“ Samo te slusam. I ja nikada ne bih rekao da ti nemas reflekse. Pre bih rekao da se oko tebe mnogo oseca alcohol i sarani te izbegavaju.”

-“ A sta je sa onim od jutros od 12 ipo kila !?” Pitao je Aca ozbiljnim glasom, kao ... !?

-“ Ma taj je takodje neki “alkoholicar” pa je navratio kod kolege. A ti ga kaznio ?!” Aca je na trenutak gledajuci u Tasu cutao, a zatim smo se nekako svi u isto vreme nasmejali.

Tasa je napokon zavrsio vezivanje camca za obalu i doneo na sto ispred Ace, “dobar” komad mesa od svinjskog vrata i poceo da ga raspakuje od plastificitanog papita sa kojim je bilo upakovano. Aca je odmah ustao i otisao do cesme-bacvice da opere ruke tiho govoreci kao za sebe sa kiselim izrazom lica:

-“ Daj da sredim to meso, inace ce ga Tasa upropastiti !” A Tasa je slusajuci ga, ostavio onako upakovano meso, seo za stolom i nalio sebi casicu rakije.

-“ Pa pravo da ti kazem, mozda si i u pravu. Nisam ja kao ti iz provincije, iz nekog sela tamo u Banatu iz Kovina cini mi se, pa da znam kako se pangluje svinjsko meso, a kako curetina. Ja sam odrastao na Bulbuderu i kada mi je trebalo mesa za rostilj, odlazio sam u kasapnicu i kupovao sta mi je trebalo vec sredjeno. Tako smo mi u gradu ziveli, moj Aco !?” Tasa je zavaljen u stolicu, sa casicom rakije u ruci “pumpao” atmosferu obracajuci se Aci, a pod okom gledajuci na Ljilju i mene, sa ciljem da vidi kako ce mo da reagujemo. Ljulja je takodje njegova “Bulbuderka” i samo se smejala, a prica se odnosila na Acu, ali nikako daleko i od mene. Aca je oprao ruke i cutao, svrativsi u Sevu po noz i dasku, a ja sam ustao sa lozista i otpakovao meso, pregledao ga i obratio se Aci :

-“ Aco. Kad zavrsis seckanje, ja cu da ga usolim, da ga Tasa i Ljilja ne pokvare !” A Aca je odgovorio ozbiljno i u to sto govori ubedjeno:

-“ Pa naravno Momo. Drugacije ne biva !” Ljilja je cuteci prisla stolu i sela, donevsi duboku plasticnu ciniju za seckano meso i “vegetu”, a Tasa je gledajuci cas u nju, cas u mene i Acu, a nezadovoljan sto se ne ljutimo, odnosno ne reagujemo, onako po malo razocarano rekao :

-“ Pa dobro. Nece meni nista smetati da ja svo vreme sedim sa casicom ove dobre rakije i u drustvu sa mojom drugaricom Ljiljom, a na rucak valjda racunate i na moje prisustvo ?” A Aca rezuci meso velikim sirokim nozem, kao usput mu je odgovorio :

129

Zilava Ada je za sva vremena obelezena stubom dalekovoda.

 

-“ O tome se ja i Moma jos nismo nista dogovarali. Obe solucije nisu iskljucene !?” A Ljilja se nasmejala i kaze Tasi :

-“ Taso. Ovi se ne sale. A ja bih vrlo rado da i ja i ti jedemo raznjice s njima, jer gledam kako ih Moma sprema, pa mi voda ide na usta, znajuci da ce biti mnogo dobri kada se ispeku !” Tasa je gucnuo rakiju, zatim ustao za stolom i sa osmehom nam se obratio :

-“ Aco i Momo. Dragi moji prijatelji. Ima li sta da vam u vezi rucka pomognemo ja i Ljilja ? Da vam posle rucka operemo sudove, ili da vam mozda odrecitujemo neku saljivu pesmicu ?” Ljilja se drzala za usta da se ne smeje glasno, a Tasa je odlicno glumio ozbiljan nastup. Ja sam se smejao i prepustio odgovor Aci, a Aca je takodje ozbiljno glumeci rekao :

-“ Taso, tebi jedino mogu da poverim, a da ne zabrljas, da mi napunis casicu sa rakijom, a Ljilja bi mogla da skuva jos jednu kafu. Ne spavam nocu ! Sve brinem da ovi Dubovacki “alamani” ne nalete neku noc i ne pokradu Momine mreze. A danju, da mu ne ukradu ove lepe patke.” Ljilja je odmah otisla da kuva kafu, sada vec glasno smejuci se, a Tasa je pitao :

-“ Aco, priznaj da malo preterujes !? A Aca mu rece :

-“ Dobro bi bilo da preterujem ! Svi ste vi ovog leta prvi put dosli na duze vreme u ove krajeve. A ja ove krajeve poznajem od rodjenja. Pa zato i brinem !”

-“ Znam Aco !? Ali ovi domaci Cigani i Vlauce, znaju da je Moma naoruzan. Skoro su svratili neki mesni ribari na kafu kod mene i sami pricaju, a ja ih nisam nista pitao, da znaju da je Moma naoruzan.”

-“ Ama ja znam da su oni plasljivi i da nesmeju da kradu, ali bojim se da ne dodje neki kleptoman i da ga savlada nagon, pa da ga zatim razum napusti i onda odose mreze !” Nastao je tajac, cak i Tasa cuti, pa ce reci :

-“ I to je tacno. A pravo da ti kazem Aco, Moma me nije obavezao da mu cuvam mreze, ali ja kako se neko pojavi na teritoriji leve obale gde su podavljene mreze, a blizu mene, odmah uzimam dvogled i gledam sta ce ko tamo da radi. Do sada su svi mirno pecali, ali ne lezi vraze ?” Ljilja je donela kafu i svi smo seli za stolom da popijemo kafu, ali i da “ubijemo” vreme dok meso malo “odlezi” i primi sokove “vegete”. I iskoristio sam momenat da svima objasnim situaciju u kojoj se nalazimo, a na racun mreza i njihove bezbednosti :

-“ Aco i Taso, pre svega vama hvala sto na racun drugarskih odnosa medju nama, brinete i nadgledate moje mreze. Vi znate gde ih ja davim, ali znate da ima i jos boljih mesta gde ja sa mrezama nisam prisutan, a imam ih jos oko 30-tak mreza koje nisu u upotrebi i stoje zakacene na motki da se misevi u njih ne bi uselili. Gornji deo Ade ( desne strane ) zatim sprud i gornji deo leve obale Dunavca je “pred ocima” Branka. Srednja grupa mreza leve i desne obala Dunavca, je “na mojim ocima”. Donji deo leve obale Dunavca je “na oci” Tasi, a donji deo desne obale, kao i srednji deo leve obale Dunavca je “na oci” Ace. Sa nama cetvoricom su “pokrivene” sve mreze. A potencijalni lopovi, kao i dobri ljudi i mestani-ribolovci su cesto kod nas na kafi ili pice i oni dobro znaju da se nas cetvorica druzimo i da ako se nesto desi oko mreza ili bilo oko cega, da cemo brzo biti medjusobno obavesteni i naravno da cemo reagovati. Pricaju oni kod vas da sam ja naoruzan, a kod mene pricaju da ste vi naoruzani. Ma znam ja da svi mi u camcima imamo oruzje. Jedina je razlika sto ja pistolj nosim nocu za pojasom, a vi oruzje krijete. Skoro ja pridjem Zarku da ga pozdravim i popricam malo sa njim, a on spava u camcu, a ispod stolice mu stoji automat “kalasnjikov”. I neka, na kraju sve to ima svoje zasto !?”

Dva “Elan”-ova camca su prosla nizvodno Dunavcem blize obali Ade, pristojnom brzinom glisiranja, na sta smo svi obratili paznju, a Tasa je prokomentarisao:

-“ Pristojni ljudi. Voze normalnom brzinom !” A Aca je nastavio komentar u okviru svog zapazanja :

-“ Da, zato sto im smetaju talasi ! Vidis da voze pored same nase obale, koristeci zavetrinu. Nego Momo, vreme je da se meso stavi na zice i na vatru. Dovoljno vremena je stajalo usoljeno !” A Tasa je nehajno prokomentarisao Acino misljenje :

-“ Sta ce da mu fail ? Ja mislim sto duze meso stoji usoljeno, boljeg je ukusa !” Tasino misljenje, a ja sam dodao otvarajuci plasticnu kutiju sa mesom i spremajuci zice za nabadanje mesa.

-“ Nisi Taso u pravu ! Usoljeno meso treba da stoji najvise 15 minuta do pola sata i da meso upije sokove soli i kandiranog povrca iz “vegete”. Ako duze stoji, so pocinje da iz mesa izvlaci vodu, a sa vodom i ukusne sokove i meso ostaje bez osobina koji ga cine ukusnim.” Rekao sam to Tasi, bez namere da dalje polemisem, jer sam iz iskustva potpuno siguran u tu osobinu mesa i soli, odnosno “vegete”. Aca je pripremio vatru, tj. usijao je cumur ( od sljiva )na "crveno” i kada sam prisao, jara se osecala, a to je prava stvar za uspesan proces grilovanja mesa. Jara je zapekla meso na zicama i stvorila se folija koja je u daljem procesu pecenja, zadrzavala sokove u mesu sa kojim se zatim svako parce kuvalo iznutra i pri tom' se oslobodio prijatan miris koji je pre svega pobudjivao apetit. Kosava je nosila kroz vrbake dim prema Doktoru i njegovim gostima, a Aca je to znao i nije mogao da se uzdrzi saljivog komentara :

-“ Evo skoro Doktora i njegovih gostiju kod nas !? Ako ne dodju, znaci da ce muciti sebe, a to nije zdravo ?!” Nasmejali smo se svo troje, ali i sami smo uzivali u prijatnom mirisu koji nas je okruzivao. Dvojica sredovecnih muskaraca u siklji sa izgasenim motorom, polako su prolazili mimo Seve, a koje je nosila voda Dunavca, dok su oni stapovima “blinkerisali”, pa jedan od njih nam doviknu :

-“ Da li primate nezvane goste na rostilj koji tako lepo mirise ?” A Tasa je odgovorio sa osmehom k’o zapeta puska :

-“ Svakako, samo je ulaz smudj od 5 kilograma !”

-“ Onda drugom prilikom. Za sada ga jos nismo ni videli, a svima vama prijatno vam bilo !?” I odose polako nizvodno ka Acinom kabinasu, a Malisa sa podignutim usima je otisao obalom da ih prati, a sam u pratnji male Milice.

130

Zilava Ada. Mnogi pored nje prodju ne obracajuci dovoljno paznje na njene lepote koje nisu svakome dostupne. Ona ih ne krije, ali dozvoljava da ih pravi ljubitelji prirodnih lepota, sami otkriju i zatim uzivaju u njima

 

Ljilja je rezala crni luk na kockice na dasci, za u posudu u kojoj cemo da skidamo, kada budu ispeceni parcici mesa raznjica sa zica i usput je pitala :

-“ Momci, da li hocete da vam napravim paradajz salatu, ili mozda “sopsku” ?”

-“ Ja meso sa rostilja mesam samo sa vinom, a Aca te nece odbiti jer mu salata prija uz rakiju.” Kaze Tasa zadovoljan smejuci se, jer mu se ukazala prilika da se nasali na racun Ace. A Aca ozbiljnim tonom ne obracajuci paznju na Tasine primedbe, kaze :

-“ Ljiljo, nemam nista protiv jedne “sopske”. A znajuci da paradajz drzis u frizideru, onda je to prava stvar uz vruci rostilj.” Kaze Aca i uzima srk’ rakije iz casice, zatim je ne skidajuci pogled sa nje ostavlja na sto i kao automat desnom rukom vadi cigarete iz dzepa, pali jednu i izduvava dim iz pluca zabacivsi glavu unazad. Tako svaki put izgleda Acin ceremonijal prvog dima novo-zapaljene *. Ljilja ode u Sevu po paradajz i sira, a ja sam okretao poslednjih par zica sa mesom na rostilju i stapom sam od pepela otkrivao nedogoreli zar. Tasa je otisao do svog camca, ostavivsi svoj slamnati sesir na sto uz opet saljivi komentar :

-“ … Neka ti pravi drustvo, dok se ja ne vratim !” Nasta Aca takodje nije reagovao, vec je zamisljen opusteno gledao negde tamo preko Dunavca, okrecuci u desnoj ruci casicu izmedju prstiju sa rukom oslonjenom na sto, a leva ruka mu je opusteno visela pored stolice, uz koju se dim od cigarete izmedju dva prsta nenametljivo penjao uz nju. Malisa sa Milicom se vratio iz bezbednosne vizite Acinog camca i obadvoje su legli u hladu vrbe, nedaleko od pataka koje samo sto su se vratile sa dnevnog plivanja po “tisacima” Dunavca. Kosava je duvala i dalje intenzitetom koji nije licio na stisavanje, pa su verovatno iz tih razloga i klinci preko koji su bili vezani za sticu, otplovili nizvodno. Pored naizmenicnog huka Kosave kroz grane vrba, jasenova i topola, vladao je neki sakriveni mir, sto se za tisinu ne moze reci. Osecala se u stvari neka “tenzija” u vazdunu, koja je cini mi se ubrzo nestala, kako sam doneo “Zepter” posudu na sto sa vrucim raznjicima. Aca se odmah prihvatio posude i pridrzavajuci poklopac palcima ruku ‘tresao je menjajuci joj polozaj i time je mesao sadrzaj, to jest naseckani crni luk, vrelo meso i ukusne sokove mesa .

-“ E’ ovo ce da pokvari meso nacisto !?” Nasmejao se Aca, a Tasa je u tom momentu doneo iz svog camca nekoliko flasa taman prohladjenog roze vina, uz komentar naravno :

-“ A ovo vino, poreklom sa padina Fruske Gore, tacnije iz podruma mog prijatelja iz Sremskih Karlovaca, e’ ono moze samo da godi, jer je “blagosloveno” !”

131

Stub dalekovoda na Zilavoj Adi. Ne znam kako da ga drugacije prokomentarisem, vec : svaka posledica ima svoje dobre i lose strane.

 

 

Cutali smo i jeli, mozda ne samo zato sto je meso bilo izuzetno ukusno, vec i zato sto smo taman bili gladni. Primetio sam da smo se svi “otimali” oko luka natopljenog sokovima mesa sa rostilja, sto je Aca i prokomentarisao :

-“ Dakle Momo, przene ribe bolje spremas od mene. Za rostilj sam se prosli put dvoumio kada si pekao ona svinjska rebra. Mnogo su mi se svidjala. A sa ovim svinjskim vratom, priznajem da si bolji majstor za rostilj od mene ! Pratio sam pazljivo tvoj postupak spremanja i ja takodje u nicemu ne odstupam na tom planu. A opet je za nijansu tvoj rostilj ukusniji. Predpostavljam da je tajna u jacini vatre !? Jer evo malopre, ti si stavio meso na “crveni” zar, a ja bih vatru malo zagasio. I uveren sam u tome je razlika koja se odrazava na kvalitet.” A bez Tasinog komentara, nije moglo da prodje :

-“ Pa sta ti mislis, da sam ja za dzabe “zapucao” iz Dubovca pa cak dovde po ovoj Kosavi, da mi nije stalo da se meso kvalitetno ispece, a i doduse uzeleo sam se vaseg drustva !”

-“ Time si se sada “izvadio”, mada ja ti neverujem bas mnogo.” I kucnuli smo se sa vinom koje je bilo takodje odlicno i odgovaralo je ukusu rostilja. Komentar Ace dalje nije mogao da se komentarise jer su se iz vrbaka pojavili Mirko i Zoran. Naravno Malisa i Milica su ih prvi sacekali sa neopisivom obostranom radoscu.

-“ Pa dobar dan decaci. Hajde izvolite za sto da rucate sa nama !” Ljilja ih je pozvala i otisla u Sevu po tanjire viljuske i nozeve.

-“ Hvala, mi samo sto smo rucali. Tata i mama nisu hteli da nam dozvole da ranije dodjemo i jos uslov je bio da obavezno rucamo. Kaze Mirko sa glasom koji je licio na cvrkutanje.

-“ Pa dobro, ali mi vas zovemo na rostilj !”Rekla je uporna Ljilja. A klinci su u svoju odbranu ponovili da su i oni imali rostilj za rucak. A Aca kao da je samo to i cekao:

-“ E’ bas zato i treba da sednete za stolom i da probate nase meso sa rostilja. Pa da kasnije kazete mami i tati ko je bolji majstor za spremanje rostilja. Jel vazi ?” I klinci nisu imali kud’ i seli su jedan do drugoga, a Tasa im je servirao escajge, dok je Ljilja otisla u Sevu po sokove i case.

-“ M-m-m sto je lepo !” Zoran nije mogao da sakrije zadovoljstvo i osecaj ukusa mesa i pogledao je u Mirka, koji je jeo meso i klimao glavom da se i on slaze sa Zoranovom ocenom. I bas u to vreme iz vrbaka su izlazili Doktor sa Svetlanom i Tihomirom. Svetlana je nosila veliku dzezvu punu skuvane kafe, a Tihomir nekoliko flasa piva. Klinci su se okrenuli prema njima smeskajuci se i prestali su da zvacu. Ali puna usta i okrugle obraze nisu mogli da sakriju. Naravno Svetlanin neizbezni komentar je usledio :

-“ Moj Tihomir kaze da vas pozovemo na kafu i pice, a ja sam bila prakticnija. Ovako lep ambijent kod vas da napustite radi kafe i nije neki razlog, pa smo odlucili da ja skuvam kafu i da mi svi dodjemo kod vas da je popijemo. A vidim i moji mali sokolovi, jedva su cekali da sednu za vas sto. A samo sto su rucali.” Svi smo se smejali, a Mirko se obratio mami :

-“ Mama, ali ovo meso je mnogo ukusnije od onog naseg. Nase je prosto bilo gorko.” Mirko je sav hepi rekao istinu, a Doktor se razocarao.

-“ Pa dobro, Boga vam vaseg ! Pa ja juce pola dana upotrebio da spremim meso za danasnji rostilj, a vama je gorko !?” A Zoran se obratio mami:

-“ Mama, molim te probaj. Nemoj posle da ja i Mirko budemo krivi, a nismo !” A Ljilja je bila otisla po solje, pa kada je cula sadrzaj razgovora, donela je i tanjire sa priborom i postavila ih ispred gostiju.

-“ Izvolite, posluzite se!” Rekla je Ljilja, na sta je Svetlana reagovala, objasnjenjem da su rucali i zahvalila se na ponudi. A Aca je bio jasniji :

-“ U redu, rucali ste. Mi vam nudimo da samo probate, jer klincima je stalo da se opravdaju.” A klinci su propratili Acin predlog spontanim aplauzom, a Aca im je priblizio posudu i skinuo poklopac. Doktor je prvi uzeo nekoliko parceta :

-“ Daj da vidim gde sam pogresio ? Juce sam napravio umak po receptu jednog naseg prijatelja i svu noc sam drzao meso u njemu. I danas se klincima ne svidja ?” Tihomir i Svetlana su takodje uzeli po nekoliko parceta, a Tihomir je uzeo kasiku i sebi i Svetlani dodao jos i luka iz posude sa mesom. Tasa pod gasom, nije mogao a da se uzdrzi :

-“ Ma prva liga ! Bolje ne biva, bar po mome ukusu !” A Doktor je dodao :

-“ Podvalili mi sa nadevom. Ovo je prava stvar i molim te Momo da mi das recept, ali i da mi kazes tajne i pojedinosti koji se obicno u receptu ne pominju !” A Svetlana se nasmejala :

-“ Deco sasvim ste u pravu. Meso je odlicno. “ A klinci su poskocili radujuci se i navalili da pojedu ostatak mesa.

Rucak nam je svima godio, a dobrom raspolozenju svakako su doprineli i nasi komsije iliti gosti naseg Doktora iz Kostolca, a ponajvise njihova deca Zoran i Mirko, koji su svojom decackom logikom uvelicavali raspolozenje nas matorih. Na predlog Doktora, svi su se preselili pod baldahinom, za dugackim stolom gde su im iznad glava visile dimljene ribe iz predhodne ture dimljenja, a jos uvek ne prodane i zavijene u til-ovim mrezama kao zastita od insekata, pre svega od osica. A drustvo se zanimalo njihovom omiljenom zabavom koju nazivaju “jamb” i svako sa svojim picem koje je svakako pozitivno odrzavalo nivo njihovog raspolozenja. Posto ja te drustvene igre kada sam u okruzenju prirode, ne podrzavam i samim tim sa njima se i ne zanimam … ! Da objasnim : igranje karata, ili citanje knjige ili jos gore citanje nekog “jeftinog” romana, a na kampovanju u prirodi i medju ciniocima te prirode je po mom shvatanju nepostovanje te okoline i na kraju “gubljenje vremena”! Ja sam se zahvalio na njihovom pozivu da im se pridruzim i otisao sam da operem cun i uredim ga za daljnje aktivnosi tj. ribolov, radi koga sam i ovde na kraju. Klinci su mi se rado pridruzili i za kratko vreme je cun bio opran, a najvise im se svidjalo da sundjerima izbace i poslednje kapi vode sa patosa cuna. Malisa je svo vreme dok smo se mi nalazili u cunu, sedeo na zadnjoj platformi Seve i ozbiljnom facom nas posmatrao. Mala kuckica Milica je Malisino ignorisanje prepustila njemu samom i nasla je sebi takodje voljeno mesto u skutu Ace koji je konstantno dimio cigaretom, pijuckao vino i kad-kad bacao kockice po stolu, kada je na njega bio red. Milicu je mazio jednom rukom sto mu je inace bilo zadovoljstvo, kao i samoj Milici naravno. A nas troje, kada smo zavrsili sa uredjenjem cuna, sledilo je pitanje malog Zokija:

-“ Cika Momo, sta ce mo sada da radimo ?” A ja u stvari, hteo sam da kao i svakog dana u slobodno vreme, da ocistim mreze od isusene lisaj-trave, zatim da ih pregledam i po neku zakrpim tamo gde se iscepala u upotrebi na i pored potopljenih panjeva, ali sve je to neinteresantno za klince, pa sam brzo promenio plan i rekao im da ce mo pecati ribu sa zadnje platforme Seve.

-“ Ali morate da pre toga donesete vase sokove i meni jednu casu vina.” Otrcali su bez pitanja na izvrsenje “zadatka”, a ja sam na krovu Seve iznad spavace sobe rasklopio tri stolice i stocic i izvukao ispod zadnje klupe velike plasticne kutije u kojima sam cuvao u odgovarajucoj zivotnoj sredini crvene gliste “djubretarke” i rovce sa ekonomije iz Zemun Polja, zatim dugacke crne gliste sa Malih Voda, kao i durdubake sa Velikog Ratnog Ostrva. Klinci su nam doneli pica, a Mirko nije mogao da se uzdrzi komentara, kada je video spremista za mamke:

-“ Ih’ cika Momo, sta je mamaka !? Mi smo doneli nase mamke u praznim konzervama, pa u jednoj kesi. I to smo morali da nosimo posebno, jer ih mama nije htela da stavi u torbu u kojoj nam je bila garderoba, a koju smo takodje poneli sa sobom.”

-“ Pa dobro, vi ste dosli na dan-dva, a ja sam planirao na duze vreme !”

-“ Na koliko dugo ?” Pitao me je Zoran, a kada mu rekoh da ostajem do u jesen, obadvojica su poskocili od radosti, cudeci se kako je to moguce i naravno kako bi oni takodje to voleli da dozive. Zatim sam im dao po jedan stap, koji su bili uredno slozeni na krovu Seve i pokazao sam im kako i koje ja stavljam mamke na udice !? Zatim sam im pokazao kako i gde se zabacuju u odnosu na dubinu i polozaj na vodi. Zatim smo stavili na vrhove stapova po zvoncic, a same stapove u vec ranije postavljene nosace stapova. Sve im je to bilo interesantno, a da imaju predstavu kako se pecan a plovak, dokazali su pitanjem i izborom mesta na vodi. Mirko je pitao :

-“ Cika Momo, da li bi ovde pored cuna bilo lepo da se zabaci na plovak ?! Ja i Zoran mnogo volimo da pecamo sa nasim dedom ribe na plovak. Jeste da su sitne, kako ih nas deda zove beovice, ali ih bude mnogo !”

132

Akvatorija oko Zilave Ade je vestacka tvorevina, nastala posle pregradjivanja Dunava na Djerdapu i koja je za posledicu imala izuzetno dobra mesta za mrescenje riba svih vrsta. Iz tog razloga je i svratiste mnogih Evropskih ptica koje u ovom okruzenju imaju dobar i bogati lanac ishrane.

 

-“ ‘Ajde dok vam ja spremim teleskope, ti Mirko idi u Sevu, otvori frizider i otuda donesi zelenu kutiju. Samo pazi da ti se ne otvori !” A Zoran mi je dodao dva teleskopa, koji su bili zakaceni uz jarbol i dok sam ja “razvlacio” jedan, Zoran je to isto cinio sa drugim, ili bar pokusavao da to pravilno uradi. I Mirko je vec stigao sa kutijom.

-“ Kako je hladna ! Sta je u njoj ?”

-“ Otvori je pazljivo i pogledaj !” Savetovao sam mu. Mirko se malo mucio sa poklopcem kutije, a onda sam je ja uzeo i otvorio je. Bele larve od musica u njoj su se sporo pokretale, a Mirko i Zoran su se zacudili, tako da je Mirko bez pardona rekao :

-“ Pa to su crvici. Pa nama nasa mama nikada ne bi dozvolila da ih cuvamo u frizideru !!?

-“ I meni moja mama ne bi to dozvolila. Ali ja sam ovde bez mame i crvice ne bih drugacije mogao da sacuvam na duze vreme, nego u frizideru. Uostalom kutija je cista i dobro zatvorena, tako da ostalu hranu u frizideru ne moze da ugrozi ni u kom slucaju.” Klinci su se slozili i uskoro su im teleskopi bili u rukama i predali su se pecanju iz cuna uzivajuci u tome.

 

I tako. Klinci su uspesno pecali beovice, skidali ih sa udica i stavljali u veliku plasticnu kadu, koju sam napunio sa vodom i stavio je na patos cuna izmedju njih. Zabava je trajala i medju odraslima i medju klincima i to na obostrano zadovoljstvo. Ja sam sedeo u rasklapajucoj stolici na krovu Seve i sa uzivanjem pratio i njihov rad sa teleskopima, koji su dosta dobro savladali i sa uzivanjem slusao njihove komentare, koji su na momente bili naivni, a na momente vrlo skromni, ali i ozbiljni. Uzivanje mi je poremetio zvon zvonceta sa jednog od stapova dubinjaka. Zoran je bacio teleskop pored sebe i pored Mirka na patos cuna i istrcao na platformu Seve. Nervozno u panici je zgrabio stap koji se povijao ka vodi i neprestano zvonio. Medjutim tezina povlacenja upecane ribe i Zoranovo neiskustvo u izvlacenju, dovelo je do toga da je upecana riba zamrsila najlone i druga dva stapa koja su bila takodje zabacena u vodi i na kraju je nemocan stao i sa tuznim ocima je gledao u mene, ocekujuci neizbeznu pomoc. Sisao sam sa krova na platformu, uzeo stap od Zokija i polako poceo sa razmrsivanjem, provlaceci stap izmedju, pa onda ispod, pa iznad najlona druga dva stapa i na kraju sam izvukao iz vode somcica sa nepunih dva kilograma tezine. Skinuo sam ga sa udice i zakacio ga sa kukom, koju sam zatim dao u ruke Zokiju i rekao mu da ode do baldahina i pokaze svoj ulov kao rezultat svojeg truda. Zoki je uzbudjeno i sav hepi u pratnji Mirka, otisli su do “igraca Jamba” koji su na trenutak prekinuli igru i zajedno sa klincima se radovali ulovu.

 

-“ Taso, da li su kod Branka dosli gosti ?”

-“ Da. Prosli su ovde jos dok si ti spavao ... !”

A kosava je duvala u talasima neravnomernim intenzitetom, ali svakako ne moze se reci da je bilo kome prijala, a daleko od toga godila. Sedim u udobnoj stolici na krovu Seve i posmatram povrsinu vode Dunavca pored obale preko, dok Mali Zoran i Mirko uspesno pecaju na plovak beovice, a cesto imaju i po koja kesigu ili crvenperku, koju proprate sa navijackim manirima. A ja razmisljam da veceras svakako moram odustati od davljenja mreza na levoj obali Dunavca. Razlog je jaka kosava i morao bih da mreze razvlacim i davim "na motoru", a to izlazi iz okvira zabave i svakako je posao gde cu se oznojiti oko toga. A kada se znojim, onda sam meta komaraca, pa prema tome, moje resenje za veceras je da podavim mreze samo pored desne obale Ade i posto imam dobro drustvo u kampu, mogao bih da im organizujem nocno pecanje na plovak, odnosno na svetla sa generatora. Naravno o tome cu im reci pred sam pocetak pecanja, a iz razloga da ne bi sagoreli u zelji, a ja ne znam koliko ce mi trebati vremena da instaliram svetla. I setih se da sam stice koje su mi poslednji put sluzile za vesanje sijalica, upotrebio sam ih preko na levoj obali za vezivanje mreza.

-“ Klinci, ponasajte se normalno i bez ekscesa a ja odoh da nesto spremim za nocas. I cujem cetvorku kako sa sikljom prelazi preko Dunavca prema nama. Prepoznao sam Stanka iz Kostolca ( vojno lice ) koji je zastao pored nas i pitao:

-“ Dobar dan. Recite mi da li vam necu smetati da se usidrim tamo gde viri ona vrba iz vode ?" Ljubazno i korektno od njega, a ja mu odgovorih :

-“ Stanko, svakako mozes, ali tu babuske skoro da nema. Tu je put smudjeva kamenjara, a i po neko somce zaluta i to po dnu. Ja svake noci, evo vec koliko meseci tu davim mreze i nikada nisam bio bez dobre kolicine smudjeva kamenjara. Dobro nekada vise, nekada manje, ali ima ih u izobilju. E sad’, da bi tu nesto ulovio na udice trebace ti gliste, ili durdubaci i nista neces uraditi bez malih “suncica”, a njih ima u dovoljnoj kolicini samo Aca Kovinac ovde medju nama. On ih lovi u Dubovackom razlivu sa starom zavesom i sa njima peca smudjeve i kamenjare takodje.

-“ Hvala za informaciju, a zoves se Moma, ako nisam zaboravio ? Pa gde je taj Kovinac, da i njega malo priupitamo, hoce li samo on da peca smudjeve, ili mozemo i mi koji ih takodje obozavamo ?”

-“ Aconi, ‘ajd dodji ovamo !” Pozvao sam Acu koji je odmah dosao i kaze :

-“ Slusam !”

-“ Acko, tvoj komsija Stanko, sa desne obale Dunava iz Kostolca, pecao bi ovde kod podavljene topole, jer tamo preko mu je nadojela Kosava, ali nema “suncisa”, a svi znamo ko ih ima ovde na Ostrvu i to u kolicinama zavidne rezerve !!”

-“ Da, dajte mi neku cuvarku za kedere da vam ih donesem.”

-“ Gde su vam, odnosno gde vam je camac ?”

-“ Tu dole na 200-a koraka .”

-“ Pa haj’te sa mnom. Bice brze i sa manje muke. I Stanko je prisao u obalu, a Aca je usao kod njega u siklju i otisli su nizvodno ka Acinom kabinasu. Ja sam otisao do agregatske barake i uzeo “Partner”-a motornu testeru i kratku jednorucnu ostru sekiru i sa takvom opremom sam usao u vrbak u pravcu mlade jasenove sume. Malisa je isao predamnom sa podignutim ucima i repom, a mala Milica ga je pratila u stopu. Nisam dugo trazio pogodne jasenove pritke i odsekao sam cetiri komada. Sekiricom sam poskidao grane sa njih i onda sam vrbovim “jalovakom” vezao te cetiri stice, zametnuo ih na rame i polako doneo u kamp. Naravno, ko ce drugi nego Tasa me je odmah pitao sta ce mi stice, a ja sam ga stavio u neizvesnost, da malo razvija mastu. Zatim mi je dosla ideja da bi mozda Branko sa svojim kumom i kumicom i njihovim pobratimom mogli da ucestvuju nocas u zabavi i da i oni pecaju na plovak. Ko zna mozda i hoce i resio sam da odem do njih da vidim da li su zainteresovani za nocni ribolov ?

-“ Klinci, premestite se na zadnju palubu Seve i pecajte odatle, a meni treba cun !” Klinci su bez suvisnih pitanja se popeli na zadnju platformu i prilagodili se novim uslovima pecanja, a ja sam im prebacio kadicu sa ulovljenim kederima na platformu. U to stigose Stanko i Aca i Aca me pita kuda idem, a ja mu rekoh da idem do Branka, te on sede u cun i mahnu mi rukom da krenem.

-“ Momo hvala za kvalitetne informacije” kaze Stanko, a ja mu u kretanju uzvodno rekoh :

-“ ‘Ajde more, samo je vazno zadovoljstvo !” I odosmo ja i Aca uzvodno. Usput smo sreli nase patke, kako pretrazuju podavljenu travu i za koji trenutak smo se nasli pored Brankove jahte. Pristao sam sa uzvodne strane, jer je sa nizvodne strane bilo zauzeto sa nekih 5-6 stapova dubinjaka sa mamcima za sarane, naravno. Znam to ! Branko je sedeo sa svojim gostima koje nam je pretstavio, a i njih upoznao sa nama. Pozvao nas je da im se pridruzimo i popijemo kafu i rakijicu. Nismo mogli da odbijemo, a pogotovu Aca, pa smo se popeli na jahtu. Rukovali se i nastavili razgovor, sve dok nisam ja dosao na red da kazem za sta smo dosli.

-“ Branko, veceras imamo u nasem kampu zabavni program koji vam ne bih preporucio da eskivirate. Naime, u talandari spremam ribu i to: smudja kamenjara, odrasle smudjeve, soma, sarana, deverike i male bodorke, res za uzivanje uz odgovarajuce pice. Zatim, ukljucujem vec pripremljene sijalice od po 100w i od 200 w instalirane nad vodom i svi pecamo u sirokom krugu na plovak. A ribe upecane na plovak su zagarantovane. Ko ne upeca na plovak nista, dobija od mene 5 kg. po na osob babuske i smudjeva kamenjara.” Siroko otvorene oci Brankovih gostiju je bila dovoljna garancija da sigurno dolaze na vecerasnji provod. A Branko je tim povodom rekao :

-“ Nemam nista protiv, cak sto vise ja sam sa Momom vec jednom ucestvovao u pecanju na svetlo. Pa to je zabava samo takva !”

Sunce se klonilo ka zapadu, a na vedrom nebu tek po koja vrana, kruzila je visoko iznad vrbaka koristeci silu Kosave, koja u talasima duva i na sigurno ometa pecarose, koji su ovog vikenda u primetno manjem broju dosli da zadovolje svoju “dusu” i ako budu imali srece, da kuci od njih odnesu po nekog sarana, soma ili smudja. Ja i Aca smo se pozdravili sa Brankom i njegovim gostima i onda smo plutali sa cunom niz Dunavac prema nasem kampu i dogovarali se o taktici, kako cemo se svi smestiti veceras oko svetla, koje je ipak na jednom mestu. Ja sam vec imao sve u planu, tako da se za smestaj nisam brinuo, ali Aca jeste :

-“ Lako je tebi !?” Kaze mi Aca. “Ti ces se povuci u stranu i bice ti zadovoljstvo da posmatras iz stolice, nas “zaludjenike” kako pecamo. Ali meni je problem za mene !? Ja camac ne mogu da pomeram sa onog mesta gde je sada. A pecao bih rado. Zasto da ne, a narocito u drustvu. Ma’ bice to super dozivljaj… !?”

-“ Racunaj da je taj slucaj resen ?! Sta se sikiras “na leru”! Klinci ce pecati sa Seve, sa zadnje platforme, odakle i sada pecaju. Brankovu siklju sa njegovim gostima cemo postaviti skroz na vodu i usidriti je u nivou obe sijalice, tako da mogu da zabacuju iznad osvetljenog mesta, a da izvlace daleko posle svetala. Bolji uslovi im i netrebaju ! Tasa sa svojom sikljom i ti sa mojim cunom, bicete vezani cuge i paralelno cete pecati odmah pored zadnje platforme Seve za koju cete, odnosno tacnije, Tasa ce biti vezan po boku za ogradu platforme. Tako da ce Tasa pecati iz svoje siklje, a ti iz mog cuna na kome ce biti instalirana jedna stica sa kablom i sijalicom na kraju nad vodom. Drugu sticu cemo fiksirati na grani od vrbe koja visi nad vodom. Obe sijalice ce biti na pola metra nad vodom. Imas li ti bolji predlog !?”

-“ Ne ! Ali ostavio bih rezervu dok se sve ne postavi na svoje mesto i brine me sidrenje camaca ? Sidra moraju biti “muska”. Tu inprovizacije ne vaze jer je dosta dobra dubina, oko 6-7 metara i ne znam koliko je voda po dnu jaka !?” Kaze Aca opravdano zabrinut. A ja sam dodao :

-“ Tasino sidro nije lose. Samo cemo ga otezati sa moja dva postavca za mreze. Za cun iz koga ces ti pecati, koristicemo pomocno sidro Seve, a za Brankovu siklju cemo zakaciti glavno sidro Seve. I onda cemo cun sa “vodene” strane zategnuti sa dva zajedno vezana postavca. Brankovu siklju cemo takodje sa “vodene” strane zategnuti sa dva zajedno vezana postavca. I to je to, jesi li ukapirao ? Camci ima da stoje kao “balerine”, a teleskopima ce se plovci nabacivati ispred osvetljene povrsine. Brankovi gosti ce daviti plovke tebi sa leve strane od cuna. U stvari, tebi i Tasi i klincima ce biti najlakse. Povlacite plovke “na sebe” i otpustate koliko hocete nizvodu ! Ama’ Aco ! Mesta za brigu i sikeraciju nema ! Videces i sam …!” I doplutasmo do kampa. Startovao sam motor i cun sam postavio na njegovo mesto. Prvo su Malisa i Milica izasli na obalu, a za njima je Aca izneo prednji vez i zakacio ga za sticu, predvidjenu za to. Ja sam ustao i jos jednom pogledao na mesto gde sam planirao nocnu zabavu. Zadovoljan prostorom koji objektivno ima i ubedjen da niko nikome nece da smeta u procesu pecanja, izasao sam na obalu. Aca je otisao sa Milicom do svog kabinasa da vidi ima li sta na dubinskim stapovima ? Klinci su me prozivali i hvalili se ulovom, a ja sam usao u agregatsko odelenje i uzeo “lutku” od 50 metara kanapa predvidjenog za “gornjaku” i “donjaku” za mreze. Pogled sam bacio na gomilu postavaca i zadovoljno krenuo do krova Seve, sa namerom da sednem i jos jednom takticki pogledam “lice mesta” i usaglasim predlog sa istinom.

133

Suton je kada se Dunav sprema na spavanje

 

Aca se uskoro vratio sa malom Milicom, a Doktor ga je prozvao :

-“ Dobro Aco, ti ode i zaboravi nas !? Mozemo li se mi nadati da ces nam se pridruziti u “jamb”-u ?" A Aca se popeo na krov Seve i seo u stolicu pored mene pa im kaze :

-“ Sada sam zauzet u planiranju vecerasnje zabave, koja se zove “pecanje na lampu” ! Mozete sutra da racunate na mene, ako budete voljni !” Doktor je jos sta dokon dobacivao, ali mu Aca nije odgovarao, vec smo gledajuci lice mesto pred sobom, razgovarali o mom predlogu razmestaja stica sa sijalicama i mesta camaca gde ce da stoje i da li ce im biti zgodno za pecanje ?” I opet sam ja dao jedan dobar predlog :

-“ Znas sta Acko ! Daj da ja i ti dok je jos dan da instaliramo “lice mesta” i da nas posle “glava ne boli”. Aca se saglasio i sisli smo sa Seve, te se “bacilli” na priprenu tehnike. Ja sam prvo napunio rezervoar agregata sa naftom. Usput smo iz friza izvadili po flasu piva iz gajbe koja je nedavno stavljena u friz i taman je bila hladna kako treba. Flase piva nismo dugo ispijali, jer smo se zurili da pocnemo sa razvlacenjem kablova. Zatim sam pregledao ulje u karteru agregata i onda smo razvukli kablove, do tamo gde je bilo potrebno.

 

Branko sa svojim gostima nas je zatekao, konkretno mene i Acu kako sedimo na krovu Seve i “kuliramo” uz svako svoje omiljeno pice. Ja sa koka-kolom, a Aca sa krepkom sljivovicom, dok su se Tasa i Ljilja u drustvu sa Svetlanom i njenim Tihomirom i Doktorom, zaludeli sa “jamb”-om. Klincima pecanje na plovak, nikad dosta a Malisa i mala Milica leskare, ili ih nesto izazove pa prosetaju. Patke su zauzele svoju poziciju u svoj kavez, sigurno leglo za miran san, koji tretiraju od malena, a ja sam im poklonio tu “zastitu” od tvorova, lasica, kuna, divljih macaka, kao i riseva ili drugih nedobrocudnih stanovnika Ade Zilave. Uglavnom svi smo tu, a u zalasku sunca veceras na pravi nacin ocigledno samo ja i Aca uzivamo. Kosava nije prestala da duva, pa sam ja resio da veceras ispostujem “vikend” i za mene kraci odmor i da ne davim mreze. Nisam ja sklon neradu, ali znam da ispostujem priliku, koja se slozila sa momentalnom situacijom, a to je. Usled jake kosave, komplikovano je da davim mreze uz levu obalu Dunavca. Kazem komplikovano je, ali to ne znaci da je nemoguce pa cu sutra uvece taj zahvat sigurno da izvedem, jer kosava neverujem da ce prestati sa svojim ludim-plesom. Desnu obalu sam ostavio bez podavljenih mreza, da ta strana Dunavca bude veceras i nocas prohodna radi organizovanog pecanja na svetlo.

-“ Dobro vece vas dvojica. Licite mi na ljude koji slave slavu, a psuju Boga ! Kakav je to separatizam sa vase strane ? Tamo se ljudi zabavljaju sa kartama, koliko vidim, ovde klinci pecaju, a vas dvojica rekao bih sa nicim se ne zabavljate !?” Glasno je primetio Branko, dok se iskrcavao sa svojim gostima na obalu pored Seve.

-“ Da, lako je tebi da se zezas. A ko je sve ovo spremio za vecerasnju zabavu ?” A Branko ce opet u sali :

-“ Ja sam ubedjen da je sve to Tasa organizovao !? Jer on mi lici na odgovornog coveka !”

-“ E’ sad si to pogodio !” Javlja se Tasa, sav predan “jamb”-u i pri tom ne okrecuci se prema Branku. A ja sam sisao da pozelim dobrodoslicu ljudima koje sam tek danas po podne upoznao i ne bih da rizikujem, da sam siguran da oni nase sale prepoznaju. Brankov kum Mirko sa svojom suprugom Snezanom i pobratimom Laletom su fini ljudi, kako su i sami rekli za sebe, koji obozavaju kampovanje u prirodi, a posebno pored vode, jer su usput i strastveni pecarosi. Pozvao sam ih da prvo obidju nas kamp, gde sam im rado pokazao pristan za cun, koji mi je Gruja napravio prilikom svoje posete ovde na Adi. Zatim sam im pokazao “gomilu” mreza, koriscenih i novih. Lale se obradovao bubnjevima i ispricao nam neke anegdote koje je sam doziveo na Dunavu u rejonu Bele Stene. Mirka je odusevio agregat, a Snezana se iznenadila prisustvu friza od 410 litara, a kada sam ga otvorio i u njemu videla veliku kolicinu smudjeva u folijama, konacno je i rekla :

-“ Vi se ovde bavite “ozbiljnim ribolovom” !? Koliko vam treba vremena da ovako veliki friz napunite smudjevima, koliko vidim samo krupnim !?” Ja sam se nasmejao i odgovorio joj :

-“ Ja sve uradim na tom planu, sto smatram da treba da uradim ! A kolicina ulovljene ribe ne zavisi uvek od mene i moje aktivnosti. To je prirodna pojava, u kojoj ucestvuju ribe, u ovom slucaju smudjevi, koji gonjeni svojim nagonima i or’jentacijama se sretnu sa mrezama koje sam ja podavio, a neke ribe nisu imale srece da ih promase.”

-“ Vidim da su ovde samo smudjevi ! Ne verujem da se druge ribe ne love u ovom regionu gde davite mreze !?”

-“ Vrsta ribe, zavisi od zelje klijenta koji ih kupuje. Naravno da se love i druge ribe, osim smudjeva koje ste videli u zamrzivacu ! A te druge cu vam pokazati u "pusnici" !” I poveo sam ih da vide gde se i kako dime ribe. Popeo sam se na montazne klupe, napravljene oko pusnice iliti cetiri metalna bureta ( dva na dva ) u kojima se momentalno “provetravala” od juce u njma dimljena riba. Svi su se popeli na klupama, a ja sam skinuo poklopac sa jednog “gornjeg” bureta i iz njega izvadio par dimljenih keciga i posluzio ih gostima da probaju, a i sam sam uzeo jednu kacigu. Sa apetitom sam je jeo i ocekivao obavezno pozitivne komentare, jer je riba stvarno bila "super", a onda je posle otvorene sumnje, Mirko odusevljen rekao :

-“ Slusajte ljudi !? Ovo u prodavnicama nema ! Nema ni medju konzerviranom ribom ! Ova riba je izuzetna !” A pobratim Lale, nije vise mogao da cuti :

-“ Ja sam jeo dimljenu konzerviranu ribu, to jest dimljenog karasa i karpa, kako Crnogorci zovu sarana. To je takodje toplo-dimljena riba, kao sto je i ti Momo ovde spremas. Ali verovatno je u nacinu soljenja ili sta drugo, ali ova mi se mnogo vise svidja !? Da li je ova riba na prodaji ?” Pitao me je Lale ozbiljnom facom lica !?”

-“ Ova cetiri sarana su zakazana, a sva ostala riba je "na izvol’te" !” Moj odgovor ih je sve skupa obradovao.

-“ Momo, a koje sve vrste riba ima u ovoj dimljenoj turi ?” Pitala je znatizeljno Snezana, gledajuci cele ribe, ali i parcice riba obesenih u buretu pusnice. A ja sam im pokazao rukom :

-“ Pored keciga koje ste probali, ima smudjeva kamenjara, koji su takodje bez kostiju i veoma se uspesno dime i prijatni su za jelo. Zatim, ovo su parcici tostolobika i parcicui krupnih sarana i somova. Ovo su babuske, a ovo deverike. Jako je sve ukusno i zahteva uz jelo puno vina !” Nasmejao sam se.

-“ Branko, imas li u sta da spakujemo svu ovu ribu, a mi cemo je razdeliti medju sobom kada stignemo u Beograd !?” Snezana je bila konkretna. A ja sam ih mislim obradovao :

-“ Ja cu vam je upakovati u plasticnu foliju kada podjete odavde. Samo cim stignete u Beograd, morate da je otvorite iz folija na vazduh ili sa folijama u friz. Uostalom sta ja vas ucim ?” Na sta su se svi nasmejali vidno zadovoljni.

Pod nebeskim svodom, tu negde na severu Balkana, gde vladaju zakoni patrijahalni, ali rekao bih pod odredjenim okolnostima i matrijahalni jer se majka postuje i u pesmama velica. I tamo negde na sred Dunava, ima jedna Ada i zovu je Zilava. Mnogi ne znaju razlog takvog naziva, ali nikome ne smeta, pa cak i da joj je ime ruznije i to nikoga ne bi interesovalo ! A Ada je tako lepa i naseljena razlicitim zivotinjskim i pticjim svetom, a malobrojnoj grupi ljudi ostalo je samo da se dive i da pozele da sto kasnije odu sa Ade. I ja sam deo te pomenute ekipe i grupe ljudi koji sam se nastanio na Zilavu Adu pre nekoliko meseci, a kamo srece da sam je upoznao mnogo ranije.

 

U zimskim danima prethodne godine, svako slobodno vreme sam provodio za stolom svoje radne sobe, preokupiran mislima : “gde da provedemo sledece leto !?” A na stolu, vec dobro ispeglane laktovima, lezale su “topografske karte”, gde je prikazan tok Dunava. Tada sam detaljno izucavao svaki pedalj Dunava, trazeci mesto lepo i ugodno i ne samo gde se riba lovi, vec i mesto gde se riba nesmetano razmnozava i raste do svoje prirodne granice kada se onda i lovi. U tom kontekstu, mnogo mi se dopala Cerevicka Ada, koju uzvodno krasi ne manje lepa Begecka Ada. A sa nizvodne strane sastajaliste zaljubljenih je zasigurno Ljubavno Ostrvo, malo ili bolje reci, sasvim dovoljno veliko na kome svakako dolaze zaljubljeni parovi. I tu ne tako daleko, sasvim malo nizvodno, rasirio se Mackov Prud, onako asocira kao “lenji macak”, na mestu gde caruju ne samo zivotinje i ptice, stanovnici obala reke Dunav, vec i prelepi enigmaticni svet mocvare u mocvarnim terenima, koji se prostiru sve tamo do pruge i naselja Lednici, Rakova i Beocina. I dok smo jos razmisljali i komentarisali, cak ne bih rekao da smo mnogo i uvelicavali lepotu koju je priroda podarila tim terenima uzvodno od Novog Sada, crv sumnje se provukao nasim mislima i sve je pokvario do nedavni bratoubilacki rat, koji se zavrsio pre samo par godina, a sada je nastupilo vreme kada mafija vlada, sila i bezakonje. I skupio sam karte Dunava u kojima se Dunav prostire blizu Hrvatske i vise ih nisam izucavao. Ali zasigurno sam ih ostavio za neka druga vremena, kada se glupi rat prividno bude zaboravio i kada izumru oni koji su zeljni osvete.

-“ Znas Momo ! Istorija i praksa su pokazale da posle svakog rata, ostaju u tim krajevima “bolesni umovi”, kojima nista nije Sveto i moze se desiti da im mi budemo slucajan izbor i da nam pokvare sve planove za sledece leto.” Posle ovih Ljiljinih reci u kojima je bolo mnogo istine, lako smo se opredelili za takodje lepu i bogatu zivotinjskim i pticjim svetom Adu. Sve je isto, samo sto nije iznad Novog Sada, vec iznad Velikog Gradista i zove se Zilava Ada !

Sedim na krovu Seve iznad spavace sobe u udobnoj rasklapajucoj stolici i zavaljen u prijatnom polozaju, uzivam gledajuci srecna lica obasjana svetloscu jakih sijalica i razmisljam !? Ne samo o pocetku ideje da dodjemo ovde na ovu predivnu adu, vec i o svemu sto je pratilo ostvarenje te ideje. Razmisljam i sve vise sam siguran, da se nista slucajno nije i ne desava !? Dodje mi da konstatujem da je sve, pa da je i nas zivot zapisan u nazovimo ih “gene” ovozemaljske. Gledam radost na licima i ne samo klinaca, vec i matorih ozbiljnih ljudi. Raduju se svakoj ribi koja im se zakaci za udicu i zaigra im plovak. Tu su prisutni i komentari, ozbiljni ali i saljivih je mnogo vise ! I tako, desi se da Aca ulovi soma od 10-tak kilograma i izvadi ga bucno uz navijanje svih prisutnih :

-“ Bogami metar i deset je dugacak ! Kaze Tasa koji ga je odmah izmerio, a njemu kada je u pitanju Aca Kovinac, moramo verovati. Jer tu sale nema ! Aca zadovoljan, svi mu cestitaju, pa i mali Zoran i Mirko za njega navijaju. A Aci se otvorilo srce. Pustio je soma da se batrga po cunu, uzeo svoju casicu rakije, podigao je svima u zdravlje, popio i poceo da recituje svojim bariton glasom ! Svi su zacutali, pa i drustvo pod baldahinom jer su svi prepoznali pesmu Mike Antica :

 

Ljudi su isti kao i ladje podignu kotve i otplove,
ali svako mora jednom da nadje
ponovo svoje stare snove. 

Ljudi su isti kao i ptice lete do sunca i do zvezda,
ali svako mora jednom da sleti
ponovo natrag do starog gnezda. 

Dunav se uliva u Tamis iz svih mora iz svih okeana.
Pancevo, to je kada se vratis
U samoga sebe, jednoga dana. 

Ljudi su isti kao i reke usca im negde na kraju sveta.
Ali svaka reka, uvek se seca
Vecito svoga starog pocetka.

 

Aca je zavrsio recitovanje pesme, koja mu je ocito mnogo znacila i kao mladom ne sumnjam zaljubljenom decaku iz Kovina, tada ipak provincije pored gradova Panceva i Beograda ! Aca se poklonio svima i seo, a Tasa mu je napunio sledecu casicu sa dobrom ljutom rakijom.

Aca nas je sve bacio u poeticne misli, a time nas je u stvari vratio u mladost i dane kada smo bili jaki, zdravi i zaljubljeni. Kada su nam dani prosto leteli i kada smo jedva uspevali planirano da odradimo. I tako zamisljen podignem glavu i pogled mi se zaustavi u krosnjama vrba, cije je vrhove jedva dosezala Kosava i pri tom je lisce leprsalo i sumilo, ne mnogo glasno, ali taman toliko da je stvaralo neku mistiku i prisustvo vecitog pitanja : zasto su zivotinje neaktivne i kriju se u svojim stanistima, kada duva vetar !? A pecarosi u kampu, posle stihova Mike Antica, svi su se nesto uvukli u sebe i pitam se da li i oni razmisljaju o mladosti ili mozda o necem drugom lepom, sto ih tisti kroz zivot ?

 

Vidim, Snezana kao peca, a odsutnog je pogleda i duboko zamisljena, zabacila svoj plovak sa udicom ispod lampe koja je neumoljivo svetlela jako i razbijala deo noci, koja je inace bila sazdana za snove ili mastu vec, a udica sa mamkom je odmah potonula i plovak je podigao glavu iz vode i zastao obesen o deo najlona, koji je imao srece da se odmota sa kalema masinice na stapu. Zagledana u plovak i vodu koja je treperila oko plovka, zamisljeno i tako otsutno reklo bi se, kazala je :

-“ Mislim da je sada vreme da vam i ja kazem neki stih, iz duse moje omiljene pesnikinje Desanke Maksimovic.” Svi smo je dobro culi i pogledali u njenom pravcu i nekome se oteo i kratki aplauz. Iznenadjeni i sa najmanje ocekivanja da ce nam Snezana veceras recitovati, jedva smo cekali da pocne !? A ona je spustila stap iz ruke na pod camca, ukrstila prste obeju ruku i pocela glasno, onako pravo recitatorski, kao na podijumu :

“ Ne, nemoj mi prici ! Hocu izdaleka
Da volim i zelim tvoja oka dva.
Jer sreca je lepa samo dok se ceka,
Dok od sebe samo nagovestaj da.

 

Zagledao sam joj se u lice i oci, kojim’ je gledala nesto vise iznad obliznjih mladih vrba, a oci su joj svetlele treperavim odsjajem sijalica u vodi. Uzela je vazduh i nastavila :

 

Ne, nemoj mi prici ! Ima vise drazi
Ova slatka strepnja, cekanje i stra’.
Sve je mnogo lepse donde dok se trazi,
O cemu se samo tek po slutnji zna.

 

U glasu joj je zatreperilo spokojstvo i mladalacka zalost za propustenim ! Nije nista rekla vise no sto je u stihu receno, ali u meni se slozila sumnja da je tamo daleko gledala i samo ona videla nekog njoj znanog tamo !

 

Ne, nemoj mi prici ! Nasta to i cemu ?
Iz daleka samo sve ko zvezda sja,
Iz daleka samo divimo se svemu.
Ne nek mi ne pridju oka tvoja dva !

 

Svi su znali kraj pesme i slozio se aplauz u noci na obali. Cak se i ona smesila, a ja mislim da sam samo ja video suzu kako je bljesnula u njenom’ oku !?

-“ Bravo Snezana ! Ulepsala si mi ovu vetrovitu, ali lepu i predivnu noc !” Nasmejala mi se, klimnuvsi glavom i sakama izmasirala lice, a zatim se sagla, uzela stap na kome se bila ulovila malo veca od sake deverika. Pazljivo ju je skinula sa udice, poljubila je i lagano pustila u vodu, a mene je ostavila da razmisljam i da nagadjam, da li sam u pravu ? A verovatno jesam, jer prve ljubavi ili ljubavi iz mladosti se ne zaboravljaju. I ne mislimo na njih, ali ih se rado po nekada setimo !

134

Aca, stalno doziran, nije imao problema sa secanjima iz mladosti, kao i sa prvom ljubavi ! On se nocas rado setio svog komsije ciganina koga je nekada davno primorao da nauci jedinu-jedinu pesmu u svom zivotu, a koju je napisao Mika Antic.

-“ Kurgana, Ciganina i danas mnogi pamte u delu Kovina, oko kanala koji vodi na Dunav. Ja sam obozavao poeziju Mike Antica, a sa Kurganom sam se druzio i mada je on bio stariji od mene i jedva sam ga naterao da nauci jedan deo Anticeve poezije. Pa u kasnim vecernjim satima, kada se drustvo skupi na stepenice zatvorenog magazina, koji ima lampu koja gori, a drugari dosli cak iz drugih ulica i bilo nam je lepo cuti Kurgana :

 

-“ Kad sam rodjen, svi su mi rekli da sam bio mnogo lepa beba. Lepa kao reklama za sapun. Samo su me zamenili u porodilistu, za nekakvo gadno nosato i buljavo dete ! A sta mozes : takav ti je zivot ! Oni misle : lako cemo s ciganima, od tolike silne dece, niko nece primetiti da je jedno zamenjeno. Pa je tako i bilo ! I tek kada sam posao u skolu video sam da to nisam ja, jer su mi oci ovolike i nos ovoliki. Al’ je bilo kasno. Znas kako je kad si cigan i ko te pita jesil’ ti il’ si neko drugi. A mozda je bolje bas ovako ? Mozda mi je lepo tamo gde sam zamenjen ? Mozda zivim u velikoj kuci !? Mozda imam na prozoru zavese ? Mozda imam cetiri dzempera i duboke cipele ? Mozda imam durbin oko vrata , pa ja uzmem durbin i gledam kroz njega ceo dan, da i ja zivim kao niko moj ! A sta mozes, takav ti je zivot onakav !!” Aca je zacutao, srknuo rakiju pa je i dalje cutao !? A onda se razlegao aplauz od sviju, pa i ispod baldahina ! I onda su poceli svi da se smeju, verovatno “ciganinu” i njegovoj laznoj sreci !?

Jaka svetla i prisutno raspolozenje ljudi razlicitih uzrasta, koji svoje momentalno raspolozenje manifestuju glasnim smehom, recituju i pricaju, a opet pecaju. Osnovni pecaroski uslovi tisina, mir i strpljenje, veceras i ovde, bukvalno padaju u vodu. Pod jakim svetlima, svakim casom sve vise i vise riba radoznalo dolaze i ne toliko radi svetla, koliko radi gomile insekata koji kao “kamikaze” pikiraju u vrele lampe I nesrecno padaju na vodu, gde ih kao taze rostilj cekaju kederi u cije drustvo se kad-kad podigne iz dubine i po neka crvenperka, bodorka ili krupna beovica. Ravnotezu odrzavaju stuke, smudjevi i krupni bucovi, koji u sirem pojasu oko osvetljenog mesta prepoznatljivo napadaju jata malih riba, od kojih po neka u svakom tom napadu strada. U osvetljeni proctor i buku koju stvaraju jata riba svojim komesanjem, izazivaju i po nekog soma koji je u prolazu i istovremeno se izazvan podize sa dna, ili jednostavno svrati u okviru svoje nocne setnji po povrsini Dunavca.Takvom koncentracijom riba, na “dohvat ruke” cak i kod strastvenog pecarosa se gubi draz za ulovom, jer se cini jako prostim i svakako medju pecarosima interesovanje za ulov opada. I svi razgovaraju o poeziji Mike Antica i Desanke Maksimovic, izazvani Acinim i Snezaninim recitalom. Aca pijucka rakiju, pa ce reci :

-“ Dobro. Mi matori poeziju smo ucili u skoli, zato sto smo morali, a danas je se secamo, zato sto to volimo ! A vi klinci ? Da li vas u skoli uce pesmicama, kako smo mi u skoli zvali poeziju ?!” Klinci cute, a Svetlana igra “jamb” pod baldahinom, ali materinska paznja je nije podvela :

-“ Mirko, Zorane ! ja znam da znate pesmice, pa hajde izrecitujte nam neku, koje se setite !” A Aca je bio zahtevan :

-“ A, ne ! Pesmica mora da bude na nivou raspolozenja drustva u kome se recituje !” A Svetlana sada vec preuzima ulogu trenera :

-“ Hajde Zoki ! Izrecituj nam ti neku sebi dragu pesmicu!” A Zoran je spustio stap pored sebe u cunu, obrisao sake o pantalone i poceo je svoju pricu :

-“ Znam jednu kratku, koju me je naucio deda, kada smo jednom bili na pecanju u kanalu. U stvari deda me je savetovao kako da se ne plasim mraka u noci, pa mi je usput i ispricao jednu kratku pesmicu, koju sam tada i zapamtio :

 

Mislio bi covek
kad pogleda mrak
da je strasno mocan,
da je silno jak. 

To bi bilo naopako
al’ na srecu nije tako:
svecicu zazezi,
a mrak taki bezi.

 

Zoki je zavrsio svoju kratku, ali poucnu pesmicu, sagao se i uzeo stap i nastavio da peca, a Aca je prvi poceo da aplaudira Zokiju, rekavsi mu “bravo Zoki” i zatim se cuo aplauz sviju. Aca je primetio da Tasa ne aplaudira, pa mu valjda bese krivo za to i glasno je primetio Tasi na racun :

-“ Hajde sada da cujemo Tasu i njegovu zivotnu recitaciju !?” Aca je pokusavao da bude ozbiljan, ali se krajem usana podsmevao Tasi i izazovu na koji ga je “navukao”. A Tasa nije naivan ! Ipak je on odrastao na Krstu i Bulbuderu. Bulevar revolucije je svagda bio arterija Beograda, a tu ko je odrastao, bez dobrog zivotnog iskustva nije mogao da ostari ! I Tasa je masinicom sakupio najlon i zajedno sa stapom ostavio ga je pored nogu. Nalio je sebi jednu casicu rakije, popio je na izust, uredno ostavio casicu i flasu na dohvat ruke Aci i sa pogledom u vodu, a ja bih rekao da je ustvari gledao “kroz vodu” i poceo je svoju pricu :

-“ Odrastao sam u porodici sa skromnim primanjima, tako da sam se svakom uzivanju kome sam stremio, morao sam da se dovijam na razne nacine. Srecom, u Titelu je zivela majkina rodjena sestra, po zanimanju uciteljica do penzije, a njen muz, tj moj teca je bio sumar. Sumar koji je voleo zivot. Sve kafane u okolini su mu bile kao rodni dom i ljudi su ga znali i postovali u citavoj okolini Titelskog brda, Knicanina, Perleza i Belog Blata ! Imao je jednu slabost bez koje nije mogao, a da ne ode bar jednom nedeljno na Begej na pecanje, a toga nije mogao da se odrekne. Pricao mi je da su ga ljudi nagovarali da pecan a Tisi. Tu mu je “pod nosom”, a on mi je jednom rekao, kada sam i ja podlegao tracevima, pa ga pitah to isto. A on mi kaze : “ Znas, pecanje je proces. Nije to odes i uzmes ribu kao u prodavnici. Mene su ne jednom zvali ljudi odgovorni za ribnjake, da idem do ribnjaka u Belom Blatu i da nalovim sarana koliko mi dusa iste ! Ne, to nije to ! Pecanje je kada se ti spremis za taj dogadjaj. Pa zatim odes namenski i onda se potrudis da upecas sarana “zutaca”, onakvog od otprilike osam kile. On je da se pokaze komsijama, a i za pricu uz pivo, a onda napecas babuske, ko saka, ne vece za u tiganj, pa kada dodjes kuci, nalijes sebi kriglu vina crvenoga od 7 deci, pa se dobro najedes i napijes, a onda i ispricas kako si ulovio sarana !? E, kada savladas svoje strasti i upecas jednu dobru ribu dnevno, pa onda dodjes sutra i ponovo se trudis da ulovis jos jednu dobru ribu, onda si pravi sportski pecaros, pecaros sa zadovoljstvom to sto radis !” Cesto ga se setim, jer i ja imam "zicu" pecarosa, ali ne mogu reci da mogu ici njegovim stopama i biti sportski ribolovac "njegovog formata". Ja sam covek drugog karaktera i kada je u pitanju kolicina ulovljene ribe, e tu prelazim u "drcne". I evo sada, kada bi mi "poslo"da lovim krupne ribe jednu za drugom ... ne znam kada bih prestao ! I zato sada pred vama dajem rec, da ako ulovim ribu vecu od par kilograma, veceras prestajem da pecam , do sutra !!!" Svi prisutni koji su slusali ovo Tasino secanje, ili su bili zauzeti pecanjem i igranjem "jamb"-a, uglavnom nikakvih reakcija nije bilo. U svakom slucaju svi su bili pod utiskom istinite price, pa i Aca koji je nasuo sebi i Tasi po rakijicu i kucnuvsi se medjusobno Aca je bio iskren i rekao je obrativsi se Tasi :

-" Znas Taso, ja cenim postupak tog' tvog' tece, ali ja da sam na tvom mestu, ne bih se zaricao da necu da pecam vise. Uostalom, taj tvoj teca i nije ti neki "krvni rod" i zasto bi ti licio na njega ? A ti kako hoces ?"

-" Data rec je "REC"! To je slovo prirode i karaktera coveka, pa prema tome ljudski je da se ispostuje !" Javio se Branko, podrzavajuci Tasu. A Tasa je shvatio da je malo prenaglio, ali i kada je uskoro upecao soma od jedva dve kile, otkacio ga je i spustio u Mirkovu i Zoranovu cuvarku, ustao i otisao iz camca pod baldahin :

-" Ima li mesta za jos jednog "zaludjenika" za Jamb ?" Pitao je i seo na klupi do doktora.

Negde do posle ponoci Zoki je junacki izdrzao, a onda je sam cutke legao na klupu zadnje platforme Seve i niko nije hteo da ga dira, dok se Stanko nije pobunio:

-“ Hajde “jambasi”! Dete vam ovde zaspalo na klupi. Nisu to normalni uslovi za njega, ako mi matori silujemo sebe nespavanjem, on ne mora ?!” Time je Stanko sve nas “razmrdao” iz neke tisine, pa je Svetlana odmah odvela i Zokija i Mirka u sator na spavanje, a ja sam otisao u agregatsko odelenje i u rezervoar agregata nalio 2 litra nafte u toku rada, ne gaseci motor. Naime, u toku rada agregata nije preporucljivo da se doliva gorivo u rezervoar. Medjutim, kada su uslovi kao veceras, gde se ne preporucuje prekid svetala, a nafte ponestaje u rezervoaru, Dragan iz Panceva, koji mi je sastavio i od koga sam kupio agregat, napravio mi je od 2-litarske flase koka-kole sistem sa crevom na cepu, tako da se crevo ubaci u rezervoar i istisne sadrzaj nafte, bez da i malo isprska nafte sa strane. Usput sam otvorio zamrzivac i povadio sva piva u gajbu, da ne ispucaju do jutra.

-“ Hoce li neko hladno pivo ?” Doviknuo sam da me svi cuju. Mala tisina, a zatim su se svi saglasili. Uzeo sam gajbu sa pivom i prebacio je na krov Seve, odakle je pivo svima bilo dostupno. Aca je jednu po jednu flasu otvarao i dodavao svima po camcima. Ljilja je dosla do Seve i uzela nekoliko flasa i posluzila “jamb-majstore”. I ponovo je kamp oziveo. Svi su medjusobno poceli razgovor o ribolovu i koje-cemu. A ja sam usao u Sevu i legao na tapaciranu klupu, stavivsi mali jastuk pod glavu, a preko stomaka se prekrio frotirom. Nije mnogo proslo, kad evo ti Malise. Skocio je na klupu i “ugnezdio se” meni uz podkolenice. Monoton rad motora agregata, ponoc i stigao me je umor, tako da sam brzo i zaspao.

135

Tajnu jutra na vodi znaju samo ribolovci i zato je se nikada ne odricu ... !

 

Probudile su me patke kvacuci iz svog kaveza. Ustao sam polako da ne oborim Malisu sa klupe, koji je samo glasno uzdahnuo i nastavio da spava. Izasao sam iz Seve i pogledao ka Istoku, odakle se svakog jutra radjalo sunce. Ovog puta sunca jos nije bilo, a svi camci su stajali na mestima gde smo ih sinoc usidrili i povezali. Cak je i Branko sa svojim gostima otisao pesaka. Agregat je bio izgasen i cula se samo jutarnja pesma slavuja i jos nekih pricica, a patke kada su me cule da sam ustao ucutale su se i cekale kada cu se pojaviti pored njihovih vrata kaveza. Kosava je duvala smanjenim intenzitetom u odnosu na juce, a na Dunavcu nije bilo ni jednog pecarosa.Usput sam patkama napunio plasticni lavor sa prekrupom psenice, kukuruza i suncokreta i stavio im pored vode, tacnije pored vrbe koja se nakrivila nad vodom Dunavca. Zatim sam otvorio vratanca kaveza, a patke su mi preko nogu otrcale do “prekrupe” i nastala je frka koja ce od njih vise da pojede, a stalno su “zapivale” sa vodom iz Dunavca. Usao sam u Sevu i pristavio dzezvu za kafu. Ljilja je spavala, te nisam hteo da je budim, ali sam pustio Coku iz njene spavace-kutije i ona je polako prosla pored Malise, gledajuci ga kako spava i onda je skocila na stepenik i izjurila napolje, skocivsi sa prednje palube u travi. Vizitu je nastavila kljuckajuci po travi i “crcorila” je, nesto pricajuci na svom jeziku. Miris sveze kuvane kafe, nije probudio Ljilju, ali se zato u svom camcu pod tendom pojavio Tasa. Mahnuo sam mu rukom da dodje za stolom i da popijemo po kafu, a on kaze :

-“ Na mnogo sam lepom mestu ovde na Dunavcu, pa zato ti predlazem da dodjes sa kafom ovde kod mene i da sa moje terase popijemo kafu ! Ubedjivanju nije bilo mesta. Par koraka vise i nasao sam se kod njega na camcu, a on je vec spremio soljice. Seli smo i ja sam iz dzezve nalivao kafu u soljice, a on se nagao i prstima otvorio vratanca malog plakara i iz njega izvadio flasu sa sirupom od visanja. Hladna voda i sirup uz kafu, bili su odlicna kombinacija za jutarnje osvezenje.

-“ Dobro, kako ste sinoc zavrsili “jamb”? Pitao sam, a Tasa je jedva cekao da nekome isprica sadrzaj sinocne zabave.

-“ Ljilja nas je “udesila”, tako da nismo imali sanse ni na popravni ! A Tihomir nam je prepricavao dogadjaje iz arhive Sovjetskog Ratnog Vazduhoplovstva. On je bio, kao i Aca na neko usavrsavanje u Sovjetskoj Rusiji i tamo je medju pilotima cuo razne price, a neke je i nama prepricao sinoc !

-“ ‘Ajd da cujem !” Srknuo sam kafu i smestio sam se udobnije u stolicu, a Tasa je sa uzivanjem pricao :

-“ Devedesetih godina, tacnije 1991-ve raspao se SSSR, a s tim' i vojna sila Istocnog bloka. Za mnoge odlicno pripremljene pilote Ratnog Vazduhoplovstva SSSR-a, otvorio se put Amerike, gde su ih Amerikanci rado primili u svoje redove. Kao iskusne pilote. Obucili su ih na svojim “Fantomima” i regrutovali ih u zastitu vazdusnog prostranstva nad Aljaskom i Severnim morem. Na tom prostranstvu su naravno krstarili i piloti koji su bili i ostali patriote i koji su ostali u sastav Ruskog Ratnog Vazduhoplovstva. Interesantno je da su se jedni sa drugima sretali i mnogo puta paralelno leteli, preko radio veze razgovarali itd. Medjutim sujeta i patriotizam su po nekada bili jaci od lepog zivota i gomile “zelenbaca ( $ )”. I tako, jednom prilikom su se sreli Ruska Vazdusna Tvrdjava TU-95 sa posadom i punim naoruzanjem i dva Americka lovca F-16, a posade i tamo i amo su bile Ruske, odnosno drugari iz “Sovjetskih vremena”. Medjusobni razgovor radio vezom, doveo ih je do svadje i kapetan “Tvrdjave” TU-95 krene na Americki avio-nosac koji je bio tu u blizini i sa koga su bili i piloti F-16 ( Rusi ). Proleteo je iznad Avio-Nosaca na nekoliko desetina metara iznad njegovih antena, a mozes zamisliti kako je bilo onima na Nosacu. Kazu da je bilo skakanje i u vodu !” Slatko smo se nasmejali, komentarisuci Rusku odlucnost, da ne kazem inat i Amerikance i njihov pretrpljeni strah na Avio-Nosacu.

Tasina prica me je konacno probudila, a srk ukusne crne turske kafe je razbio sve snove od nocas, koji su se trudili da se u secanjima bar, jos uvek zadrze u mojoj glavi. Jasnijim pogledom, pogledao sam u stvarnost, u Dunavac koji se cini mi se umorno talasao gonjen Kosavom, a svaki talas je blistao pogodjen svezim suncanim zracima, koji su mnogo licili na dijamantski efekat. Komsije slavuji, njih nekoliko, koriste slabiji uticaj vetra, a opsednuti ljubavlju pevaju ili bolje reci nadpevavaju se, sve trudeci se da sebi za danas obezbede devojku. Kormorane muci hronicna glad, pa su koliko vidim jedva docekali da svane i krenuli u jatu uz Dunavac, ka mestima gde su se ribe opustile i ne ocekuju ih. A ova Kosava je rekao bih ona iz Sibira. Sveza ali dovde su je ugrejali stari masivi Karpata, tako da je prijatno hladnjikava. Nebo je cisto plavo i tek dve bele linije na njemu, trag putnickih aviona. I razmisljam, kuda ti ljudi jutros zure. Zadovoljavaju se sa kafom u plasticnim casama i vazduhom iz klima uredjaja. A pogled im datira samo do novina i zurnala u rukama, ili do susednog sedista ispred sebe. A po nekima se osmehnula sreca da kroz duple okrugle prozore mogu da bace pogled ovamo na nas, na mene i Tasu, koji sedimo na terasi camca, mirisemo vazduh sa temperaturom Karpatskih masiva i blagom nijansom parfema Dubovackih stajnjaka goveda. A pijemo kafu onako kako to prilici iz keramickih malih soljica, dok nam lice miluje Kosava blago i umilno. A nedelja je i jutro je, kada je Bog dao raspored da se ne radi. Da se sebi onda priusti zadovoljstvo i provede dan bez obaveza. A sta ce ovi “jadnici” gore u avionu da imaju danas od zabave !? Tamo gde stignu, ceka ih da stoje u red pred policijskim salterom, sa ogranicenim pravima ponasanja. Do crte na patosu i bez suvisnih razgovora, bez smeha ! Zatim cekaju pored beskrajne trake svoje kofere i onda tegleci ih prolaze pored “ledenih faca” i pogleda ljudi u zelenim uniformama carinskim, koji ih posmatraju kao neprijatelje svoje zemlje u koju su im dosli. A nasi iz aviona idu dalje sa osecajem “na milost i nemilost” pa kako im bude? I napokon izlaze na siroku betonsku platformu sa sjajnim keramickim plocicama I taman zadovoljni sto napokon disu prirodni vazduh, a ono pred aerodromskom zgradom ih cekaju taksisti “derikoze” sa ozbiljnim facama na licu. Jer od njih zavisite ! Gde ce te bez njih ? I “Boze, kuda sam ja zastranio !?” Pitam se i pogledavsi oko sebe, osetio sam se srecnim sto sam pored Tase i na terasi camca u okolini Dunavca i vrbaka. “Pa ima li sta lepse i slobode vise !?” Pitam se i nasmejao sam se, sto je Tasa i primetio pa me pita cemu se smejem ? A ja mu kazem da se smejem onima tamo u avionu. Tasa je pogledao u nebo i u dve bele crte na njemu i ponovo pogledao u mene. I nista mu nije bilo jasno, ali me nista nije ni pitao vise.

I tu pored nas, Malisa je istrcao iz Seve, glasno dobujuci svojim sapama po dascanom patosu. Razlog je njegova drugarica Milica, koja se pojavila radosno masuci repom iz vrbaka, a za njom je isao njen verni pratilac Aca Aconi Kovinac. Usao je na Tasin camac i pozdravio se sa nama tiho govoreci da ne probudi Ljilju:

-“ Dobro jutro. Ponekada neki ljudi odrastu u centar velikoga grada, a kad omatore ponasaju se kao da su se rodili na pijaci !” Tasa ga je posmatrao ozbiljan, ne shvatajuci Acu i sta je hteo time da kaze, a ja sam osecao da je nesto na racun Tase, ali iskreno, nisam ni ja znao o cemu se radi ! Aca je zapalio cigaretu i srknuo preostalu hladnu kafu iz dzezve i onda nam je objasnio sta je time hteo da kaze :

-“ Znas Momo, interesantno je, ali svi skupa smo nocas sedeli budni do skoro svanuca. Tamo preko Dubovca je nebo bilo zabelelo kada smo se jutros razisli. I mislio sam da ce svi jutros spavati, osim tebe, jer inace ti ustajes rano, a nocas si zaspao i bogami budio se nisi ni kada smo odlazili. Cak i nekontrolisano lupanje camcima dok smo izlazili, nije te probudilo. Meni se nesto pomesali zivci, pa tako nisam ni legao da spavam. Ostao sam u mom camcu pecajuci. Kad, malopre vidim pored mene pluta prazna kutija “Malbora”, a znam da Tasa pusi te iste cigarete, a i kutija je jos bila suva. Znaci malopre je bacena na vodu. Tako sam dobio informaciju da je Tasa takodje budan. Onda sam resio da dodjem , da vam i ja pravim drustvo. Malo kazem, pomesali mi se zivci pa ne trpim samocu.” A ja sam preduhitrio Tasu, koji bi se mozda i svadjao, s obzirom da je bio prozvan za nekulturno ponasanje i bacanje prazne kutije na vodu.

-“ Acko, da si ti nama ziv i da imas i dalje mogucnosti da se i ti sa nama ovako “mucis” kao sada. A sto se tice zivaca i ja sam jutros nesto “zazvonio”! Sedimo ovako, pijemo kafu i video sam na nebu tragove, predpostavljam putnickih aviona. Pa se setih kako zivot izgleda u avionu i kako izgledaju stalna putovanja !? Ma ovo je pravi zivot ! Nego ispricaj mi kako si sinoc prosao na pecanju ? Uostalom daj mi kratki presek svih pecarosa koji su nocas bili ucesnici pecanja na svetlu ?” Tasa je ustao da skuva jos jednu dzezvu kafe, a Aca je nastavio pricu prilicno zanimljivu i rekao bih mnogima nepoznatu i nedostupnu, jer ipak za takav vid sportskog ribolova treba ispuniti obavezne uslove i pre svega imati tehniku, kao sto su : stabilni camac, agregat, kablovi, caklje, sijalice, a stapovi i mamci se podrazumevaju....!

Sunce je osvajalo jutro svetlo i jasno k’o suza reklo bi se, bez imalo dima i prasine i bez ikakvih nus-produkata ljudske civilizacije. A vetar zvani Kosava u talasima je njihao visoke vrhove vrba, jasenova i topola. Voda Dunavca je treperila, a tamo negde uzvodno na suprotnoj strani od sunca, ti sitni treptaji talasa, pretvarali su se u odbljesak i iskre koje su licile na sjaj visoko ispoliranog srebra. Tri lepe i kao labudovi bele i dve zebrasto crne patke, tu pored nas uz samu obalu su se necim ukusnim hranile, zaranjajuci u plitku vodu i mljackajuci svojim kljunovima po povrsini vode, sve birajuci mesta gde ce to isto ponoviti. U tom ambjentu, Aca je prepricao nocasnji dogadjaj pecanja na svetlu, u cijem procesu kako kaze svi su ucesnici prosto uzivali.

-“ Znate sta ? Zanimam se pecanjem vec mnogo godina, ali nocasnje pecanje cu sigurno prepricavati u svim prilikama kada mi se za to ukaze mogucnost. Ne znam da li mi je bilo prijatnije drustvo sviju vas sa kojima sam razgovarao i cije sam price i interesantne teme slusao, ili je to bilo samo prijatno lepo vece ! A o kolicini ribe koliko smo svi zajedno ulovili, to samo moze da se pozeli i da se jos koji put ponovi ! Znate sta mi je Stanko rekao jutros kada je polazio za Kostolac ? Pita on mene : “Aco, jel’ vi stalno ovako pecate ? Pa ovo je “raj-pecanje” ! Znas koliko sam upecao nocas smudjeva-kamenjara ? Ja svaki put zabacim udicu i cekam i to me ustvari odmara. A nocas nisam imao vremena za odmor !” I obecao je da ce opet doci, naravno.” A Tasa je dodao:

-“ Ma, niko od njih mestana ne prati dnevne hidroloske i atmosferske uslove za pecanje na dan kada su resili da pecaju. Jednostavno se “zabiju” na mesta gde su prosle nedelje ili dobro pecali, ili su dobili informaciju od nekog kolege pecarosa da se dobro pecala, recimo babuska na tom i tom mestu ! A ovde je Stanku Moma pokazao mesto gde je put smudjeva-kamenjara i jos nocas i jaka svetla na koje ovde ribe nisu navikle da se plase, vec su kidisale na hranu kao sumanute.” Videh da Aca hoce da kontrira Tasi i uskocio sam sa provokativnim pitanjem :

136

Na Zilavoj Adi 2002-ge, docekao sam oko 160 jutara, 160 radjanja sunca i sreo sam se sa 160 "rujnih zora", koje su me opcinile svojom svezinom i energijom pokretanja jata ptica !

 

-“ Slusajte vas dvojica ! Danas je nedelja i lep’ suncani dan ! Ja bih predlozio da odemo do Kostolca i da kupimo jedno prase za na razanj. Tamo na pijaci sam se upoznao sa privatnim kasapinom, koji ima svoju mesaru na pijaci i neko od njegovih radnika, dok popijemo kafu ce da nam ga zakolje i spremi za razanj. Prosli put sam im dao unutrasnje delove-organe i oni na racun toga nisu mi nista naplatili klanje. A brzo su ga uradili. Vremena imamo i do rucka ce biti peceno. Sta kazete !?” Aca je podigao dva prsta i pogledao nas kroz obrve.

-“ Sta li si sada smislio ?” Pita ga Tasa, a Aca mirnim glasom je predlozio:

-“ Ako vec pecemo prase na raznju, mnogo ce biti ruzno da to radimo sami. Mene licno bi bilo sramota pred Brankom i Doktorom. Zamisli da nam dodju Zoran i Mirko i gledaju kako mi jedemo pecenje sami !?

-“ Ih’ gde ti ode !? ‘Ajde jos i da im kazemo : “mi jedemo prasetine, a vama nedamo ?” Govoris gluposti Aco ! Naravno da cemo ih pozvati na rucak. Uostalom, kada se najedemo vruce prasetine, ko ce posle da jede hladnu !? A jedno prase je dovoljno za sve nas, zajedno, u to sam siguran !”

-“ Onda, ko ide sa mnom, ko cuva kamp ?”

-“ Ja bih da podjem i tamo na pijaci kupim jedan balon ljute rakije !” Izjasnio se Aca. A Tasa nas je pogledao … :

-“ Ja imam poverenje u Malisu ! On ce ono najvaznije, dici galamu, a Doktoru cemo u prolazu da kazemo da smo odsutni i to ce biti dovoljno !”

-“ Slazem se ! Acko, idi ti na camac po balon, a ja i Tasa cemo svratiti po tebe !” Tasa je uzeo dzezvu da skuva kafu Ljilji, da ima gotovu kada se probudi, a ja sam usput prekontrolisao kolicinu benzina u rezervoaru i startovao motor. Malisa me je tuzno gledao i ja sam mu pokazao rukom da uskoci u cun, sto je i ucinio na prednju palubu i sa njim sam napravio jedan krug po Dunavcu, dok se Tasa spremio, odnosno poneo plasticnu foliju i satorsko krilo da zamotamo prasca. Pristao sam uz Tasin camac u obalu i pokazao sam rukom Malisi da izadje na obalu i da u mojem odsustvu cuva kamp. Nevoljno se okrenuo i skocio na obalu. Zatim otisao spustene glave do Seve, skocio na prednju palubu i legao, gledajuci u mene i verovatno pitajuci se zar samo on uvek mora da brine o bezbednosti kampa ?

-“ Mali, ici cemo ja i ti kasnije po vodu !” I Malisa je podigao usi, a to znaci da mu se i raspolozenje povecalo.

-“ Daj da ponesemo odmah o istom trosku i kante za vodu !?” Predlozio je Tasa. A ja sam mu rekao da ulazi u cun i da ja necu da Malisu obmanem. Ako sam mu rekao da cemo ici po vodu, tako ce i biti ! Tasa je podigao obe ruke i rekao da on nema nista licno protiv i da je verovatno i uredu da psa netreba obmanjivati ! I krenuli smo prema Acinom camcu, gde nas je on vec cekao spreman, sa staklenim-opletenim balonom od pet litara zapremine. Dok je Aca ulazio u cun i seo na prednju platformu, Tasa ga je provocirao :

-“ Ja mislio da si poneo kanistar od 20 lit. a ono ti samo balon od 5 litara ? Da nije to malo !?” A Aca, kao ne obracajuci paznju na njega, mahnuo je rukom i dao mi znak da krenemo. Dzonika 9,9 sa dobro izbalansiranim cunom je “poletela” uz Dunavac i samo smo zastali kod Doktorovog kampa, gde je on sa Tihomirom vec pecao iz njihove siklje. Aca im rece da idemo do Kostolca i da obrate paznju na nas kamp, a odgovor je bio potvrdan i za tren smo bili u prolazu nedaleko od Brankove jahte. Pobratim Lale je bio jedini budan i mahnuo nam je iz stolice iza nekoliko stapova sveze zabacenih “na dubinjaka. “

-“ Resio Lale da upeca sarana-kapitalca, pa da sledecih 6 meseci njegov komsiluk bude prebukiran pricama o njegovom ribolovnom podvigu !”

Dobro izbalansirani cun dozvoljava “dzonsonu 9,9” da “lagano” gura cun i da dodje do maksimalne brzine kretanja, ali tu su talasi koje dize hirovita Kosava, te sam morao da smirenim kretanjem predjem preko Dunava, a zatim koristeci zavetrinu, sve od usca Mlave i Mogile, kretali smo se prilicno brzo i sigurno. Nebo je bilo vedro, a to je svakako zasluga Kosave, kojoj izduvavanje prasine i dima iz Kostolca, kao i vedrina na nebu moze da joj se pripise kao pozitivni pridev. Plovecim manevrom “na vodu” izbegao sam pribore nekoliko pecarosa, koji su se na obali iza zbunjevlja sakrili od Kosave, pa sam ih jedva uocio.

-“ Vas dvojica ! Pogledajte ovu lepotu moga rodnoga kraja ! Ovde je Dunav sirok, da siri ne moze biti ! Tamo psenicna polja vrednija od zlata, pa suncokretova zutih cvetova i bogata. Kukuruzista kao sume zelene, a vrbaci krase prelepe obale Dunavske. I kazu Djerdap je prelep !? Moze se reci samo lep, a moze i prelep, ako je taj ko' o tome govori dosao sa kontinenta i nije prosao Banatskim ravnicama i brezinama Deliblatske Stepe. E moj sine, ovde treba ziveti i u zivotu uzivati !”A ja i Tasa gledamo okolinu i Dunav siroki i polja Banatska. “I sve je na svom mestu” setih se, a sto bi rek’o Kojic Marko, strastveni pecaros i zaljubljenik u Dunav i Tisu, inace Zemunac. Na uscu Dunavca u Kostolcu, u basti motela “Dunavski Biser”, nije bilo jutros ni zive duse. Samo je jato belih pataka i nesto manje brojno jato gusaka se zanimalo svojim jutarnjim traganjem za svezom i ukusnom hranom, kojom je ovo usce prebogato. Smanjio sam gas i nesto smirenijom voznjom uplovio sam u Dunavac, koji inace jako dobro poznajem. Dakle, svaki put kada sam plovio sa Sevom za Djerdap, i u nizvodnom smeru, kao i u uzvodnom, uvek sam svracao ovde u Dunavac da prespavamo noc. Zatim se opskrbimo na pijaci vocem i povrcem i u prodavnicama provijantima. A o kupanju i gnjuranju na dah sa maskom i o uzivanju u bistroj, cistoj i toploj vodi, da ne pricam ? Podrazumeva se ! Pa zatim uzmemo sveze izvorske vode, a burek i hleba obavezno i idemo dalje!

Tamo gde sam planirao da stanem u obalu, nekoliko vrednih pecarosa starije generacije su vec zauzeli polozaje sa svojim sikljama na sidrima i pecaju na plovak. A to znaci, za uzivanje i dusu ! I zato sam prema njima imao posebno postovanje !

-“ Ima li sta lepse od ovoga !?” Pita’ nas Aca, a mi mu nista nismo odgovorili jer on sam nase odgovore zna. Izdalje sam izgasio dzoniku i prihvatio se zavoznog vesla, da ne bih smetao tim tako predanim pecarosima i pitam ih :

-“ Dobro jutro. Zamolio bih vas da mi pripazite na cun i motor, dok mi odemo do pijace. Brzo se vracamo i donosim vam po pivo. Hladno ! Dogovoreno !?” A jedan starina sa izlizanim sesirom mi odgovori :

-“ Dobro i vama jutro i nemojte brigati brigu ? Mi smo ovde jos par sati, a za to vreme camac ce da vas saceka u stanju u kome ga ostavljate. A za pivo hvala ! Ne odbijamo ... !” I ostali su u sali dobronamerno komentarisali, a mi smo vezali cun za bagrem na obali i izasli uz visoku obalu, pa onda uskim asfaltiranim putem krenuli prema pijaci i centru Kostolca. Idemo krivudavom ulicom i komentarisemo mala dvorista u kojima su raznobojne prizemne i takodje male, a lepe kucie sa negovanim cvecem i bujnom vinovom lozom, nad stazama sa terase do kapije.

-“ Vredan narod !” Kaze Tasa, koji nam otkriva da je sada prvi put u Kostolcu.

-“ Radnicko naselje ! Tu besposlicara nema. A nema ih zato sto je ovde biti besposlicar sramota. I ne samo sramota za pojedinca, vec i za celu njegovu porodicu. Tako da ovde su ljudi vredni, a rudnik u kome svi oni rade, otvoren je pre dvesta godina. Inace medju Srbima, ima mnogo i Vlaha. Tako da su kulture zivljenja pomesane i svi zive u medjusobnom postovanju i slozi.” Kaze Aca i dodaje :

-“ Ja idem da nadjem dobru rakiju, a vas dvojica po prase ! I nadjemo se u kafani kod pijace.” Kaze Aca i tako i bi’. Tasu sam poslao na pijacu da izabere sezonsko povrce i voce, a ja sam se uputio u “mesaru”. A tamo par zena kupuju kolicinu mesa koliko im je potrebno za danasnji rucak, a pored zida sa belim keramickim plocicama, na civiluku od rosfraja, vise, zaklani i uredjeni nekoliko belih prasica.

-“ Dobro jutro i dobar vam dan zelim. Da li su ovi prasci sto vise ovde, zamrzavani ?” Pitam ja, a mladji buckasti covek se nasmejao pa je on mene pitao :

-“ Dobro i vama jutro. A vi ste verovatno sa nekog broda sa Dunava !? Znate gospodine, mi nikada ne zamrzavamo prasice ! Prase mora da bude sveze zaklano, da bi kada se ispece, bilo i ukusno. Ovdasnji ljudi znaju to i oni pre svega kod mene nikada ne bi kupili zamrznuto prase.” U tom’ na vratima iz susedne prostorije, pojavljuje se stari punacki covek sa belim brkovima i belom keceljom sa tragovima krvi po njoj i rukom pokazuje na prasca blize njemu i kaze:

-“ Gospodine, pogledajte. Oprao sam ga k’o “pucku”, ali jos po malo iz njega kaplje krv. Iz zaledjenog to ne biva !” I bili su dovoljno ubedljivi. Izabrao sam najvece i stavili su ga na vagu. Platio sam i zamolio ih da mi ga upakuju u najlone koje sam im doneo. Pitali su me kada ga pecem, a ja im rekoh kako stignem na Zilavu adu. Onda su ga oni umotali u providnu plasticnu foliju, tako da ga na putu ne mogu probati musice, a i ne moze da ga prasina poseti. Svidjao sam im se kao “razgovorcivi” kupac i na racun toga, ponudili su mi kafu i casicu rakije, za stolom sa stolicama ispred njihove radnje. Prihvatio sam, zasto ne, jer su im namere bile od srca i stariji brka je seo sa mnom za stolom, a mladji je posluzivao kupce koji su pristizali. I dok smo pili kafu, pricali smo ko je odakle i u to vreme nekako u isto vreme su dosli i Aca i Tasa. Upoznao sam “brku” sa njima i on im je ponudio mesta za stolom i doviknuo mladjem mesaru da donese jos dve kafe i dve casice.Tasa je bio zadovoljan sa svezim produktima na pijaci, sto nam je i rekao, a Aca je bio neraspolozen i kaze da ce morati po rakiju da ide u Kovin. U to’ na stolu stigose kafa i casice, koje je “brka” odmah napunio i kucnuli smo se svi zajedno u nase zdravlje. I Aca se oraspolozio i kaze :

-“ Evo ! Ovo je prava rakija ! Jaka i ukusna i nema vise od 55 stepeni, a to je to sto treba !” Starog “brku’ je zainteresovala tema o rakiji, zato sto je on veliki ljubitelj i meraklija dobre rakije i nastavlja pricu :

-“ Bogami, ti si Aco dobar poznavalac rakije ! Iz cuga si pogodio koliko ima stepeni ! Sa takvom praksom se ne mogu mnogi pohvaliti ? Svaka tebi cast !” A Aca otkriva svoje neraspolozenje :

-“ Dosao sam da kupim sebi jedno 5 litara dobre rakije. Ne postavljam pitanje cene kostanja, ali mi je kvalitet vrlo bitan. I malopre, covek mi dade da probam iz cokanja. Nije nesto bog zna sta, ali moze da prodje i ja mu kazem da kupujem 5 litara. Uze on moj balon i ode do kuce da ga napuni. Za kratko vreme dodje i donese mi pun balon. A ja sam odrastao tu preko u Kovinu i znam ja dobro Vlauce !? Nagnem balon i probam rakiju. A ono djubre ! Hteo sam da mu je prospem i po licu i na ulici, no nema smisla prema ostalima !” A “brka” slusa, naliva Aci jos jednu, pa ce reci :

-“ Slusaj Aco ! Vidim da si meraklija kao i ja. Mi ne pijemo da se napijemo, vec pijemo da nam bude lepo ! Zato ti ustupam deo svoje rezerve ove rakije, koju sada pijemo. Inace ja je kupujem godinama od mog prijatelja sa Cera ( dolina Majevice ), sa kojim sam sluzio zajedno vojsku u Sloveniji. “Mucenica” sama govori za sebe. Kao mleko je! A ne ovi ovde Kostolcani, piju neke “cujke” !?”

Aca je u pekari, pored vruceg hleba, koji je “mirisao ko dusa”, kupio je i vruce bureke, za nas, ali i za sve nase na Adi ! I dok smo sedeli ispred Mesare, pojeli smo po vruc burek koji nam je vise nego prijao. Mladji buckasti mesar, nam je u kartonsku kutiju upakovao hleba i burek i starim novinama sve to izolovao da nam se ne ohladi do Ade. Pozdravili smo se sa mesarima koje smo svakako pozvali da nas danas posete na Adi “na pecenje sa raznja” i posli na kanal. Tasa je usput kupio gajbu piva iz frizidera i uskoro smo bili na nasem cunu. Ja sam polako veslao cun, a Aca je svakom pecarosu u grupi dodao po jedno pivo, na sta su nas “blagosiljali” i onda sam startovao dzoniku i uskoro smo napustili lepi kanal pitomih ljudi.

Nizvodno prema Zilavoj Adi, plovili smo laganom voznjom, jer su nas talasi “sretali” i sa pramca prskali, dok se Tasa nije dosetio i foliju koju smo bili poneli da umotamo prase, ogrnuo je i drzeci je u rukama i seo je na prednjoj platformi okrenut ledjima ka napred, a ruke rasirio i onda nas je stitio od prskanja talasa, a takodje nam je omogucio da plovimo mnogo brze. Dosavsi na Zilavu Adu, prvo smo svratili uz Brankovu jahtu, gde su vec svi bili budni i na vreme im dali vruc burek, kome su se posebno obradovali, a i pozvali ih da dodju kod nas da na raznju pecemo prasca, pa zatim da svi zajedno rucamo. A Snezana je odusevljena i nocasnjim ribolovom i jutrosnjim vrucim burekom, pa i pozivom na peceno prase, od srca je rekla :

-“ Dakle momci, ako saznam da ste i iduce godine u tom sastavu ovde na Zilavoj. Casna rec, uzimam godisnji odmor i dolazim ovde da se provedem sa vama, onako kako nigde ne mogu, cak i da hocu to da platim !”

-“ Valjda ces i mene da povedes sa sobom ?” Pitao je njen muz, a ona mu je odgovorila “negativno”, sto je izazvalo smeh kod svih nas. ... Prolazeci pored Doktorovog kampa, Tasa im je doviknuo :

-“ Posaljite jednog od klinaca kod nas, ali odmah ! A za sat vremena vas sve pozivamo da dodjete da zajedno pecemo prase na raznju !” Svo troje su odusevljeno rasirili ruke, a videli smo mladjeg Zorana kako vec trci ka nasem kampu. Smanjio sam gas prolazeci pored Seve, a ispred Seve za stolom bastenske garniture, sedela je Ljilja i sama kafenisala i mase nam u pozdrav. Pristao sam uz dok za cun, a Malisa je vec bio tu i skocio je na prednju palubu cuna i masuci repom pokazao nam je da je rad sto smo se vratili. Tasa je Ljilji odneo vruc burek da doruckuje, cemu se ona jako obradovala, pitavsi Tasu :

-“ Dobro, gde ste se vas trojica pogubili !? Pa bar da ste me probudili i rekli gde idete, ili ostavili poruku ?! A ovako ja gledam u Malisu, ne bi li po njegovom reagovanju primetila da li ste u dobrom ili losem stanju !? I videh da je Malisa spokojan te se i ja nisam nervirala !” Tasa joj je ispricao da smo bili do Kostolca i da smo kupili prase, koje cemo sada da pecemo na razanj. U isto vreme je dotrcao i Zoran, kome je Tasa u kesu spakovao pet burek za njegove roditelje, brata, doktora i za njega samog. I Zoran se radostan ponovo dao u trk, ovog puta prema kampu njegovih roditelja. Aca je gajbu sa pivom i balon sa rakijom stavio u friz, a onda smo nas dvojica odneli prase i stavili ga na dve stolice, onako “goje” bez sundjera. Tasa je na travnati deo pored stola rasirio plasticnu foliju i na foliji odmotali prasca iz tanke folije sa kojim su ga mesari zapakovali. Zatim ga je Aca sa Tuzlanskom kamenom solju usolio, a ja sam sa krova agregatskog odelenja, skinuo motku-razanj od proslog pecenja i oprao je dobro, a zatim je i smirglom kvalitetno ismirglao. Tasa je samo proverio cetale, prosli put zabijene pored lozista i potvrdno rekao da se mogu i ovog puta bezbedno koristiti. Zatim je lopatom ocistio loziste, a Ljilja je u medjuvremenu spremila pamucnu krpicu, svinjsku mast u porciji i ostalo mi je bilo da na onako “zdravi” stap namaknem u procepu krpicu i kada pocnemo da pecemo prasca, da ga sa tim premazujem rastopljenom svinjskom mascu, sve dok ne pocne da rumeni i sam od sebe pusta masnocu. Takvim tretiranjem kozica, usi i rep ne mogu da pregore.

Ja Tasa i Aca smo zavrsili pripremu i prasac se nasao na motki raznja, kvalitetno usoljen, ukovan i vezan tankim pocinkovanim zisama. Razanj smo naslonili na konopac na kome su visile neupotrebljene mreze, a Ljilja je sa grancicom u ruci ( za svaki slucaj ) mahala oko prasca, jer je sumljala da je moguce da ce slucajno imati posetu neke musice “plodonosne”. Zoran i Mirko su dotrcali, vec kada je vatra bila u pripremi i tim procesom sam rukovodio ja. Resili smo na moj predlog da pecemo prasca na kontrolisanoj vatri, a ne iskljucivo na zar, kako je Aca predlagao. Drva kojim smo raspolagali, nisu bila od recimo sljiva ili drugog vocnog porekla, vec od vrbe, topole i po nekog jasena. Tako da bi bilo vrlo tesko odrzavati pecenje sa zarom, jer se zar od pomenutih vrsta drveta brzo pretvara u pepeo. Spremio sam i dva zelena jasenova stapa po 1,2 metara duzine sa cetalom na vrhu, kojim cu regulisati jacinu vatre. I nije bilo vise nikakvih razloga za zadrzavanje i Aca i Tasa su spustili razanj na cetale, a ja sam stapom sa krpicom na vrhu, odmah premazao prasca sa rastopljenom svinjskom mascu.

-“ Cika Momo. A zasto ga premazujes sa tom mascu ?” Pitao je radoznali Zoran.

-“ Vas dvoje ste jos mali. Ali brzo ce doci vreme kada ce te porasti i bicete u prilici da sa vasim vrsnjacima izadjete u prirodu na izlet i tom prilikom ce te peci kokoske ili prasca, jagnje ili jare. Sve jedno je sta pecete, jer u startu ga morate zastititi od jake vatre, da koza koja je suva, a prva izlozena ne zagori. U daljem procesu, kada se pecenje zagreje i kroz kozu pocne da izbija i kaplje masnoca, tada je radi ukusa potrebno pecenje prelivati kad-kad pivom. Ako tako radite, niste ni u cemu pogresili.” rekoh ja klincima, a u ocima sam im video da su to sto im rekoh zapamtili za ceo zivot. A meni bese milo.

Sunce se vec podiglo visoko, a kod dugacke motke raznja, tamo odakle se ona okrece, menjali smo se, ne zbog tezine rada, vec zbog zadovoljstva koje smo dozivljavali okrecuci razanj. Veliki pamucni suncobran sam rasirio i svakako onaj koji je okretao razanj, bio je u lepoj hladovini. U neposrednoj blizini lozista i raznja, s jedne strane su bila burad dimilice ( pusnice ), a sa druge strane Tasa je sa Ljiljom postavio preko velikog stola ispod u hladu baldahina, lep stoljnjak i tanjire od “dakrona” sa staklenim casama pored. Flasa domace sljivovice na sred stola je davala svecani akcenat, tako da je sve to lepo i svecano izgledalo. Naravno da to nije ostalo neprimeceno ni kada su malo zatim dosli Doktor i njegovi prijatelji Tihomir i Svetlana, koji su se prijatno iznenadili opstem ambijentu. Nismo dugo cekali, a Branko je pristao sa svojom plasticnom sikljom i sa svojim prijateljima; Kumom i kumicom Mirkom i Snezanom i pobratimom Laletom, koji kako su izasli iz siklje, prvo su stali i ovog puta po danu se divili izgledu kampa : tamo mreze koje vise izmedju dve ogromne topole i koje se suse, onda montazna baraka agregatskog odelenja, pa zatim mreze nove neupotrebljavane, a vise na konopcu izmedju dve debele jasenove stice, zakopane u zemlju. Tamo burici “pusnice”, pa loziste sa prasetom na raznju koje se peklo na otvorenoj vatri i odmah tu i veliki lepi, beli baldahin sa velikim drvenim stolom i stolicama oko njega, a stol svecano nakrivem stoljnjakom ! Svi su sa osmehom na licu stajali i posmatrali, a Snezana je iskreno sve to prokomentarisala :

-“ Da mi je neko pricao, da na ostrvu oko koga tece Dunav, je video ovu “sliku” koju sada gledam ja, ne bih mu verovala, casna rec ! I radujem se sto sam mogla to sve da dozivim, ali me brine, da li ce mi moje prijateljice sa kojima svakog dana pijem kafu, verovati kada im budem pricala.” Ljilja ih je pozvala da sednu u hladovini baldahina sa ostalima za stolom, a Snezana kada je videla jos i tanjire od “dakrona”, pa staklene case i male casice za rakiju koja je svojom bojom davala svecaniji izgled stola, prosto je samo rasirila ruke i sela zadivljena za stolom.

Ljilja, Aca i Tasa su se pozabavili, da tako kazem, oko nasih gostiju, a ja sam stapom kontrolisao jacinu vatre oko praseta, koje je Mirko sa lakim trudom okretao na raznju. Zoran je sedeo tu pored vatre na bukovom panju i cekao red da se i on okusa u okretanju raznja. Aca voli da sedi i da popije u drustvu, ali mu neda radni zivac, pa je dosao da sekirom pripremi jos drva za vatru.

-“ Aco, zasto ne uzmes motornu tersteru i njome brze naseces ta drva ?” Pitao sam Acu, a on mi sa osmehom odgovori :

-“ Sa “motorkom” to mogu da uradim za par minuta, a sta cu posle !? Ovako jedno po jedno drvo isecem, pa napravim pauzu uz casicu i cigaretu, pa opet nekoliko drva isecem, pa opet pauza ... ! A takav rad se zove : rad iz zadovoljstva !” Kaze Aca i sede da zapali cigaretu. Suncani lepi dan, sa strujanjem osvezavajuce prohladnog vazduha ovde u zavetrini vrbaka, stimulisalo je sve ostale, pa su se iz baldahina preselili oko lozista i raznja na njemu. Svako je poneo svoju casu, a Tasa im je naredjao stolice pored panjeva koje smo ja i Aca postavili s pocetka kampovanja. Tacnije, dok sam po vrbaku izmedju Dunavca i bare po sredini Ade, trazio sa motornom testerom u rukama, potrebne mi ravne a dugacke jasenove stice, naisao sam na velikom vodom doneseno stablo topole. Aca, koji me je pratio da kada ja odsecem mladi jasen, on ga ocisti od grana sekirom i odnese u kamp. Tada njegovo prisustvo je bilo jos korisnije, jer mi je dao ideju da isecem stablo topole na trupce, koje smo kasnije koristili za sedenje oko lozista. I ne samo to ! On ih je i uredio, tako sto je skinuo koru sa njih i “obio” im ivice, tako da su bili veoma udobni za sedenje. Ljilja je kao i za svaku dobrodoslicu skuvala kafu za sve nas, a Tasa je rasklopio dva stocica i stavio ih tako, da budu na dohvat ruke sviju a opet da na njima se odloze case i soljice sa kafom.

-“ Ma da se i nebo i zemlja “okrenu”, ovde sam rodjen i nigde odavde ne idem ! Ovde su i moji dedovi, davno beskrajne njive orali i ugalj kopali ! Neznam za moju decu, zena ih je vaspitala, ali ja odavde nikuda ne idem ! Pa sve sto treba skromnom coveku, za zivot i zadovoljstvo, ovde svega toga ima. I Rudnik za egzistenciju i polja zitna i Dunav sa adama za zadovoljstvo !” Kaze Doktor u jednom trenutku i nazdravi casicom svima. Zatim je Zorana podigao dok je mali okretao razanj, lupio ga sakom po zadnjici, onako vaspitno i seo da on okrece razanj. Tasa je doneo slobodan panj i stavio ga pored Doktora, a zatim na panju stavio Doktorovu casicu i napunio je rakijom. A Doktor, onako pun osecaja, tiho kaze :

-“ E’, ljudi ! Prijatelji moji ! I juce je bio lep dan, a danasnji ne samo sto ima da se zapamti, vec mora u istom sastavu da se ponovi, kad-tad ... !” A Aca je podigao casicu, a glas mu se ote :

-“ Za Vojvodinu moju paorsku ... ! Tu je moj Dunav i tu je moj dom. Tu sam ja rodjen i ja sam tu na svom ... !” I nazdravio je i svi su mu odgovorili uz osmeh i sale, ali i glasnog zaricanja da ovakve dozivljaje treba odrzavati, naravno u ovom ili malo prosirenom sastavu. Neko se seti Gileta, koji je otisao do Beograda. Dragana Nastica iz Valjeva, koji je ovog vikenda poslovno zauzet. Zarka iz Mramorka, koga nema, a niko i ne zna gde je i jos nekoliko ljudi, koji zasluzuju mesto ovde oko ovog lozista !

Visoki vazdusni pritisak je podrzavao lepo suncano vreme, ali i prijatnu sedeljku oko vatre i raznja, jer je dim odlazio vertikalno visoko i nestajao. Malisa je sebi nasao mesto u hladovini ispod rasklapajuceg stocica i svaki put mahanjem repom kada su Zoran ili Mirko okretali razanj, radovao se ! Kokica Coka je legla na rastresitu zemlju koju sam iskopao praveci odvodni kanal oko satora i kljuckala je nesto, a povremeno i cobrljajuci po rastresenoj zemlji ili “kupa se” kako kazu moji seljani. Nase patke su videle uvecano drustvo u kampu, pa verovatno radoznale, ne udaljavaju se daleko od Seve na vodi. A Dunavac treperi uznemiren Kosavom, a na suncu i nebu bez oblaka. A medju nama se odvijaju razgovori sa razlicitom tematikom, a ja stapom premestam kako polozaj, tako i intenzitet vatre, a Zorana malo-malo pa spominjem kada treba i gde namazati krpicom mast po prasetu, jer me je kako smo poceli, zamolio da mazanje krpicom bude samo njegov deo posla. Razgovor uz nesumnjivo dejstvo stare prepecenice, se pretvara u price i otkrivanje starih spomenara. Sve su price, cini mi se jednake ili bar lice jedna na drugu. Nijanse su u pitanju i vecih razlika nema, u to sam sigutan. Vreme neumilno tece i prasac je poceo da dobija tamno-zlatastu boju. Radovalo me je to, sto ga je ta boja ravnomerno “napala”. Miris pecenja nas je nesumljivo opijao pa je Tasa u sali rekao :

-“ Daj da otvorim pivo ... ja sam vec dovoljno sit mirisa !” Po reagovanju ostalih, nije bio jedini, a Tasa je pivom prvo pospricao rizicna mesta na prascu, a zatim i nama nazdravio. Ali sve jedno u odnosu na nastali apetit, moralo je da se saceka bar jos izvesno vreme, jer lice pecenja je uvek iznutra a ne spolja.

 

Dok se prasac pekao na raznju, svi smo manje-vise bili or’jentisani na taj ipak nesvakidasnji dogadjaj. A po najvise na same aktere pored vatre i njihove s hodno temi vezane price ranijih slicnih dogadjaja i neizbeznih dozivljaja. Vetar je i dalje iznad nas njihao vrhove vrba, topola i visokih jasenova, pa je po nekada i do nas svratio. Pomilovao nam lica i opet bez traga nestao, kao i sto je dosao. Ptica sojka je zakliktala i imadoh srece da je vidim, kako u njisucem letu prelece dvoriste nasega kampa i zastaje na grani vrbe za koju je vezana Seva. Ona zasigurno zna da tamo ima puno mrava za desert, koji su verovatno ukusni, jer tu vrbu, primetio sam razne ptice cesto posecuju. Baldahin beli, bez instrukcije, ali svakako razapnut bas onako kako treba, graciozno je stajao u zelenom okruzenju drveca i trave, po neke visoke, a po neke kao tepih ravne. Mrezica komarnika ga je ukrasavala i onako gusta, skrivala je lica ucesnika “jamb-igre”, ali i kibicera, ljubitelja te po meni beskorisne igre. A Dunavac, neobuzdano tece, zureci negde ka njemu znanom cilju i kako jednom rece Aca Kovinac :” Gledamo Dunav bezbrizno i odusevljeno se radujemo kako tece, a on uporno i mimo s nas odnosi veci deo naseg svakodnevnog zivota ... ! A obale, dakle svaka obala ima svoj prolazan i prepoznatljivo ponovljivi zivot, koji je manje-vise slikovit ... !”

Rucak, kao svaki nedeljni rucak, pored ostalog, ispostovan bar jos i svecanim tanjirom supe. A ovaj danasnji nedeljni “kamperski” rucak, je protekao svesrdno prihvacen od sviju. Kada je prase bilo gotovo-peceno, jamb su prekinuli bez ijednog glasa protiv. Svi su uzeli ucesce da sto pospreme za sobom, a zatim i da se sto pripremi za rucak - pred sobom. Aca se primio da makazama za pecenje izreze prasca, ali se tu svakako nasao i Tasa, koji je svesrdno pomogao Aci da se meso i lepo servira u duboke ovalne tanjire. A meso vruce, da ne kazem vrelo pa mirise. Branko je svima nasluzio pice, a od pica je bilo : rakije stare pa ljute ( 26 gradi ), piva hladna u izobilju, vina crvenog sa dosta tanina u sebi i malo kiselog ukusa iz vinogorja Belja to jest Knezevih Vinograda, koje je Branko jos u vreme rata, otuda doneo u spremiste svoje jahte, pa je sada bilo vreme da se spremiste otvori. Sokom zelenih jabuka i koka-kolom su ponudjeni svi, ali niko nije ponudjeno izabrao, pa su tetrapak pakovanja soka i konzerve koka-kole ostale na “pomocnom pultu”, odnosno na praznom metalnom buretu od 200 litara zapremine, koje se tu naslo, a koje je predvidjeno da se napuni naftom sa neke od prolazecih samohodki u vreme kada za to bude vreme. I onda, taman kada su svi hteli da pocnu jesti, Snezana je ustala i sa casicom prepecenice, glasno nazdravila svima i zahvalila se za neocekivano lepo provedeni vikend, a posebno za rucak koji je s ljubavlju spremljen i koji ce joj svakako svima prijati. A osmeh na mom licu je izazvao mali Zoran, koji je malo pozurio u odnosu na neocekivani postupak zdravice. Naime, on je napunio usta ukusnim pecenjem, a kada je Snezana ustala i podigla zdravicu, njega je bilo sramota da samo on jede dok svi slusaju zdravicu, pa je meso iz usta krijuci stavio u saku i onda kao malo postidjen, slusao i cekao da se napokon pocne jesti.

137

Svi se organizuju da rano zorom pocinju pecanjem ribolov ! Mali je broj znalaca, koji pecanje pocinju sa zalaskom sunca !

 

Posle rucka, obicno se ljudi hvale sta i koliko su popili. A ovog puta, svi su pricali o ukusnom pecenju, a Tasa je na sve te price dodao :

-“ Ljudi, jeste da je pecenje ukusno i uzivao sam ga jesti, ali nista od tog ukusa ne bi bilo, da ga Zoki nije premazivao krpicom i mascu ... !?” A mali Zoran ne nadajuci se pohvali, pocrveneo je i rasirio usta u lep decacki osmeh, a ostali su zaaplaudirali. Ljilja je predlozila kafu, a vecina kampera ju je odbilo, a Lale je obrazlozio :

-“ Posle ovakvog ukusa pecenja, pa zatim vina, kafa bi samo unistila lep ukus u ustima, koji bih hteo rado da sacuvam bar do vecere.” Svi smo se slozili sa Laletovom konstatacijom, a Ljilja je ipak sebi skuvala kafu, jer joj je uz cigaretu svakako prijala. Sa punim stomacima, nikome vise nije bilo do razgovora, a Brankovi i Doktorovi gosti su ipak morali da idu sa Ade, jer se sunce ozbiljno naklonilo zapadu, pa su nam se svima ljubazno zahvalili na predivnom vikendu, koji ce svakako zapamtiti po dobrom.

-“ Ja ne znam dali cu uspeti za jedan dan sve da ispricam dedi, sta sam sve ovde doziveo !” Pozalio se mali Zoran, a njegova mama Svetlana je dodala :

-“ Kako tvoj deda vidi ove ribe koje nosimo odavde, sve ce mu biti jasno.” A Aca je zagrlivsi Zorana, tiho mu je rekao :

-“ Zoki, bice pametno da ti i tvoj bata Mirko, sednete u camac i zajedno sa dedom posetite nas ovde na Adi. Mi cemo vam uvek biti radi !” Zoki i Mirko su radosni, sa osmehom su se zahvalili i obecali da ce svakako doci.

 

Posto su se svi nasi gosti u isto vreme spremali da odu svojim kucama sa Ade, Tasa je skinuo sa krova Seve moj ribarski kantar i svakome koliko je ko hteo, izmerio je dimljenu ribu, skidajuci je i iz pusnice i sa kanapa pod mrezom u baldahinu. Svi su bili zadovoljni svojim izborom, ali i kvalitetom dimljene ribe , koja je doprinela opstem zadovoljstvu sviju u vreme proteklog vikenda. Pozdravili smo se uz obecanja da cemo se ponovo videti na Adi. Aca sa Milicom i Tasa, odose takodje na svoje camce i odjednom cini mi se da je nastala neka siva tisina. Ljilja je otisla u Sevu da malo prilegne, rekavsi :

-“ Volim drustvo i svi su mi dragi, ali umorih se !” Ja sam sa Malisom seo u cun i startovao “Dzoniku”. Prosetali smo se Dunavcem i do leve obale, gde sam ustanovio da mreze veceras mogu da podavim.


Pozdrav Moma S.

_________________

I bilo je ... i trajalo je ! I svi bi da se ponovi ..., a ono traje i bez da se desi !!!

Comments *

You don't have permmission to comment, or comments have been turned off for this article.

NF servisi

Plovila članova foruma

Vodostaj

Video

NF linkovi

Dunav - marine i pristani

Sava - marine i pristani

Prijatelji foruma

 
Tehnonautika