Igračke dunavskog kapetana

Kada je flota Miše Anastasijevića (24. februar 1803, Poreč na Dunavu — 27. januar 1885, Bukurešt) pod srpskim zastavama svojevremeno uplovila u Beogradsko pristanište, podno Kalemegdana, Srpske novine su o tome izvestile: „Čudo neviđeno!”

A počeo je kao sirotan od malih nogu. Izgleda da je i ime, ne nasledivši ga, stekao nekako usput, na ulici ostrvskog grada Poreča, na Dunavu, svog rodnog grada. Kao dete je ribario, čuvao ovce, savladao bukvar i račun, bio pomoćnik u dućanu, saroar, teglio lađe uz Dunav. Prvih 300 groša zaradio je kao knežev carinik, a onda ih uložio u trgovinu. Počeo je trgovinom sapunom, zatim stokom i jelenskim rogovima, a na vrhuncu bio je glavni snabdevač Srbije solju iz Vlaške i Moldavije.

Kroz mnoge burne i teške godine, tako radeći, stekao je toliko bogatstvo da su ga u narednom veku, XX, plićem i manjem maštovitom, zvali „dunavski Rotšild” i „srpski Onazis”.

kapetan misa

Da je pored pet kćeri (Jelene, Perside, Sare, Ružice i Anke) imao bar jednog sina, za kojim je toliko žudeo, ko zna da li bi se njegovo blago istopilo za samo desetak godina nakon njegove smrti. Naslednici su se troškarili, živeći na visokoj nozi i niskoj pameti, i do kraja XIX veka spiskali i poslednju paru.

IMPERIJA

Imperija Miše Anastasijevića, koju neki smatraju i prvom multinacionalnom kompanijom kod nas, počivala je na velikim brojkama. Ona je upošljavala 10.000 ljudi, imala je 23 filjale-kamarašije (stovarišta za smeštaj soli)u raznim mestima na Savi i Dunavu, flotu od najmanje 74 broda „solarca”, 60 brodskih agencija, kontrolore u Beču i Pešti, mnogobrojne spahiluke u Vlaškoj, sa pokretnim i nepokretnim inventarom i masom vlaških seljaka na spahilucima. 

NAJTEŽA OD SVIH JEDNOSTAVNOSTI 

Promućurni knez Miloš Obrenović, koji ništa nije radio slučajno, 17. jula 1833. imenovao je Mišu Anastasijevića za „dunavskog kapetana” na delu vodenog puta od Golupca do ušća Timoka. Miša je srastao sa Dunavom, uzeo ga pod svoje! Sve ćudi moćne reke je znao. Tu se rodio, učio, trgovao, stekao bogatstvo. Sa rekom razgovarao, umeo da je savlada, ukroti. Brodovi u njegovim rukama, dok ih je teglio Đerdapom, „postajali su laki kao igračke”. Od prve velike ušteđevine je i kupio brod.

Vidimo kapetanov lik na jedinom sačuvanom portretu. Suvonjav čovek, guste kose i obrva, sa bakenbartima i zlatnim prstenom na kažiprstu leve ruke. Odavao je kicoša. Jedni ga smatrali gospodinom, drugi govorili: skorojević. U svakom slučaju, trgovac velikog stila! Tajne svog karaktera odneo je sa sobom. Nije se petljao u politiku, a kad je jednom i pokušao, u zrelim godinama, odmah je propao. Zanimljiv u svakom slučaju.

Biografski podaci su jasni: rodio se 24. februara 1803, u gradu Poreču, na dunavskom ostrvu. Roditelje nije zapamtio. Majka Ruža umrla na porođaju, a otac Nastas tek što je dečak prohodao. Od očevog imena nastalo je Mišino prezime, ali se krsno ime nikada nije saznalo. Ostao nadimak: Miša.

Jedinče raslo bez braće i sestara. Ostao bi siroče da otac ne beše oženio Milju, udovicu bez dece. Plemenita žena čuvala ga kao rođeno dete i podigla uz velike muke.

I tako je burni život kapetana Miše Anastasijevića počeo je u toj čudnoj varoši nasred Dunava, pograničnom mestu bogomdanom za trgovinu, privlačnom za ljude sa svih strana: trgovce, vojnike, lađare i razne probisvete. U Poreču Mišinog vremena cveta trgovina, grade se brodovi i mukotrpno Dunavom tegle... Varoš je privukla i vojvodu Milenka Stojkovića sve sa njegovim haremom, teatrom, gardom i pisarima.

Dečak raste u senci turskih zuluma. Kada osmanlije pritisnu, ljudi beže Dunavom, u Austriju. Jedne noći i Milja je u čamcu, sa dvogodišnjim Mišom. Vesla na drugu obalu. U izbeglištvu žena i dete ostaju godinu dana, a kada je oslobođen Beograd (1806) vraćaju se u Poreč.

Ni bogata deca se ne školuju, a Miša je savladao račun i bukvar. Pokušao je da zaradi kao učitelj, da opismenjuje decu za 10 para, ali posao mu nije išao. Obrazovanje nije u modi. Novi posao je našao kod nekog Dinulovića, gde je služio i usput učio, u dućanu, veštinu trgovanja.

 

KUĆA SA JELENSKIM ROGOVIMA 

Kapetan Mišino zdanje u Beogradu, danas Rektorat Beogradskog univerzitetaMiša nije ni dete ni mladić — napunio je četrnaestu — kada je 1817. u Poreč navratio knez Miloš Obrenović i postavio za nahijskog pisara učenog Stefana Stefanovića Tenku, a za načelnika Joksu Milosavljevića. I Miša tada napreduje. Imenovan je za carinika (đumrukdžiju) na skeli Dobrovačkoj. Cenjeno zanimanje oličava vlast, ali i omogućava dodir sa viđenim ljudima.

Đumruk je napustio pet godina kasnije, sa ušteđevinom od 300 groša i odmah se latio trgovine. Već prve godine umnogostručio je kapital na 6.000 groša. U krug bogatih tada se ulazilo sa 4.000 groša.

Trgovac od karijere se ženi. Izabranica je Hristina, devojka iz sela Brzaski, na austro-rumunskoj strani Dunava, iz srpske kuće popa Ilije Uroševića. Mladoženja je u „miraz” dobio i mladinog brata Simu Uroševića, jednog od Miloševih pisara-sekretara.

Šurak ga pomaže finansijski i dovodi u vezu sa najvećim trgovcem u Srbiji tog doba, knezom Milošem Obrenovićem, preko koga se odvija sva trgovina. Poznanstvo sa Milošem omogućilo mu je da napusti trgovinu „na malo” i da počne da trguje stokom.

Događaji mladom Miši Anastasijeviću idu na ruku. U to vreme Austrija usmerava trgovinu na svoj teren i brani svojim trgovcima da prelaze u Srbiju. Knez Miloš je to saznao na vreme. Odmah je srpskim trgovcima zabranio da prelaze kod suseda, a austrijskim prelazak u Srbiju dopušta samo kod skela i prelaza, gde se jedino kupuje stoka.

Miša Anastasijević od seljaka u unutrašnjosti kupuje stoku i tera je do skela na prodaju. Trguje i veoma traženim rogovima, volujskim i jelenskim, od kojih su Austrijanci pravili češljeve i dugmad, što mu je donelo lepu zaradu od 40.000 groša. Od tih para podigao je dvospratnu kuću u Poreču, a na odžake stavio jelenske rogove!

U kasnijim selidbama Poreča i Milanovca, kako je bilo novo ime grada, o čemu je Nacionalna revija pisala u svom prethodnom broju, i kuća kapetana Miše Anastasijevića je preseljavana. U današnji Donji Milanovac, pre potapanja starog grada 1964, zbog izgradnje hidroelektrane i akumulacionog jezera „Đerdap”, prenete su i kuće dvojice najznačajnijih Porečana. Kapetan Mišin konak sagrađen je kao spratna građevina, sa prizemljem u kamenu i spratom u banduku, a kuća Stefana Stefanovića Tenke kao prizemna. I dan-danas, kada kota Đerdapskog jezera padne za 5 do 6 metara, izrone ostaci nekadašnjeg Milanovca. Prepoznaju se glavna ulica, crkva, pa čak i imanje kapetana Miše.

 

DAROVI I DUGOVI 

Knez Miloš je vladar čvrste ruke, što izaziva otpor „Ustavobranitelja”. Oni su potpomogli da Ustav iz 1835. okonča Milošev monopol na trgovinu, učinivši je svima dostupnom. Takozvani „Turski ustav” podelio je vlast između Kneza i Saveta, ali despotska priroda srpskog vladara se tome usprotivila. Miloš se 1839. odrekao prestola i abdicirao u korist svog starijeg sina Milana. Sa drugim sinom Mihailom otišao je u Vlašku.

Ogorčeni protivnici nisu dozvolili svrgnutom vladaru da bilo šta ponese. Ni novac za put. Knez se obraća molbom dunavskom kapetanu za pozajmicu. Miša mu rado daje 400 groša. Dugo će ostati privržen Milošu Obrenoviću, ali ne i zauvek.

Otkup soli u Vlaškoj i Moldaviji je posao veka, nad kojim, sve do abdikacije, knez Miloš ima monopol. Kad se povukao sa vlasti, Miša postaje jedini zakupac i jedini snabdevač Srbije solju. Kao i knez Miloš, tada on bespoštedno guši svaku konkurenciju. Kad su turski trgovci pokušali da trguju solju, Miša ih je blokirao na Đerdapu. Nije im dao konje da prevuku svoje lađe.

Udajom svojih kćeri, bogati trgovac se upleo u politiku. Sve su se poudavale za značajne političke ličnosti. Persida se udala za Jovana Marinkovića, predsednika Srpskog senata, prvog ministra i poslanika u Parizu, Sara za Đorđa Karađorđevića, Karađorđevog unuka, Ružica za Arsenija Crnojevića, potomka stare familije Crnojević, veleposednika u Mađarskoj, a Anka za Radovana Raju Damjanovića, jednog od glavnih pokretača Tenkine zavere protiv Aleksandra Karađorđevića. Orodio se i sa Ilijom Garašaninom, najzaslužnijim za uvođenje ustavobraniteljskog režima. Mišina ćerka Jelena udala se za Vasu, Garašaninovog sinovca.

Po Miloševoj abdikaciji, kapetan Miša mu je još jedno vreme privržen. Nije se isticao kao veliki pobornik Ustavobranitelja. Ipak, promenio je stranu. Sprijateljio se sa Aleksandrom Karađorđevićem kada je ovaj 1842. godine došao na presto. Bogati trgovac darežljiv je prema dvoru. Priređuje balove i večere u čast kneginje Perside.

Uz dvor, pomaže on i prosvetu i pisce. Jedan od retkih kome je samo pozajmljivao novac bio je Vuk Stefanović Karadžić. Nije mu učinio ni poklon. Neobjašnjivo za bogatog čoveka široke ruke, koji daje dobrotvorne priloge za Narodno pozorište, crkve, škole... i nikada ne zaboravlja na siromašne. Kada je odlazio u Milanovac, sve devojke je darivao jelecima, neveste libadetima, a babe škurteljkama (vrsta gornje haljine sa okovratnikom od samurovine i dugačkim rukavima).

Po završetku Revolucije 1848, ponovo cveta trgovina. Kapetan Miša je preuzeo otkup soli iz Vlaške, Moldavije i Austrije. Zahvaljujući svojim prijateljskim vezama, slobodno je prodavao po Srbiji, Bugarskoj, Bosni i Mađarskoj. On je jedini zakupac soli na Dunavu i Savi, od Siska sve do Suline na Crnom moru. Vrhunac njegove trgovačke karijere potrajaće petnaestak godina, sve do 1865.

 

SMRT U BUKUREŠTU 

ĐerdapVreme posle Krimskog rata obeleženo je sukobom Ustavobranitelja sa knezom Aleksandrom Karađorđevićem. Među kneževim protivnicima je i zet kapetana Miše Anastasijevića, Raja Damjanović, ministar unutrašnjih dela i predsednik Vrhovnog suda. Zaverenik je osuđen na dugogodišnju robiju u zloglasnoj Gurgusovačkoj kuli, nazvanoj „srpska Bastilja”.

Iako je kapetan Miša sve učinio da izdejstvuje pomilovanje za zeta, to mu nije pošlo za rukom. Raja Damjanović je u zatočeništvu umro, a tast se zarekao da će pomoći svaku akciju za svrgavanje kneza sa prestola. U porodici je imao pretendenta na titulu kneza, zeta Đorđa Karađorđevića, vladarevog sinovca. Neki tvrde da je „sanjao o zameni jednog Karađorđevića drugim Karađorđevićem”, kako bi njegova mezimica Sara postala kraljica. „Kapetan Mišino zdanje” u Beogradu i zidao je želeći da to bude njihov i srpski dvorac.

To velelepno zdanje počeo je da gradi 1857, po projektu češkog arhitekte Jana Nevole. Pred sam početak Svetoandrejske skupštine, on je sa ćerkom Sarom i zetom Đorđem Karađorđevićem u tek dovršenom raskošnom zdanju primio poslanike.

Miša se svojim bogatstvom suprotstavio lavini novca koju je knez Miloš slao u Srbiju da se obori Karađorđević. Jednom prilikom je izjavio da ga je svrgavanje kneza Aleksandra, i pokušaj dovođenja zeta na presto, koštalo koliko i podizanje raskošne palate na Velikoj pijaci.

Na Svetoandrejskoj skupštini Miša Anastasijević je izabran za predsednika, ali su ustavobranitelji poraženi. Odlučeno je da se u Srbiju vrate knezovi Miloš i Mihajlo. Da bi izbegao osvetu Miloša Obrenovića, dunavski kapetan odlazi u izgnanstvo. Politikom se više nikada nije bavio. Napustio je Beograd i Srbiju.

Žena mu je ostala u Beogradu, a on se, kažu, prepustio lagodnom životu. Ogromne troškove pokrivala je trgovina solju. Svaka mu je želja dostupna, izuzev jedne: bogati trgovac nema sina. Kako su godine prolazile, sve više je patio što nije imao mušku decu, da nastave lozu.

Polagao je izvesnu nadu u svoja dva unuka, kneževiće Aleksija i Božidara Karađorđevića. Uzalud. Doživeo je da vidi da od njih neće biti ništa. Jedan je bio kosmopolita i monden, koji se oženio Amerikankom da bi se spasao dugova, drugi se izgubio u muzici i književnosti.

U međuvremenu, bogati trgovac je rasprodao svu so i spahiluci su mu jedini izvor prihoda. U Vlaškoj je priređivao balove, pozorišne predstave i organizovao lov za novi kraljevski par, kralja Karla i kraljicu Silvu. Kad nije bivao u Rumuniji, putovao je po Evropi sa velikom svitom rodbine i prijatelja i nemilice trošio. Gde god bi se pojavio, govorili su: „Iz njega curi zlato!”

Naradio se, naživeo i dočekao lepu starost. Svoj bogati život okončao je u 82. godini, na Sv. Savu, 27. januara 1885, daleko od Srbije, u Bukureštu, u svojoj kući u Ulici Doamna 6. Kada je zauvek napustio ovaj svet, njegova imovina vredela je 20 miliona franaka u zlatu!

Kapetan Miša Anastasijević sahranjen je na svom imanju u Kležanima, u kripti Crkve Sv. Arhangela, njegove zadužbine. Zemni ostaci velikog dobrotvora nisu nikada preneti u Beograd. Ostao je da počiva u Kležanima, zaboravljen od „svoga otečestva”, prema kojem je bio tako darežljiv.

Donji Milanovac, međutim, čuva uspomenu na slavnog pretka. Glavna ulica nosi ime Kapetan Miša, uređeno je spomen zdanje Mišin konak, a na malom trgu je i spomenik čuvenom trgovcu i dobrotvoru.

Dole, niz Dunav, u pristaništu, sidre se lađe stranih zemalja. Nikako da se zavijori i zastava neke naše prave, velike, moćne lađe. Eh, da je kapetana Miše, na to se ne bi tako dugo čekalo...


Napisala Dragana Bukumirović

Tekstovi u « Tekstovi »

Comments *

You don't have permmission to comment, or comments have been turned off for this article.

NF servisi

Plovila članova foruma

Vodostaj

Video

NF linkovi

Dunav - marine i pristani

Sava - marine i pristani

Prijatelji foruma

 
Tehnonautika