Moja iskustva sa čamcima

Gospodo forumaši i čamdzije, dobar dan vam želim...

logo

U ovoj buducoj seriji prica iz secanja, zelim da Vas podsetim da su to samo moja licna iskustva, saznanja i moje reakcije na proizasle probleme u datom momentu u tadasnjim uslovima zivota.

  

- Priprema Seve i ribarskog cuna pred pocetak sezone


 

Preko zime sam cesto dolazio na Sevu iz ljubavi, ali i kontrolisao sam da li su se u nju u medjuvremenu uselili poljski misevi ili pacovi. Nije mi bilo stalo do stete na enterijeru koju bi napravila ta mala gamad i mada nikakvu hranu nismo drzali u Sevi. Ali u drugim camcima su znali da se usele i svojim prisustvom i svojom mokracom kontaminiraju unutrasnjost, koja bi zatim dugo smrdela, a ja i Ljilja to ne volimo niti podnosimo. To mi prosto smrdi. A miris ulja koji kapa iz motora na propalim dihtunzima u kaljuzu, ili miris nafte sa spojeva creva i kucista filtera, meni je taj miris lep i prosto mi dodje kao normalan miris u camcu sa stabilnim motorom. I kako dodju prvi lepi dani, zivac mi proradi i prvo sredjujem cun koji skoro svake zime stoji na obali prevrnut i pokriven parcetom plasticne folije. Prvo skinem tu foliju i pustim ga da se dobro provetri na suncu i na vetru. Za to vreme i Sevu drzim sirom otvorenih vrata i prozora, bez obzira da li je na vodi, ili je na obali. Kada je na vodi, znaci da smo je ja i Gile koristili za zimski ribolov. Odlazili smo do Konjskog ostrva, Malih Voda i Vojne Baste i ribarili. I bilo je predivno. Ali mnoge zime je provela i na obali oslonjena na klocnama ili metalnim buradima. Cun onako prevrnut, obradjujem let-lampom, odnosno otvorenim plamenom topim visak katrana sa korita i spaklom ga skidam u neku kutiju sa kojom ga zatim bacim. Posto je cun od borovih dasaka i izmedju njih "plehovan" aluminijumskim trakama, prilikom letnje upotrebe, a po nekada i ekstremne, dogadja se da se aluminijumske trake pokidaju ili uopste ostete i na tim mestima obicno voda ulazi u korito cuna. Zato ja uvek imam trake u rezervi i pre katranisanja "iskrpim", odnosno popravim ostecenja. Zatim, novi katran ili bitulit iz originalnog pakovanja rastopim u metalnu posudu na otvorenoj vatri i onako u vrelom stanju cetkom ga razmazujem u tankim slojevima po koritu cuna, trudeci se da ne izmazem bocne daske i talasnjace i da katran nanesem samo do vodene linije cuna. Po zavrsetku te "zastite", pozovem 5-6 coveka i cun odnesemo na vodu. Mnogi svoje siklje ili cunove guraju preko valjaka do na vodu, ali ja sam to izbegavao kad god sam mogao, jer se guranjem osteti katran sa tabana cuna. Tako "uradjenog" i na vodi, dok se katran hladi ja remontujem ostecenja u unutrasnjosti cuna i sa smirglom glacam sva mesta koja dodiruju mreze pri ribarenju. Na kraju tamno-zelenim ili tamno-braon "sadolinom" dobro premazem unutrasnjost cuna, talasnjace i daske sa spoljnje strane do vodene linije. Pitacete se zasto tamnim bojama farban cun? I cun i motori ( dzonson 9,9 i tomos 4 ) bili su u svojoj farbi samo do pocetka prve ribolovne sezone. Zato sto se nazalost nocu kradu mreze, a ja ako bi ih cuvao sa cunom i motorom koji se na daleko vide, onda bih bio markiran i lako bi me "olesili" sa mrezama. Ovako svi znaju da sam naoruzan i tesko vidljiv i za cetiri godine intezivnog ribarenja nisam "ostao laksi" bez ijedne mreze. Poslednje pripremne radove na cunu obavljam time sto vesam jedan od motora i probam cun u voznji, da li je "zrcalo" razglavljeno i pusta li vodu. Ako je zrcalo u redu, onda menjam kanap za zavozno veslo na desnoj talasnjaci i cun je spreman za rad. 

Za pripremu Seve, treba mi mnogo vise vremena nego za pripremu cuna. Priprema je radjena po programu koji sam sam i isplanirao. Prvo se radilo peskiranje i farbanje Seve spolja, ako je Seva provela zimu na obali. Zatim i ostali deo kabina. Na kraju sam se pozabavio oko motora i osovinskog voda. Stim sto sam spoljni deo osovinskog voda servisirao dok je Seva bila jos van vode. Oslobadjao sam osovinu od odrivnih lezajeva i stativne cevi i izvlacio je napolje radi kontrole "ose" i zamene zadnjeg semeringa. Semeringe sam automatski menjao kad-god sam vadio osovinu, a lojanice sam menjao po potrebi. Korito Seve je napravljeno od 5 mm Ruskog dekapiranog lima i mada je mestimicno iskorodiralo ( tackastom korozijom ), trudio sam se da ga svake trece godine peskiram. Izvlacenje i spustanje na vodu sa obale obavljali su mi poznanici iz "Elektro-distribucije" Zeleznik, sa dizalicama-Tatrama, a peskiranje je kvalitetno zavrsavao Joca "Ajkula" sa Novog Beograda, sa svojom opremom i kompresorom. Zbog specificnosti ostecenja korita korozijom, farbao sam ga cetkama, koristeci farbe iz programa "Hempel-Marine". Na kraju posle premazivanja anti-vegetativnom farbom, spustao sam Sevu istog dana na vodu. Kabine sam uvek sredjivao na vodi, a posebno sam obracao paznju na krovnu konstrukciju i na bocne ventilacione otvore. Iz spavace sobe smo iznosili opsivene sundjera sa lezaja i otvaranjem boksova, pocinjali smo generalno ciscenje koje smo obavljali pre svake sezone. Sa specijalnim usisivacima sa parom i tecnim deterdzentima ljudi iz servisa su nam kvalitetno oprali tapacirane zidove i plafove. A Llilja je sama oprala sva sedista ( vestacka bela koza ) "ariel"-om i grubom stranom sundjera za sudove. To joj je uspevalo svaki put i to nekoliko puta u sezoni i sedista su nam uvek bila cista, bela i lepa. 

Dok je Ljilja prala preostale prozore i stavljala oprane zavese na njima, ja sam otvorio motorno odelenje i poceo generalno servisiranje "perkins"- motora, kopce "parsons" sa reduktorom 1:2" i osovinski vod: "Rikard Bencic" iz Rijeke. Dekalamitom sam napumpavao izvesnu kolicinu litijumove masti u stativnu cev. Na motoru sam svake godine, bez obzira na kolicinu koriscenja predhodne godine, obavezno menjao motorno ulje u karteru i novi filter za ulje, a sa naftom ispirao kuciste filtera. Zatim sam menjao impeler za vodu u vodenoj pumpi i za svaki slucaj uvek sam imao u rezervi dva impelera koja sam cuvao u vakumiranim plasticnim kesama. Svake druge godine sam menjao remen kais i uvek po jedan imao u rezervi. Talozni filter za naftu, pre "ac" pumpe sam ispirao naftom i izduvavao ga kompresorom. Oba filtera za naftu i grubi i fini sam menjao na pocetku svake sezone. Produvavao sam crevo glavnog dovoda nafte, a na samoj usisnoj cevi sa dna rezervoara menjao svake sezone filter, koji sam sam preuredio i napravio mogucnost da ima vecu prijemno-protocnu moc. Posle samo jednog slucaja nasipanja prljave nafte u rezervoar, isprao sam rezervoar i svako sledece sipanje je islo preko filcane krpe u levku. Tako da sam koliko-toliko sprecio pojavu mulja na dnu rezervoara. Kuciste filtera za vazduh sam ispirao naftom, izduvavao ga kompresorom i menjao ulje u talozniku. Pregledao sam stanje dihtunga na auspuhu i vater-loku do izduvne grane. Pritegao sam sve matice na motoru, a posebno na delovima koji su pokretni po svojoj funkciji ili koji su ugrozeni vibracijama motora. Posebno sam obracao paznju na spojeve izmedju motora i kopce sa reduktotom i osovinskim vodom. Ako je trebalo promeniti lojanice kod odrivnog lezaja, onda sam to i radio bez odlaganja, kao i pritezanje matica izmedju nosaca kucista odrivnog lezaja i ukrucenja zavarenog za egije camca. 

Posebnu paznju sam obracao na komandnu tablu, koju kada je otvorim, obavezno je kompresorom izduvam, a elektro uredjaje koji su od vitalnog znacaja za rad i bezbednost motora, kao i njihovu signalizaciju i signalizaciju nocnih gabaritnih svetala i samog svetla u camcu servisno istretiram. Krajeve instalacionih kablova obavezno demontiram, odsmirglam ih sitnom vodenom smirglom i ako su letovani onda ih ocistim cistim alkoholom i zatim zategnem. Kada se sjedinjenja osuse onda ih premazem providnim lakom za nokte i time ih zastitim od prisustva oksidacije, a metalne delove od eventualne korozije ugrozene kondenzacijom. Osigurace takodje istretiram, kao i sva sijalicna mesta. Platinsku dugmad na regleru i rotore na starteru i dinami, obavezno ocistim, a ako je potrebno i cetkice zamenim. Kontaktne kleme akumulatora kao i stubice elektroda, obavezno ocistim zicanom cetkom, namazem ih grafitnom toatnom mascu i dobro pritegnem. Dodam ( ako je potrebno ) destiliranu vodu i izmerim rastvor areometrom, a kapacitet ampermetrom i ako je sve u redu ili malo slabiji rastvor, zatvaram akumulatore do sledece revizije. 

Ajskasnu pre prvog startovanja motora u sezoni, obavezno otvorim i operem sundjerom . Zatim je napunim i zategnem poklopac. Pustim vodu u vodenu pumpu i kanem nekoliko kapi ulja u kuciste podizaca ventila u linijskoj pumpi i startujem motor na ler-gasu bez dodavanja gasa. Ako je sve u redu, motor mora da prihvati rad i onda mu dodam malo gasa da progura vodu kroz auspuh i izduvne cevi. Svi kontrolni instrumenti moraju da rade. Ja sam se uvek trudio da isplovim sa 100/100 sigurnosti, e ako mi se nesto desi na vodi to preuzimam na sebe da resim, a ne da zbog tolerancija kojima se mnogi sluze izadjem na vodu neispravan, ili "nisam toliki maler da mi se bas to pokvari".

 


- Frizider


 

Za mene je osim plovidbe, uvek veliko zadovoljstvo bilo da usred letnjih vrucina mogu da popijem hladno pice i to kada pozelim. Zato sam od ranih 80-tih godina uvek na camcu imao taj deo opreme. Prvi frizider od 34 litara sam nabavio iz Nemacke. Nemci su mi ga doneli, a ja sam morao da idem u Pulu na Istri da ga preuzmem. Zatim sam kupio u Segedinu, u Madjarskoj "Elektroluxov" od 54 litara, a danas imam "Sibir" takodje "Elektroluxov" od 60 litara zapremine i napajanjem ( 12v, 220v i plin ). Obicno kada u kafe-restoranima klubova nauticara sedim i razgovaramo i o friziderima, cujem standardne zalbe da nece frizideri da im pale na plin, a inace na 12v i 220v rade. Dugim nizom godina prakticno sam preboleo sve decije bolesti u koriscenju frizidera na plin. Ali zato pred pocetak svake sezone ja sam uradim servis ( tada sam siguran da je dobro uradjen ) koji ja smatram nuznim i rezultat toga je da poslednjih 15 - 20 godina nemam nikakvih problema sa radom frizidera, a koristim ga maksimalno. Doduse, Ljilja opere komoru i vrata, nekim deterdzentima koji ne ostavljaju miris u komori, a ja obavezno rasturim auspuh i gorionik. Detaljno ih issmirglam celicnom zicom, zatim dobro izduvam kompresorom i sve operem alkoholom, a zatim sastavim bez suvisnih pritezanja holsrafa. Posledice: plamen sa gorionika razvija visoku temperaturu i korisna posledica toga je da omogucava rad frizidera, a negativna posledica je stvaranje korozije u unutrasnjem delu auspuha. Preko zime kada ne radi a korozija pod uticajem kondenzacije se odvaja i pada kao krupna prasina na gorionik i tako ga zatvori i onemoguci mu normalan rad. Zato profilaktika pred pocetak sezone je lek i zatim problema nema.

Plinska instalacija je nuzna na camcu radi frizidera i sporeta. Kod mnogih na camcima sam video da se koriste jednom plinskom bocom i sa "T" razvodnikom opsluzuju i frizider i sporet. I desava im se da kada ukljuce rernu sporeta, da se frizider izgasi. A svaki frizider nema bimetalni ventil na gorioniku ( pogotovu koji su starijeg datuma proizvedeni ) da kada se ugasi, da i prekine curenje gasa "na prazno". Posto je plin tezi od vazduha, u slucaju da nekontrolisano procuri kao u opisanom slucaju, dovoljno je da se posle izvesnog vremena startuje motor i da varnica sa elektro-startera izazove eksploziju. U ta vremena 80-tih godina, nisam imao drugih tehnickih mogucnosti, ali sam problem resio i to bez losih posledica. Prvo: i za potrebe frizidera i za sporet, instalirao sam dve posebne bose sa obaveznim ventilima regulatora pritiska. Creva sam instalirao duplo armirana i visoko-kvalitetna, ali sam pred svaku sezonu krajeve creva koji se navlace na "jelke" prikljucnih cevi, po 5 cm. duzine odsecao i bacao, a na "jelke" navlacio ne defornisane krajeve creva i zatezao ih novim obujmicama, koje sam u toku upotrebe vise puta kontrolisao. Mozda malo ekstremno, ali efikasno sa upaljacem i otvorenim plamenom. Ispod frizidera sam napravio nosac koji omogucava maksimalno provetravanje, a iza frizidera instalirao sam dva indukciona elektro motora-ventilatora ( ne varnice pri radu ) koja su originalno sluzila hladjenju kompjutera. U ovom slucaju, stvarala su promaju i omogucavala odlican rad frizidera kada su velike vrucine, a usmerio sam ih tako da nisu smetali radu gorionika i nisu ga gasili. Na patosu i iza sporeta i iza frizidera sam instalirao sonde za otkrivanje prisustva gasa i povezao ih sa alarmnom sirenom na jarbolu. Sve to sam smatrao obaveznim da uradim, jer je Seva po godinama i tehnologiji starog datuma proizvodnje, pa su joj svi elektro-uredjaji pri radu stvarali varnice. A o posledicama nekontrolisanog curenja gasa ne bih da pisem. Pet punih rezervnih boca od po 10 litara gasa, sam smestao na zadnjoj platformi, tako da mi ne smetaju pri uzivanju uz kafu ili pecanje na "dobrom mestu". A preko njih sam kvalitetno improvizovao hladovinu sa satorskim krilom, a same boce su bile zasticene navlakama od belog debelog frotira koji je zadrzavao prisustvo vode i koje sam vise puta u toku dana polivao recnom vodom i tako boce rashladjivao.


-Plovidba


 

Camac je za mene uvek, a i sada bila "velika igracka" koja mi je pruzala veliko, a vrlo cesto i neopisivo zadovoljstvo. Posto je camac tehnicke prirode, trudio sam se da "svom ljubimcu" poklonim maksimalno moguce slobodno vreme u smislu odrzavanja i fakticki kad god bih se nasao na plovidbi, ja sam znao sa cim i sa kakvim plovilom plovim. Prosto receno ja sam camac osecao svim svojim culima i uz podrsku licnog iskustva na vodi, plovidba mi je bilo zadovoljstvo u svakom trenutku i u svakojakim vremenskim uslovima. Iz razgovora sa mnogim vlasnicima camaca, cujem da imaju problema pri plovidbi nocu, a kada cuju rec "salauka", prosto se ljudi plase takve vremenske nepogode. Kosava i talasi, a posebno u Djerdapu su mnogima prepreka da se odluce da posete Djerdapske prirodne lepote. Razmisljao sam o strahu od vode i samim tim i od camaca, kao fenomenu ljudske psihe i dosao do zakljucka bez filozofiranja, da svi oni koji se boje, jednostavno nemaju dovoljno iskustva i pre svega znanja kako da se ponasaju u odredjenim situacijama i samim tim da vladaju tim situacijama. U tom kontekstu ne govorim o osobama kojima se "ljulja" u glavi. To su vec zdravstveno-psihicka stanja. No ne bih da pricam o drugima i da se ponasam kao "ucitelj", vec samo zelim da iznesem neka svoja iskustva, sa namerom da oni koji citaju ove redove, dobiju moralnu podrsku i mozda iz mojih iskustava, steknu pozitivne navike.

Kroz zivot sam uvek imao dovoljno novca za lep zivot, a mozda i zato sto sam imao skromne prohteve. Ali da kupim novi camac, to je spadalo u ono "nemoguce". Zato sve camce koje sam imao u proteklih 35 godina na vodi, bili su vec upotrebljavani, odnosno polovni, ali ne i da im je dusa bila uzeta. Svaki camac sam sa velikom ljubavlju i svojim rukama renovirao i dovodio u stanje da sa njima mogu da zaplovim Dunavom u svim vremenskim uslovima. Secam se sa "Malom Sevom" na Ramu, kada su je talasi prebacivali preko krova, ali je bila posle mog remonta "kao sibica" skockana i talasi joj nisu mogli nista. Secam se k'o danas: na Ramu, a iza mene je plovio veliki morski gliser sa dvojicom "Tomos"-ovih majstora iz Kopra. I kada smo usli u Vlajkovacki kanal kod Stare Palanke, u mirnu vodu kanala, dosli su do mene, rukovali se i cestitali mi sto sam uspeo da prodjem "nedacu" i jedan od njih je rekao: -" Znas da smo te cas videli, cas te nije bilo, a plovio si ispred nas na svega 30-tak metara. Razmisljali smo da ti nekako pridjemo i ponudimo pomoc, ali nismo znali kako na tako velikim talasima." A ja sam za vreme plovidbe, pevao od srece jer talase i ranije svaki put kada ih je bilo, bili su mi izazov. Narocito sam obozavao da sa cunom udjem u krmene talase guraca barzi pod teretom. Svih sedam velikih talasa iza njega su mi bili zadovoljstvo ploviti po njima. Eh, raspricao se ja. A da bi sve islo kako treba i pod konrolom koja je neizbezna motor, transmisija i kormilo su morali biti "par ekselans" i bez ikakvih inprovizacija. Ja sam impeler za vodenu pumpu i remen kais, kao i filtere za ulje i naftu, svaki put pred sezonu menjao za nove. Mnogima je to izgledalo nepotrebno i skupo, ali ja sada kada je mnogo toga proslo, znam da sam bio u pravu. 

Za sigurnu plovidbu, pored "eho-sonara" koji sam nabavio odmah posle saznanja da takav instrument postoji ( radio je u fitima ), redovno sam se koristio ranijim iskustvom i saznanjima koja su mi svaki put bila dobrodosla. Ploveci nizvodno, u vecini slucajeva sam se koristio plovnim putem, uz obavezne dijagonale ili skracivanje duzine plovidbe po plovnom putu. Uzvodno sam maksimalno koristio iskustveno poznavanje "mirnijih voda" i plovio sam mnogo puta van oficijalno obelezenog plovnog puta. Naravno, tu je prisutan rizik od pescanih sprudova koji se menjaju iz dana u dan, napera koji se ne vide kada je nivo vode normalan i visok i plicaka koje sam ipak naucio da prepoznajem i samim tim i eskiviram ih. Plicaci su osnovni deo mirnih voda na reci. Spoljnja strana krivine toka reke je uvek duboka, a i strujanje vode je uvek jace. Znaci, plitku vodu mozemo da ocekujemo: 1 ) na unutrasnjoj strani krivine toka reke, 2 ) na ravnom putu toka reke, blize niskih obala, a dalje od matice. Maticu u ovakvim slucajevima prepoznajem po "peni" na povrsini vode i otpacima koji reka nosi. 3 ) Nizvodna strana svake ade ili ti recnog ostrva, uvek je plitka. 4 ) Kao i suprotna strana matice pored ade. 5 ) Plicake prepoznajem i po velikim kolicinama "ozelenele" povrsine vode. Trava npr."vodena kuga" je preuzela primat nad plitkim vodama Dunava, Tise i Save i lako se uocava. 6 ) Sprudovi imaju svoju karakteristiku da se pojavljuju na najneocekivanim mestima ( i po sredini reke ). Ipak poznata su stalna mesta napada sprudova, kao npr: Krcedinske ade, Belegiske ade, kao i 1239-ti kilometar, kod Sremsko-karlovacke ciglane itd.

 

-Plovidba


 

Moram Vam pre svega reci po meni jednu veliku istinu: camci "TABANASI" su "ZAKON" za reke, a samim tim i za plicake. Mnogo puta sam razmisljao, zasto ljudi sa slicnim meni osobinama prosto "beze" od plicaka ? Drze se plovnog puta i zure na njima naznacene i planirane destinace. Prolaze pored "kao da ih nema" ( da pomenem samo neke ) i baba Daninu baru kraj Malih Voda, unutrasnjost Zilave, Zavojske i Ade Cibuklije. I zaustave se u Poreckoj reci ili Hajduckim Vodenicama i tamo na sidru provedu ostatak odmora. A mozda bas zato sto nemaju adekvatne camce. U stvari, imaju velike ledrilice sa dubokim gazom od 2 m. namenjene za plovidbu po moru sa jedrima: ili u boljem slucaju camce sa "V" koritom i opet dovoljno dubokim gazom. Njihova ranija iskustva sa Lida ili Belegiskih ada, kada su pristajali pramcem maksimalno moguce blize pescanoj obali, da bi mogli da izlaze na obalu, a bez da nagaze u vodu. A voda je u medjuvremenu opala iz nekog od razloga i onda kada su hteli da krenu shvatili su koliko im je camac tezak, a motor bespomocan. Sa takvim iskustvom, od tada se drze samo plovnog puta. Borave na sidru, a sa malim camcem izlaze na obalu i to iskljucivo na pristupacni deo obale. A ja i Ljilja, plicake i razlive, tj. nedirnutu prirodu obozavamo i impresionirani smo njihovim stanovnicima i organizacijom njihovog zivota, a pre svega sposobnoscu biljaka koje i kako uspevaju da se izbore za zivotni prostor ? I tako, mojoj velikoj ljubavi prema vodi i prirodnim uslovima za zivot pored reke i na rekama, pridruzila se Seva sa svojim ( po meni ) idealnim tehnickim karakteristikama za plovidbu rekama i u specificnim uslovima po plitkim vodama, iz cega su proistekle i mogucnosti za osvajanje, a za mnoge neosvojivih terena. Samo jedan primer da Vam ispricam: Seva nasukana pramcem na plitkoj obali Lida, stoji nekoliko dana. Nivo vode je opao u noci bas kada smo sledeceg jutra trebali da krenemo za Sremske Karlovce. To je za mnoge tipove camaca fatalno i zahteva intervenciju drugih jacih camaca koji bi pomogli vucom sa vodene strane i time ih skinuli sa obale. Sa Sevom i njenim ravnim koritom u pramcu, to ide rutinski uspesno. Odvezivanje Seve sa obale, u kome mi je pomagala kao i uvek Ljilja, pratio je Bata Zemunac koji je inace vlasnik "Korculanke" sa "DMB" motorom i poucen svojim primerom nagovestio je rekavsi, dok sam ja postavljao namotane konopce na bitve prednje palube:

-" Momo, ne verujem da ces moci da se "otkacis" obale jer je pramac Seve dobro naseo ?" Nisam hteo da komentarisem, vec sam mu samo rukom pokazao da me prati, a Malisi sam rekao da uskace u Sevu. Startovao sam Perkinsa, koji je poceo da "prede kao stari macak", a Ljilja je uzela plasticnu kofu sa krova, sisla na obalu i zahvatila vodu iz reke. Zatim je prosula nekoliko kofa vode izmedju pramca Seve i dela obale na kojoj je oslonjena. Za to vreme ja sam navio kormilom krmu u levo, ukljucio kopcu u napred i dodao jaci gas. Seva se krmom spustila za par metara nizvodno. Zatim je Ljilja nasula jos nekoliko kofa vode pod pramac Seve. Kormilo sam namotao do kraja u desno, ukljucio kopcu u napred i jakim gasom ponovo "gurao obalu", ali ovog puta se krmeni deo pomerio uzvodno, klizeci po mokroj obali pramcem i dok sam na gas drzao Sevu, Ljilja je uskocila i otisla na krmenu platformu, a ja sam smanjio na ler gas, zatim ukljucio kopcu u nazad i pod jakim gasom spustio pramac Seve sa obale na vodu. Elisa je jos i podbacila vodu pod pramac, tako da je Seva lako skliznula u "debelu" vodu. Bata je zaaplaudirao rekavsi:

-" Bravo. Nisam verovao da ces uspeti. Moja "korculanka" ima kobilicu duz citavog korita i takav manevar sa njom je nemoguc. Bravo za Sevu. Prava recna ladja." I mahnuli smo drug-drugu dok sam sa Sevom vatao kurs prema Sremskim Karlovcima, Ljilja je iz frizidera iznela hladne osvezavajuce napitke i sa uzivanjem smo zaplovili.

 

Znali smo da sa Regatom, preko puta Batine izadjemo iz Bezdanskog kanala i u drustvu regatasa spustimo se Dunavom prema Apatinu. Posle Apatina, svi regatasi krenu "maticom" Dunava ka Vukovaru, a mi sa Sevom svaki put uplovimo u Apatinski Rit i plovimo mirnim vodama nasladjujuci se prirodnim lepotama ritskih kanala i pticama koje zive u okolini. Moram Vam reci da ja nisam izazivao sudbinu ploveci nepoznatim vodama. Naprotiv. Maksimalno sam se koristio licnim iskustvom poznavanja vodenih povrsina i podacima postojeceg "eho-sonera" na Sevi. Kvalitetno poznavanje, odnosno "osecaj" i umece rukovanja i upravljanja sa krmom i gasom Seve, bili su u mnogim prilikama presudni za uspesnu plovidbu, bez nezeljenih posledica. Mnogo mi je pomagao i moj osecaj za fizicke anomalije na povrsini vode, tj. gde je i koliko kanal ili razliv dubok u odnosu na polozaj krivina i brzine toka vode, ali i rastinja po povrsini tih voda, ili obala. Iskustvo kaze: na reci je u vecini slucajeva prisutno strujanje vetrova. Povrsina vode se tada namreska po citavoj povrsini. Ali ako plovimo iz navike pored obale, nasladjujuci se prirodnim lepotama iste i ako primetim da na nekim mestima je voda kao ogledalo mirna, to me alarmira da obavezno izbegavam ta mesta. Tu su obicno prisutne vodene trave tzv. drezga ili orasac i one ne dozvoljavaju mreskanje vode, ali je to i znak da je dubina manja od metra. Vetar je inace veoma ozbiljan cinilac za bezbednu plovidbu, a na koji treba obratiti paznju bez izuzetaka. Da bih imao nedvosmislenu informaciju o smeru duvanja vetra u svakom trenutku, taj problem sam resio na vrlo fleksibilan nacin. Jarbol krmene zastave sam stavio na mesto gde odgovara u tehnickom smislu, ali i da mi je na oku da je stalno vidim i znam u kom smeru se povija zastava. Tako sam na vreme preduzimao odgovarajuce korake u upravljanju i nikada nisam dozvolio da me vetar odnese u panjeve ili u plicak da se nasucem. Mada moram priznati, da sam manevarskim sposobnostima zahvalan izuzetno dobro uskladjenoj jacini motora sa odgovarajucom kopcom i elisom. Pod punim gasom, Seva je startovala tako mocno, da sam morao da se pridrzavam rukama, najcesce za kormilo ili za rucicu gasa na komandnom pultu.

 

Ljubav prema nedostupnim mestima, tj. uplovljavanje u meandre, dunavce i razlive, a tamo smo se divili prirodnim lepotama, omogucavala nam je Seva, zahvaljujuci mocnoj troperastoj "teretnoj" elisi ( 56cm. ), koja je znala da trule grane i travu prosto samelje. Po nekada blatom sa dna zamuti vodu gde prolazimo, a kada bi se zilava i dugacka drezga nahvatala na zastitnik ispred elise, dovoljno je bilo da zastanem i u plovidbi ubacim kopcu u nazad i jakim gasom izbacim svu nagomilanu drezgu ispred i sa strane korita Seve. Inace plovidba kanalima koji nisu kontrolisani ljudskim faktorom, je jedan od najlepsih dozivljaja plovidbe, koji se ne zaboravljaju. Desavalo se da se dunavac ili meandar po kome polako plovimo, da se suzi ili bude pregradjen palim drvetom preko kanala. Po nekada sam vezivao stablo sa konopcem i skidao ga sebi sa puta, ali nekada je tako nesto bilo nemoguce. Onda sam naslanjao pramac Seve u jednu od obala i punim namotavanjem kormila tj. "guranjem obale" okretao se u mestu i takvim manevrom smo se uspesno vracali nazad u sigurne vode Dunava.

 

Ne volim da se igram heroja, narocito ako je u pitanju neki ne promisljeni rizik. Naime rizikovati obozavam, ali samo ako mogu da sa njime vladam. Za proteklih 35 godina na vodi, nebrojani broj puta me je salauka zadesila na Dunavu. I svaki put sam je prihvatio sasvim ozbiljno. Prvo sam pregledao stvari na krovu, ( kamp oprema, mreze, lodle itd.) da li je sve vezano ? Zatim, na kakvom se mestu nalazim u odnosu na susret sa salaukom ? Ako je bilo potrebno da se preduzimaju mere predostroznosti, izvrsavao sam ih bez zadrzavanja. Mada, ja sam imao takav odnos prema Sevi, da sam i kada je bilo lepo vreme i od salauke ni nagovestaja, vezivao sam je za obalu sasvim sigurno i bez improvizacija. Isto tako, ako situacija zahteva da oborim sidro, onda sidro plovidbom u nazad vucem dok se ne zareze u dno. Na duze sam se zadrzavao samo na mestima koja su bila bezbedna od iznenadnog susreta sa salaukom. Ali i kada sam se sretao sa njom, a bilo je mnogo puta, pred sam pocetak sam uvek proveravao ili pojacavao vezove. Kada sam je docekivao "na sidru", konopac sam otpustao do bezbedne tolerancije. Nikada nisam legao da spavam dok je salauka trajala, a sto mi nije bila praksa za ostala nevremena. Izbegavao sam sva nepogodna mesta, a posebno nasukavanje na sprudove. Dok je trajala salauka, iskljucivao sam radio i radio stanicu i naravno izbegavao da sam ispod krosnji topola ili vrba, kao i ispod mostova i na plovnom putu. U stvari, obicno sam sve predvideo i nasladjivao se kafom ili nekim napitkom, prateci tok salauke, dok mi je povecani adrenalin pruzao zadovoljstvo. Ljilja je obicno uzimala nesto za citanje, dok je Malisa oborivsi usi, otisao u spavacu sobu, a ako je bilo grmljavine, onda se sigurno smestao pod krevetom.

 

Plovidba


 

Vetar u letnjem periodu vremena na reci, zna da bude prijatan u odnosu na ponekada nesnosne vrucine i jake sunceve zrake. Ali isto tako zna da "zatekne" neobazrive camdzije i da im stvori neopisive probleme. Salauka se redovno javlja posle jake i intenzivne vrucine i s obzirom da je to redovni uslov njene pojave, uvek sam se obazrivo ponasao, narocito u popodnevnim casovima dana, kao i prvoj polovini noci. Medjutim, vetar koji je znao da se "podkrade" je Kosava. Ona cesto duva razlicitim intenzitetom u valove kako se u narodu kaze i to na podrucju Dunava od Golubca, pa sve tamo negde do Vukovara. Njen intenzitet i duzina trajanja su znale da me po nekada obmanu pa sam cesce upadao u njene zamke, sto mi se inace nije desavalo pod tretmanom Salauke.

 

Mesta kampovanja, gde sam provodio duze vremenske periode, su obavezno bila iskustveno odabrana. Seva je na tim mestima kvalitetno bila obezbedjena i vezana za obalu, tako da sam vremenske uslove malo zapostavljao. Pred sami pocetak nevremena, uvek sam proveravao momentalno stanje bezbednosti ( vezove ) Seve, uvek ocekujuci najgori intenzitet vetra. I sve je to godinama prolazilo bez nekih ekstremno dozivljenih situacija. Ali kada sam u "hodu plovidbe" ili treba da krenem ka nekoj novoj planiranoj destinaciji, onda sam znao da bas Kosavu malo podcenim. Tako da sam po nekada, u rejonima gde je Kosava neumoljiva, upadao u neprijatne situacije, od kojih sam nekoliko zapamtio za ceo zivot. Ne nisam se uplasio, ali se plovidba u tim trenucima odvijala tako da je Seva u koju sam imao bezgranicno poverenja, pocela je da se povinjuje vetru i talasima, tako da moje komande su morale da se prilagode ekstremnim uslovima plovidbe. Spasavalo me je dobro podvozno korito i jak motor, koji je uvek besprekorno radio i podrzavao Sevu u plovidbi.

 

Pamtim cudi Kosave kada mi nije dozvolila da uplovim u reku Vuku u Vukovaru, pa sam se tu noc smestio u Dunavac na obali Vukovarske Ade. Jednog leta, Kosava me je zatekla u plovidbi Dunavom, pa sam morao da se sklonim u meandar kod Backog Novog Sela. Zatim kod Slankamena, gde sam spas nasao u Tisi. Zapamtio sam vise puta i Pancevacki most i Dunav pored Visnjice, kada sam morao da se vracam po jakoj Kosavi sa Malih Voda. Na uscu Velike Morave sam nekoliko puta proveo i po nekoliko dana ne planirano. Ram standardno. Na toj relaciji sam "ispekao znanje i praksu" kako se treba ponasati pri jakom vetru i visokim talasima. Praksa mi je svakako pomogla na podrucju Golubca, Dobre, Donjeg Milanovca i Hajduckih Vodenica. Na toj relaciji se inace provlacio glavni tok hladnog vazduha iz Ukraine i Moldavije, nagomilan ispred Karpatskog planinskog venca, i koji je uvek sebi nasao put kroz Djerdapsku klisuru i dalje Dunavskom kotlinom.

 

Mnoge susrete sa jakim vetrovima sam zapamtio i u vodama Tise, Morave, Save kao i u kanalima DTD-a. Ali ako bih izmedju svih tih po meni dogadjaja, izabrao najtezi, najneudobniji i mogu slobodno reci dogadjaj gde sam se "izvukao", onda je to plovidba jednog leta na relaciji Srebrno Jezero - Golubac. Ja, Ljilja i Malisa, noc smo proveli naslonjeni pramcem Seve na betonske ploce od pregrade rukavca. Ja sam predhodne veceri podavio jednu kratku mrezu pored kamene pregrade jer smo resili da sutradan imamo za trpezom przenog smudja. Sa cunom sam otisao po mrezu, izvadio je i posto je bilo dovoljno riba u njoj, nekoliko smudjeva sam ocistio i stavio ih u frizider, a ostalu ribu sam podelio nekolicini camdzija iz Zemuna, koji su se tu na duze vreme i vidjamo se preko leta. Vetar se zaigravao, medjutim ja sam ubedio Ljilju da to nije strasno i da cemo uspeti da doplovimo do Golubacke tvrdjave, gde smo planirali da provedemo sledecu noc. Medjutim, zadrzali smo se u Velikom Gradistu gde smo isli po namirnice na maloj pijaci i po vruci hleba kod siptara, koji sam prosto obozavao da jedem. Posavsi iz Gradista, talase smo lako savladjivali, sto me je dodatno ubedilo da cemo tako proci i do Tvrdjave.

 

U blizini Stare Moldave, morali smo da zatvorimo ulazna vrata, jer me je voda za kormilom prskala sa pramca od razbijenih talasa, koji su bivali sve veci a vetar ih je unosio u Sevu. U rejonu Vinci, Dunav se zabeleo od kresti talasa, a kabinu prednjeg dela Seve morali smo da zatvorimo sa leve strane, jer vise voda nije prskala, vec je zapljuskivala bok Seve. Pravac kretanja morao sam da ispostujem posto mi je leva obala bila obala Rumunskog ostrva Stara Moldava, a vatar me je u naletima sve blize bacao na kamenu obalu naselja Vinci. Talasi su tukli Sevu skoro pod pravim uglom po levom boku i zapljuskivali kabine. Da je kojim slucajem prozor sa te strane na spavacoj sobi bio otvoren, voda bi se nasla i na krevetu. Prednju kabinu je takodje zapljuskivalo, a Seva je prosto poskakivala na talasima, cesto gubeci pravac kretanja gonjena bocnim jakim vetrom. Medjutim u tim trenucima problem mi je bio sa cunom koji se sistematski punio vodom. Ljilja je sedela nedaleko od mene uplasena gledajuci kako se ja borim da odrzim pravac i izbegnem nameru vetra da me baci na kamenu obalu. Malisa je pokusavao da lezi na sva njemu poznata mesta u Sevi, ali se ipak najvise zadrzavao meni uz noge. Sevu sam usmerio blize ostrvu, ali ne i tako blizu jer suvo drvece koje viri iz vode, ne obecava nista lepo i prosto naredio sam Ljilji da dodje za kormilo i odrzava pravac, dok se ja budem pozabavio cunom da ne bi potonuo. Ljilja je nemajuci kud, prihvatila kormilo, a ja sam po desnom nogostupu uskocio na cun, koji bi za kratko vreme pod ovakvim uslovima plovidbe potonuo. Uzeo sam kofu ispod prednje palube i zagazio u vodu po patosu koja je skoro bila do polovine cuna i snazno i brzo izbacivao je vodeci racuna da i sam ne ispadnem iz cuna. Medjutim dosta vode sam morao da ostavim u cunu i ne gubeci vreme prebacio sam ga uz desnu stranu Seve i na kratko ga vezao i pramcano i krmeno za Sevu. Desnu talasnjacu cuna po sredini tamo gde mi je povez za zavozno veslo vezao sam konopom za ogradu na krovu i nategao maksimalno koliko sam mogao. Nekoliko trenutaka sam izbacivao preostalu vodu iz cuna i cuo Ljilju kako mi kaze:

-" Momo ja ne mogu vise da obuzdam Sevu. Ne slusa me kormilo !!!" Uskocio sam u Sevu i preuzeo kormilo od Ljilje smanjio gas i smotao kormilo do kraja u levo. Seva je sigurno nosena vetrom isla ka kamenoj obali koja vise i nije bila tako daleko. Sacekao da se nadjem sa Sevom na "ledja" dolazeceg talasa i dodao puni gas. Seva nenaklonivsi se, okrenula se poslusno uz talase i ja sam istovremeno ispravio krmu tako da smo krenuli uz vetar i talase, dalje od kamene obale.

 

Uskoro smo stigli u mirne vode u liman pored Tvrdjave lako naslonivsi pramac Seve na travnatu obalu i stali smo, a Malisa je prvi iskocio sa pramca na obalu. Ljilja je zagazila u cun u vodu i umivala se duze nego inace, a zatim je ispolcem izbacila vodu iz cuna. Pustio sam Perkinsa da radi par minuta na leru da se i on odmori, a ja sam nabio dve stice u sljunkovitu obalu i vezao Sevu za njih. Na krovu sam razmestio dve rasklapajuce stolice i sto i prihvatio se przenja smudjeva. Posle ovako aktivnih dogadjanja obicno sam dobro gladan, tako da mi przenje smudjeva nije tesko palo. A Ljilja je skuvala kafu i zavalila se u stolicu okrenuta ka suncu koje je vise nego prijalo.

-" Momo. Ovo je bilo ozbiljno. Plovili smo po talasima i vetru mnogo puta, ali ovako ozbiljno i opasno nikada nije bilo !!!

-" Novo iskustvo plus, a stara iskustva su nam pomogla da uspesno savladamo situaciju u kojoj smo se nasli. Do sada smo uvek plovili po slicnom ili ovakvom vetru "uz vetar", a ovde je leva obala uz vetar drzavna granica Rumunije i stalno smo morali da plovimo i trpimo bocni vetar i to je to." U medjuvremenu sam izneo na krovnu terasu vruce smudjeve i taze hleba koji je mirisao na somun i rucali smo u ambijentu Dunava i Tvrdjave, a Baba Kaja nam je zavidela kupajuci se u penusavom Dunavu.

 

Plovidba - po kisi i vetru


 

U povratku iz Kladova, nase ovogodisnje poslednje destinacije, zaustavili smo se u obali Hajduckih Vodenica, gde smo se smestili na travnatoj obali i provetrivoj posumljenoj okilini, gde nam je bilo veoma prijatno boraviti posle provedenog sparnog i pretoplog dana u Kladusnici i Tekiji. Dok sam vezivao Sevu, Malisa je zagazio u plicak pored obale i tako stajao u vodi, glasno dahcuci sa isplazenim jezikom. Prisao sam mu i dobro ga okupao, a zatim mu bacio tenisku lopticu daleko iza camca, za kojom je odmah otplivao. Ljilja se tusirala na zadnjoj platformi i rece mi da veceras treba da ispecemo kokosku, koju sam ja kupio od jedne preduzimljive komsinice cija je kuca odmah prekoputa plaze u Tekiji. Naime, dok sam punio kanistere sa vodom sa njene cesme, stajala je sa mnom i razgovarali smo, odnosno ona je postavljala pitanja, jer ju je sve interesovalo, a ja sam naravno pristojno odgovarao. I u medjuvremenu, pitam je ja da li su mlade kokice koje su nam se motale oko nogu, na prodaju. Kaze ona diplomatski da je sve na prodaju, ali sve ima svoju cenu. I posto mi je odgovarala cena da ona zakolje kokicu i da mi je proda ociscenu, tako smo se i nagodili. Za pola sata kokica je bila u frizideru u Sevi, nazalost opet na stetu mojih koka-kola koje smo izvadili iz frizidera i time obezbedili mesto za kokicu. I tada, kao i mnogo puta do tada, zakleo sam se da cu kada budem sebi napravio konacnu ladju, imati vekiki frizider i friz. 

Zaplivao sam po mirnoj vodi Dunava koji je ovde licio na neko planinsko jezero i plivao sam igrajuci se sa Malisom, ciju sam lopticu cesto bacao, a on mi je donosio, rezeci na mene kada sam ga u sali prskao vodom. Ljilja je usolila kokicu, a ja sam uzeo sekiricu i sa Malisom posao da prosetamo pored sumovite obale i usput odsecemo razanj i cetiri cetale na kojima ce se razanj okretati. Usput smo nasli nekoliko cigala interesantnih dimenzija. Vece su za 50% od danasnjih standardnih cigala i imala je svaka na sebi neke brojeve i slova. Tu je verovatno bila neka karaula u vreme Rimljana!!? Medju niskim hrastovim rastinjem i mladjarima gloga nije mi bilo tesko da nadjem i ostrom sekiricom napravim odgovarajuci razanj i potrebne za njega cetale. Vratili smo se na Sevu i Malisa je otrcao kod Ljilje koja mu je dala deo svog kolaca, a ja sam uzeo riljac-asov, koji inace koristim kada mi trebaju za ribolov durdubaci i gliste. I na prikladnom mestu gde necu narusiti estetiku ove prirodno lepe obale, iskopao sam loziste za razanj. Poboo pored cetale na dva razlicita nivoa i zatim sam itsao u sumu po suvarke. Najvise suvih grana sam nasao ispod stare divlje kruske, tako da se uskoro podigao plavicasto-sivi dim, kontrolisane vatre. 

Debljim stapom sam rasporedjivao suvarke koji su lepo goreli, a razanj sa kokicom sam stavio izmedju cetala koje su bile na visem nivou iznad vatre. Kokica zuckaste boje od "vegete" kojim ju je Ljilja usolila, prosto je trazila da je premazem rastopljenom svinjskom mascu, sto sam i cinio sa stapicem mladog gloga sa krpicom na vrhu. Okretanjem i premazivanjem mascu zasticena je pre svega nezna koza kokice, koja zna da brzo izgori i time se sok iz mesa iscedi i na kraju meso bude peceno ali suvo. Podesavanjem intenziteta vatre i pomeranjem raznja na gornj ili na donji nivo ima za cilj da se kokica lepo "na tenane" ispece i koza ostane cela, a meso softano i ispeceno. Kroz sat-ipo vremena Ljilja je napravila paradajz salatu, hladnu iz frizidera, svezi hleb' i hladno pivo, a kokicu sam rukama pokidao na parcice i seli smo na krovnoj-terasi Seve da veceramo. Malisa je dobio svoj deo pecenja, plus sve kosti, a mi smo uzivali u prijatnim ukusima i atmosferi veceri koja se polako spustala sa Golog Brda u klisuru nad Dunavom koji je lenjo tekao ka brani. 

Prosla je Rumunska turisticka ladja:"Oltenica", koju smo pozdravili jer su nam njeni talasi doneli zadovoljstvo ljuljanjem cele Seve.

-" Djerdap volim, pored ostalog i zato sto mozemo neograniceno da uzivamo u ambijentu veceri i noci, a bez prisustva komaraca ..." Kaze zamisljeno Ljilja, prosto uzivajuci u opustenosti i rasteracenju svog nervnog sistema. Malisa je takodje lezao na krovu Seve, pored nas i ispruzio se koliko je dug. Meni su se vrzmale u glavi neke ideje da zabacim na soma, a opet i ako ulovim sta cu sa njim. Nama ne treba, a nema nikoga i u blizini da mu poklonim ribu. Onda ostaje da se opustim i uzivam u trenutku svoga zivota.

 

Djerdapska klisura je veliki potencijal naglih vremensko-klimatskih promena

 

Jutro je svanulo oblacno, a oblaci su izazvali naglo zahladjenje, a zahladjenje pak' pomeranje vazdusne mase. Malisa je jurio za nekim domacim cetvoronoscima, a ja sam probudio Ljilju.

-" Ljiljo, ti spavaj, ali ja moram odmah da krenem do Porecke reke. Ovde se vreme naglo menja, a ja ne bih voleo da ovde sacekam oluju i kisu ciji su se oblaci nadneli nad Dunavom i samo sto se nisu prosuli.

-" Ma, 'evo i ja ustajem. Ne mogu da spavam, ako znam da dolazi nevreme."

-" Barometar i ovoliko neba koliko mogu da vidim odavde, obecavaju kisu, ali ne verujem da ce proci bez naglog udara vetra, s obzirom na jucerasnje nesnosne vrucine." I popeo sam se na krov da iskontrolisem, da li je sve na svom mestu i da li je vezano kako treba, jer ako krene oluja, ona u ovim krajevima nista ne prasta. Povezao sam cun uz desni bok Seve i startovao sam Perkinsa, a zatim izasao na obalu da odvezem Sevu. Malisa kako je cuo rad motora, ostavio je svoje neprijateljske namere prema domacim malim cetvoronoscima i uskocio je na palubu. Popeo sam se na palubu, pogledom jos jednom sam obgrlio zelenilo Hajducke Vodenice i krenuli smo. Seva je vrlo lako postigla potrebno ubrzanje, a Ljilja gledajuci kroz otvoren bocni prozor kaze:

-" Oseca se u vazduhu neka tezina. Ovo nece proci bez neke salauke."

-" I meni se tako cini i zato smo i krenuli odmah cim sam se probudio."

Prolazili smo pored "Varnice" kada se na Dubovacki zaliv obrusio jak vetar u naletu nama sa krme. Ljilja je odmah zatvorila prozore, a ja sam sakama pritegao kormilo, gledajuci na sve strane, a najvise uz i niz Dunav, da mi se ne bi potkrao neki gurani sastav koji je ovde medju ovim kamenim liticama nesto najopasnije s cim se mozemo sresti, a vetar se u naletima pojacavao. 

 

Vetar u naletima je doneo krupne kapi kise, koje su tako jako udarale po krovu Seve, da je se Malisa "za svaki slucaj" smestio ispod kreveta. I nije trebalo da prodje mnogo vremena, jedva da smo doplovili do "Pene", kada se sneba obrusio pljusak nosen vetrom i rekao bih nebo se satavilo sa Dunavom. Talasi su dobili bele kreste, svoj a meni neprijatni ukras, a litice kamenih obala postale su nevidljive. I mada smo prolazili kroz veoma uski prolaz Malog Kazana, jedva sam video nasu obalu i sve jedno sto smo bili blizu nje. Ravno korito Seve, zahtevalo je jaci gas motora da bih korektno odrzavao pravac, a sto se tice vidljivosti, rado bih smanjio gas na minimum. Jos jedan je tu problem bio prisutan. Klirit-prozori kroz koje gledam dok vozim, su postali neprovidni, pa smo morali da otvorimo prednja vrata, kroz koje je svakako ulazila kisa u Sevu, ali to je bilo u tom momentu jedino korisno resenje. Tesnac Malog Kazana je odgovarao jakom vetru koji je u momentima hteo Sevu da baci na litice. Skoro pun gas i dobar rad motora nas je odrzavao na vodi u zeljenom pravcu. Ljilja se nije toliko uplasila, koliko je zelela da pomogne da nam se ne desi greska da se nadjemo na putu nekog od guranog sastava koji su cesto ovde u plovidbi. Stajala je drzeci se za plakar i gledala kroz otvorena vrata kroz koje je prosto lila kisa. Sve sto je videla u oskudnom vidnom prostoru, pitala me je svaki put da li i ja to vidim. Odgovarao sam pozitivno najvise zbog toga da se ona ne bi plasila. I u takvom spletu okolnosti Ljilja me je prosto vikom upozorila da su neki camci ispred nas.

-" Momo pazi !!! Ispred nas su neki camci !!?" Da bila su to dva plastikanera koje sam video i pre nego sto me je Ljilja upozorila i skrenuo sam ka matici da ih propustim. "Dalmatinka" i "Primorka", nisam mogao da im vidim registracije, ali sam ih preko megafona upozorio da je bolje da se okrenu i vrate u usce Porecke reke. Neko od njih je bio pribran i iskusan, pa me je prozvao preko "CB" radio-stanice na 9-tom kanalu.

-" Sevo, Sevo. Da li se cujemo ?" Uzeo sam mikrofon i potvrdio da se dobro cujemo.

-" Ne mogu da vas identifikujem, jer se ne vidi ni naziv vasih camaca, a ni registarska tablica. Ali hteo sam da vas upozorim da vam je bolje da se vratite u usce Porecke reke. U kazanima vas ceka ovakvo, a mozda i gore nevreme."

-" Sevo veliko hvala. Ovde su "Laguna" i "Braco" i idemo iz Novog Sada. U Poreckoj reci smo spavali, a idemo do Tekije. Inace smo vec vise godina na ovim terenima u vreme godisnjih odmora, tako da nam je ovo nevreme poznato i camci sve to dobro podnose, imamo"DMB" ugradjene dizel motore, tako da idemo dalje. Vama jos jednom hvala i sve najbolje." Zavrsili smo razgovor i vise ih nisam video iza sebe. Uglavnom jedan za drugim na pristojnom rastojanju od litica obale su plovili uz vetar i pljusak i kako kazu nije im prvi put, tako da sam ih brzo "zaboravio".

 

Jak naizmenicni vetar po krmi, grupni talasi i visoke kamene obale, uslovi u kojima prosto ne pozeleti plovidbu

 

Obrisao sam sociva naocala sa donjim delom majice koja je na meni i Ljilju zamolio da skuva kafu, jer prvu jutarnju kafu nismo stigli jutros da popijemo.

-" Ma kakva kafa ti pada napamet. Dok ne izadjemo iz ove meni nejasne situacije nista ne ocekuj." A vetar u talasima i kisa, kako kazu: "sastavilo se nebo i zemlja", a jos i na vodi u Kazanima. Ima li sta gore? Razmisljam!!? Ali adrenalin koji je bio u maksimumu, sada je negde u normali, ali sve jedno drzim se na sigurnom rastojanju od obale, a na kisu, vetar i slabu vidljivost sam se navik'o. I Malisa nije mogao vise pod krevetom, pa je izasao da vidi sta se zbiva. Na prednju palubu nije mogao, ali je dosao meni uz noge i podigao glavu gledajuci me pravo u oci.

-" Mali, sve je u redu. Nemoj da se plasis jer ova nasa Seva je mnogo dobra ladja. Nece ona nas da izda na racun neke nenormalne kosave." I sagnuo sam se da ga pomilujem po glavi i usima. Verovatno mu je to godilo i otisao i legao pored Ljilje koja je u medjuvremenu sela, ali i dalje je gledala kroz otvorena vrata i nije je bilo briga sto na ta vrata ulazi voda u camac. U tom momentu, opet se oglasila "CB" stanica:

-" Sevo, izvini sto te ometam u upravljanju u ovom nevremenu, ali interesuje nas dokle ste plovili ?" Uzeo sam mikrofon i odgovorio coveku koji se nije ni predstavio:

-" Izvinite ne znam kako da vas oslovim, a sto se tice pitanja, plovimo svake godine do Kladova, a nocimo u reci Kladusnici."

-" Mene zovu Radenko, a interesuje me kako izgleda prevodnica ? Da li je nesto opasno u odnosu na bezbednost posade ? Mi smo do sada prelazili prevodnicu kod Novog Beceja, ali je to samo par metara razlika u nivou, a za Djerdap smo culi da je 34 metara razlika u nivou. I iz tog razloga smo uvek do sada plovili do Tekije."

-" Svakako vam je dozivljaj preci preko prevodnice. Mesto za strah ne postoji, a jedino sto morate da se vezete za pokretne bitve, koje u prevodnici kod Novog Beceja ne postoje. Ako se desi da je sa vama u slajzu veliki brod ili barze, najsigurnije mesto da se vezete za bitvu je iza njih."

-" Hvala Sevo i sve najbolje." Zavrsio je svoje javljanje Radenko iz Novog Sada. 

-" Hajde Ljiso, preuzmi kormilo, a ja da izbacim vodu iz cuna." Rekoh ja Ljilji, a ona me je pogledala kao da joj nudim nesto nemoguce.

-" Pa da li je to normalno da ja upravljam po ovakvom nevremenu ?"

-" Jeste i nema nikakve razlike u odnosu na lepo vreme. Jedino sto je malo manja vidljivost i sto ti neces na kisu i vetar, a mora da se izbaci voda iz cuna, jer ce inace potonuti." Ljilja je preuzela kormilo, a ja sam skinuo majicu sa sebe i uskocio u cun koji je vec imao dobru kolicinu vode u sebi. Plasticna kofa je bila uvek puna pri svakom zamahu sa njom, a vodio sam racuna da ne ispadnem iz cuna, jer bi mi to iskomplikovalo zivot u ovom trenutku. Ispolcem sam zavrsio izbacivanje vode iz cuna i vratio sam se u Sevu drhteci od hladne kise i nista manje hladnog vetra. Preuzeo sam kormilo, a Ljilja mi je donela frotirni peskir s kojim sam se obrisao i doveo sebe u red. Cutao sam kada je Ljilja stavila dzezvu na plinsku ringlu sporeta sa namerom da skuva kafu. To je znacilo da se vise ne plasi nevremena, ali je i dalje stalno gledala kroz otvorena vrata sta se desava ispred camca.

 

Selo Golubinje sam prepoznao po nekoliko ribarskih cunova vezanih u maloj uvali koja ih je stitila od pobesnele kosave. Kisa je u naletima podpomognuta vetrom prosto "samarala" po talasima i Sevi, a grupni talasi su bacali Sevu i levo i desno od svog putnog pravca, a ja nisam smanjivao gas koji mi je omogucavao da drzim Sevu pod kontrolom. Uskoro smo uplovili u Porecku reku, gde je vladala sasvim druga vremenska situacija. Talasi su bili blagi, a kisa je padala bez potencijala pobesnele kosave. Smanjio sam gas i Ljilju zamolio da bude pored kormila, dok sam ja kaljuznom pumpom ispumpavao vodu od kise iz kaljuznog dela Seve. I svim nevoljama je bio kraj kada smo pramcem se naslonili na obalu Rankovog sljivika. Malisa, bez obzira na kisu, istrcao je na obalu i radostan obisao citavu okolinu. Vezao sam Sevu za sljive u Rankovom sljiviku kao i uvek na ovom mestu do sada, izgasio sam motor, a za to vreme i Malisa se vratio, tako da smo morali obojica da istrpimo tretman susenja frotirima, jer smo bili dobro mokri od kise.

 

Plovidba nocu


 

Mi Camdzije ili Nauticari, kako je sada moderno izrazavati se na engleskom jeziku, smo posebna i specificna sorta ljudi, koja voli da uziva na sebi svojstven nacin. Volimo da plovimo, a mi stariji sve vise volimo da smo stalno na camcima u okruzenju vode i svih pratecih cinilaca. U tom smislu zivotinja i biljaka. Medjutim, reka odnosno velika vodena povrsina, zna da u nekim situacijama bude nedruzeljubiva, pa je se mnogi zbog toga plase. Lepoti uzivanja vecina od njih ne mogu da odole i iz tog razloga grade sebi domove ili vikendice na obalama reka, jezera i mora. Tamo im je takodje lepo, a osecaju se "sigurnije". Karakterno blizu Camdzija su ljudi koji zive ili provode dovoljno svog slobodnog vremena na splavovima. Meni su ti ljudi veoma simpaticni i karakterno bliski. Ne vole dovoljno aktivni zivot, ili im je zivot preaktivan, pa kada ugrabe slobodno vreme odmaraju se ili prosto uzivaju u svojim kucicama na vodi. Vecina njih su samograditelji, koji uzivaju u radu i u svojih ruku dela. Ne mali broj i pecaju sa platformi svojih splavova. Ako im nisu komsijske kucice suvise blizu, onda se i po neka mreza podavi, da bi se obezbedila sveza riba za prijatelje i goste koji im dolaze u posete, obicno preko vikenda i neradnim danima. Medjutim, ja i Ljilja volimo da smo mobilni i da plovimo kad god pozelimo. Predpostavljam da nas je ta ljubav i zblizila, pa i danas posle toliko godina nas odrzava. Preplovili smo sa Sevom na hiljade kilometara i stekli neophodno znanje za zivot na vodi, tako da smo sebi dozvolili da kada god pozelimo plovimo i nocu i tamo dozivimo mnogo lepih trenutaka i zapamtili smo mnoge nezaboravne dogadjaje.

 

I ja i Ljilja, svako na svom poslu smo radili u operativi i kada bi zavrsili radno vreme u normalnim uslovima radnog vremena, onda smo se culi telefonom i nalazili u marini na Sevi koja nas je verno cekala. Ko prvi dodje izotvara sve prozore da se camac provetri i stavlja kafu za dvoje. I kafu u marini nikada nismo popili, pa onda zaplovili. Vec kao da nas neko juri, odmah smo isplovljavali i plovili do neke od proverenih destinacija u okolini grada. A opet sve je zavisilo od naseg raspolozenje. Po nekeda smo samo presekli reku i oborili sidro pored obale a van plovnog puta i zaseli na krovnoj terasi i tu ispijali kafu uz razgovor o danasnjim dogadjajima dana. I onda docekamo toplo vece i suton koji se rumeni. Tada se i na obali javljaju prve svetiljke a vetar blagi i prosto nas miluje. I ko bi sve to ostavio i otisao kuci da vecera i gleda TV u cetiri nema zida? Mi smo bili jednoglasni u odlukama u takvim prilikama i tada sam vadio sidro i startovao "perkins"-a, ukljucio gabaritna svetla, prigusio svetlo instrument table i zaplovili smo nikuda ne zureci.

 

Lagana plovidba pored splavova na kojima je zivot tekao, bila je vise nego uzivanje, a u ambijentu noci. A na splavovima razliciti prizori. U stolici sa velikim naslonom sedi covek i gleda u vrhove nekoliko svojih stapova, zabacenih na "dubinjaka" i ocekujuci soma u najmanju ruku, ali sa flasom piva u ruci. Na sledecem splavu se dimi rostilj, a na splavu do njega, drustvo se skupilo, aperitivi su popijeni a i gitare su se odvazile. Pesme romanticne, pevaju se iz duse. I mnogo puta smo se zaustavili nedaleko od splavova na pristojnoj udaljenosti, gde se veselo drustvo raspevano provodi, podavili bi smo sidro i na krovnoj terasi Seve uzivali u muzici i pesmama koje pokoravaju dusu. Vrsno svetlo nas je obasjavalo, tako da smo imali osecaj mesecine, a mnogo puta smo kada nema mesecine, ukljucivali Hondu besumni generator od 350W 220V i osvetlili sijalicom od 100W zakacenom na jarbolu, celu Sevu tako da smo camcima koji su mimo nas prolazili bili dovoljno u vidnom polju. Program takvih uzivanja obicno se zavrsavao posle ponoci, a mnogo puta i pred zoru, tako da smo i mi spavali na Sevi i sa Seve odlazili sutra ujutru na posao.

 

Mnogo puta smo uzivajuci u nocnoj plovidbi pristajali uz baste restorana, vezali Sevu i preskocivsi ogradu baste, seli za sto i narucili veceru. Vecera ukusna uz prijatni ambijent i uz zivu muziku je cesto bila ne samo dozivljaj, vec i dogadjaj dana. I sve se to desavalo na Savi u nocnim uslovima plovidbe.

Noc je prirodna pojava za koju su nasa cula vida nedovoljno sposobna da nam daju jasnu orjentaciju u prostoru. I tu se javlja pojam "rizik" kada je potrebno ploviti nocu, pogotovu Dunavom i Savom, rekama na kojima je prisutan javni saobracaj plovidbe. A ja bas i nisam odusevljen kada moram da ulazim u stanje rizika. Medjutim moja ljubav prema ribarenju, preciznije receno: "teranju rine sa povrsinskom mrezom" po svu noc i tako godinama, istreniralo je moja cula. Tako da sam kasnije svaki put kada je trebalo ploviti nocu, lako se prihvatao toga, pa cak i sa zadovoljstvom. Naravno da sam iskustva sticao i pri samim plovidbama u nocnim uslovima, pa i u jos gorim situacijama kada sam plovio nocu van naselja, bez prisustva mesecine i jos i kisa kada pada i vetar duva. Tada se "pece" zanat, kako nas narod kaze.

 

Plovidba nocu je za mene prijatna i lepa pa cak bih rekao romanticna. Naravno, podrazumeva se da je jasna mesecina i vedro nebo. Ljilja ima poverenja u mene, pa je mnogo puta bila prisutna na Sevi kada smo po mesecini plutali sa izgasenim motorom i uzivali u nebu punom zvezda, od kojih je vecina treperila i stvarala magicno nebo. Volela je kada bi otkrila avion u letu, onda bi ga i meni pokazivala prstom uz osmeh. Tisinu je narusavao aktivni zivot priobalja, vozila na putevima i lavez pasa u naseljima. Po nekada se cula i sirena neke udaljene lokomotive na lokalnim prugama. Meni su bili zanimljivi skokovi sarana kada se kupa i hlapok soma na povrsini sa svojim velikim ustima. Kada nas je matica nosila pored vrbaka na obalama, redovno smo uzivali u "huk"-u budnih sova i pesmi po nekog zaboravnog slavuja. Po nekada vatra pecarosa ili kampera na obali, davala mi je sigurnost i uveravala me da sam na dovoljno dobroj distanci od obale. Naravno, da uz tu informaciju je potrebno i dobro poznavanje terena "gde se tacno nalazimo?".

 

Nocna plovidba, podrazumeva uslov sigurne plovidbe, a za zadovoljenje tog uslova je potrebno znanje, iskustvo i dobra tehnicka oprema plovila sa kojim se plovi. Na vodi sam se nagledao mnogih gluposti, kao recimo kontra postavljena gabaritna svetla ( crveno i zeleno ) na camcima, pogresno obelezena plovila, pa ne znam da li je u separatnoj plovidbi ili vuce za sobom slep. Ne mali broj privatnih plovila plovi sa slabim svetlima, odnosno malovatnim sijalicama u gabaritnim lampama, pa se desavalo da ih primetim tek na rizicnoj udaljenosti. Desavalo mi se da vidim u Malim Vodama samohodku kako plovi nocu sa ugasenim gabaritnim svetlima, jer kroz Male Vode im je inace zabranjena plovidba. Sva sreca bilo je to samo nekoliko puta i svaki put sam se sklonio sa mrezom u stranu da bi prosao "idiot" jer drugacije takve tipove ne mogu nazvati. Na trijanglu kod sela Karavukovo, takav jedan "idiot" je prosao nocu u gluvo doba sa samohotkom i nekoliko camaca Regarasa izbacio na obalu. Mogu samo da zamislim kakvo je bilo interesantno budjenje posada tih camaca. Inace u vecini slucajeva, kada primetim gabaritna svetla nekog plovila koje mi dolazi u susret ( crveno, zeleno i belo ), ili me prestize, po polozaju gabaritnih svetala znam u kom je polozaju i u kom smeru plovi. Tacnije, sa koje strane cemo se mimoici. Samohodke imaju pored levo-crveno i desno-zeleno svetlo ( u pravcu kretanja ), na jarbolu jedno belo svetlo, a guraci u sastavu tri bela svetla u trokutu ili kako ih popularno zovemo:"jelkice". Tegljaci imaju dva vertikalna bela svetla, skele imaju jarbolno zeleno ispod belog svetla ( ako imaju ??? ). Barze sa benzinom i naftom, obicno su obelezena plavim svetlima. Plovila koja prevoze eksploziv, kazu mi kolege da se obelezavaju crvenim svetlima. Ja ih za sve ove godine ni jedanputa nisam sreo, ali sam primetio da kada se sastav zaustavi na plovnom putu, jarbolno je obelezen sa crvenim svetlom vidljivim na 360 stepeni. Ima i sastava koje obavezno treba zastititi od talasa. Takvi sastavi imaju jarbolno crveno svetlo iznad belog svetla. Sto se tice krmenih obelezavajucih svetala, svaka samohodka i svako separatno plovilo ima jedno krmeno belo svetlo. Guraci imaju tri krmena horizontalna bela svetla, a vuceni sastav ima na krmi dva horizontalna bela svetla. Zaustavljena, odnosno usidrena plovila su duzna da ukljuce jedno belo tzv. "vrsno" svetlo, koje se vidi sa svih strana i ukljuceno je svu noc. I tako, ako je tehnika ispravna, greske u ljudskom faktoru iskljucene, vremenski uslovi pogodni, onda se i nocu na vodi sve vidi i sve prepoznaje. Moje iskustvo govori da sve bas i nije tako.

 

Plovidba nocu je veoma bliska magiji

 

Noc je noc i kada plovim uvek sam obazriv, jer pored drugih plovnih objekata koji se mogu naci na vodi ispred Seve neosvetljeni ili osvetljeni, ima i veoma nezgodnih "pijanih panjeva" ili citava debla priobalnih topola ili vrba koje je voda podkopala i oborila i nosi ih kao veoma opasne prepreke koje nemaju "gabaritna svetla". Nuzna praksa "Splavara" na Savi je da citava ostrva grana i djubreta koje se nakupi na uzvodnim stranama splavova, nocu ih razlicitim nacinima oslobadjaju sa splavova i ta ostrva dalje plove nizvodno bez kontrole, a neugodne su prepreke na vodi. Za takve i slicne prilike imam far koji "tuce" u tacku i pokretan je u svim pravcima. Mnogo puta mi je pomogao, narocito u pristajanju na nepoznatu obalu kada je vidljivost "nula". Nocu ploviti Savom, znaci i vrlo cesto sretati polupodavljenu metalnu burad koja vise nije korisna za splavove i vlasnici tih i takvih splavova ih jednostavno odbace i puste da plove niz vodu. Oni su ih se resili i oslobodili, a mi koji ih susrecemo, neka se snalazimo kako znamo i umemo. Koliko sam samo velikih frizidera sreo na vodi, a o daskama, fosnama i da ne pricam. A sve su to predmeti koji mogu da nam "zagorcaju zivot" na camcima u uslovima plovidbe nocu.


-Sidrenje


 

Na samom pocetku mog interesovanja za zivot na vodi, pa kasnije i boravka na mom prvom camcu, nisam imao ko da me kvalitetno posavetuje o osnovnim stvarima vezanim za camce. Vec sve ono sto sam video kod tadasnjih camdzija su bile improvizacije, pa i njihovi saveti u razgovoru su bili na tom nivou. Prve kvalitetne informacije sam pronasao u casopisu " YU NAUTIKA" koga je uredjivala i stampala Zagrebacka redakcija "SAM - svoj majstor". Srecan sam bio kada sam uspevao da ga kupim, odnosno sebi obezbedim, a citao sam ga i po nekoliko puta. Teme su bile vezane za individualnu plovidbu camcima na moru, ali sam savete prihvatao ozbiljno i korigovao ih u odnosu na prakticne situacije na reci.

 

U mojoj praksi plovidbe i boravka na rekama, u 99% slucajeva sam koristio obale reka za duzi boravak, pa iz navike sam i na krace boravke pristajao uz obalu. Kada sam obarao sidro, to su uvek bile neke ne predvidjene situacije i lokalnog znacaja, ali sam sve jedno svaki put pridavao vaznost bezbednosti camca i u tim situacijama. I zato, stalno sam trazio neko prakticno resenje univerzalnog sidra, jer dna reka su i muljevita i pescana i tvrda. Ne kazem da su sidra koja se koriste u praksi losa. Cak sto vise "Danfort" i Hall" sidra mi se posebno svidjaju, ali mucilo me je resenje: kako izvaditi sidro kada se zakaci za "zaboravljenu" sajlu ili granu nekog podavljenog drveta, sto je ne samo moguca, nego i svaki put kada se obara sidro problematicna situacija. Resenja sa "kontra-konopcem" mi se nisu svidjala, jer je vise komplikovano nego sto vredi. I zato sam sebi zadao zadatak da pod hitno nadjem resenje "samovadeceg" sidra u realnom slucaju da se zakaci. A svedok sam mnogih odsecenih konopaca i lanaca zaglavljenih sidara. U startu sam se opredelio za "Hall"-ovo sidro, ali su izmene na njemu komplikovane zbog njegove mase i nacina preklapanja. Zato sam resio da "prepravim" "Danfort"-ovo sidro. Jedne zime sam danima crtao moguce idejne skice i nikome se nisam poveravao, jer sam se bojao da me neciji savet ne skrene sa dobre ideje. I upornost je urodila plodom. Na kraju sam nacrtao kako treba da alka lanca "sidrenjak"-a klizi i da se "fiksira", da na silu poteza izvlaci lopate maticnog sidra u kontra smeru, a ne kako je po sadasnjim konstruktcijama predvidjeno. Naravno, svaki problem ima "svog brata", tako da nisam nekoliko meseci mogao da nadjem majstora bravara-kovaca koji bi to sidro i realizovao.

"Obnarodovao" sam medju poznanicima i prijateljima svoju ideju, ali i problem koji sada imam da ne mogu naci "pravog" majstora da realizujem svoju ideju. Naravno, desavalo mi se sve ono sto sam i ocekivao. Kada bi im pokazao skicu, rekao bih projekta, svi bi nalazili neka nova resenja i negirali mogucnost prakticnog rada tog mog novog sidra, ali stvarni problem pronaci majstora kovaca nisam realizovao. Sve dok jednog dana mi Dragisa Ristivojevic ne rece da on od ranije poznaje jednog "pametnog majstora", ali momentalno ne zna gde se nalazi. Rekao mi je po secanju da se zove Aca Tisma. Kaze Gile, ima interesantno prezime pa ga je zato i zapamtio. I krenuli smo da ga trazimo svim mogucim sretstvima koja su nam bila na raspolaganju. I nadjosmo ga. Aca je radio u kovacnici u garazi GSP-a u Zelezniku. Odem ja kod njega i dogovorimo se. Medjutim, kada je zavrsio sidro, odmah sam video da je dobro uradjeno ali glavne klizace nije uradio po nacrtu ( bilo mu je tako lakse, a mislio je da ce zadovoljiti funkciju ). Drugo sidro smo radili zajedno jer sam imao nesto "lufta" na svom poslu. I kada je bilo gotovo, zajedno smo se radovali jer smo uspesno i majstorski kvalitetno odradili jednu dobru ideju. Probali smo "na suvo" da li funkcionise i bili prezadovoljni kako "radi". 

Ofarbao sam ga samo osnovnom bojom i nestrpljivo ga ukompletirao sa sidrenjakom ( 3 metara 12-ica lanac ), pa onda "kovani" karabinjer i zatim konopac 50 metara, 18-ica meko pleteni koji se ne lomi i lako se razmrsava. Takav konopac je tri puta skuplji od obicnog, a ja takve konopce sam koristio za "jedeke" u ribolovu sa mrezama i bio izuzetno zadovoljan njima. Bez obzira sto sam mogao da napravim kopiju tog sidra, nisam ga odmah upotrebljavao, dok nisam smislio nacin, odnosno proces "sigurnog" davljenja sidra. Uveren sam da je sigurnost davljenja sidra u nepoznatim vodama ravna 50/50% da cu ga uspesno izvuci, ali sam se trudio i uvezbao sam nacin davljenja sidra, koji je takodje veoma bitan i gde se procenat nesigurnosti veoma smanjuje. Naime. Nikada nisam, kako se popularno kaze: "bacio sidro" tamo gde nisam bio siguran kakvo je dno. Uvek sam, kada vec odredim gde cu da sidrim Sevu i postavim je pramcem uz tok reke. Kada Sevu pocne da nosi voda, spustao sam sidro iz ruke. Kada osetim da je dotaklo dno, otpustim par metara i sacekam par sekundi, a zatim jako potegnem konopcem sidro i tada se ono postavi "pravilno" sa sidrenjakom i konopcem nizvodno. Posto sam pre toga "eho-sonarom" utvrdio dubinu, otpustam konopac 1:3 duzine u odnosu na dubinu, ako je lepo vreme i na kratko zadrzavanje, a 1:5 duzina i vise, ako ostajem na nocenje odnosno na duze vreme. Napravljenu alku kacim za bitvu na prednjoj palubi i ukljucujem kopcu "u nazad" i tako sa malo jacim gasom od lera idem u nazad sve dok se sidro ne "zakopa" i zaustavi camac. Ili kako ja u sali kazem, idemo u nazad sve dok se Seva ne pokloni i stane. 

Rezervno sidro ( napravljeno prvo neuspesno ) na Sevi sam godinama nosio okaceno na ogradi zadnje platforme, ali sam ga koristio samo u situacijama kada sam hteo da uzivam pecajuci svu noc somove. Na primer: na samom uscu Malih Voda u Dunav, usidrim Sevu po svim propisima i dovoljno daleko od "jame"( kako je Novoselci zovu ), a zatim sa cunom odnesem i podavim rezervno sidro pod blagim uglom u odnosu na kretanje vode. Zatim kraj konopca vezem za blizu bocnu bitvu i nategnem konopac dovoljno da se Seva ne pomera. I zatim kada zabacim stapove, slobodno mogu da masinicama nastelujem zategnutost najlona, a pri tom' se Seva ne pomera vec stoji k'o devojka. I onda sedim na zadnjoj platformi, na klupi sa naslonom i preko sa mekanim sicevima, a pored na stocicu dobro uprzena bela riba i visoka casa belog hladnog spricera. A somovi, malo-malo pa zazvone ... !!! 

Setih se jednog od riskantnih sidrenja, koje nisam planirao a desila su se, srecom bez loseg zavrsetka: Regata je po planu nocila u Slankamenu u desnoj obali Dunava, a nize od kafane i bolnice. Ja sam znao da su tamo plicaci i nisam hteo da gazim blato, vec sam usao u kanal Bajbok, odmah posle usca Tise. Od mesta u obali koje mi je odgovaralo, morao sam da odustanem, jer sam video blizu obale podavljenu mrezu. Krenuo sam na alternativno mesto, gde je obala takodje pristupacna, kad ono i tamo mreze. I posto ne volim bezrazlozne konflikte, a znam da kanal nije i plovni put, podavio sam sidro ( po propisima ) i izgasio motor. Cun sam ostavio da visi iza Seve, a agregar sam startovao, tako da se Seva daleko videla. Jedna sijalica od 100 W unutra, a druga na jarbolu. Tako da je oko Seve bilo kao "na terazijama". Naravno 4-5 camaca nasih prijatelja je prislo i vezali su se i sa leve i sa desne strane za Sevu. Ja sam smatrao da su svi podavili svoja sidra znajuci koji je rizik spavati na sidru, a blizu je i plovni put, gde guraci i barze svu noj prolaze. Negde pred spavanje u "sitne sate" izasao sam na prednju palubu i video da niko nije podavio svoje sidro, a konopac vezan za Sevu je podrhtavao od opterecenja. Usao sam i rekao sam im sasvim ozbiljno sta treba da urade. Obecali su, a da ne prekidaju igru, kada podju na spavanje podavice svoja sidra. Nisam sumnjao, pa nisam ni prosledio do kraja i zaspao sam. Ujutri kada sam se probudio, sidreni konopac Seve je i dalje podrhtavao, sva sreca sto je kvalitetan pa je izdrzao, a ostali niko od njih nije podavio svoje sidro. I zato sto su slagali, a da ne govorim o mogucim posledicama, nikada im vise nisam dozvolio da se vezuju za Sevu kada je na sidru, a da predhodno ne podave svoja sidra. 

Na podrucju Djerdapa, dakle od Golubca pa sve do Kladova, na Sevi nikada nisam spavao na sidru. Bila su nekoliko puta kratka zadrzavanja, radi kupanja ili rucka, ili kada smo se sa nekim poznananicima sretali na vodi. I to je vreme dok se popije kafa i na kratko porazgovara i ispricaju utisci plovidbe Djerdapom. Ima vise razloga zasto sam ja izbegavao sidrenje na podrucju Djerdapa. A pomenucu samo neke. Pre svega velika dubina, a uzani prostor i saobracaj guraca kojima svakako treba dosta prostora i po sirini za manevre u toku plovidbe. Obale su strme i sastavljene iz sedimentnih stena, a karakteristika tih stena je da su pune pukotina iz razloga raznoslojnih sastava, pa kada je hladna zima, sva voda od kisa koja se zadrzala u pukotinama usled mraza se zaledjuje, siri i stene pucaju dalje. Zatim ponovna kisa ih ispomera i stalno se desavaju tzv. kameni odroni. I nikada nisam hteo da ispitujem srecu da li je na mojoj strani, ako se neka stena ili pak kamen zaleti sa vrha i da li ce da me promasi? 

Mnogo puta sam sa Sevom nocio u reci Kladusnici, nocio u Tekiji, Hajduckim Vodenicama, u Poreckoj reci, u Boljetinskoj reci, kod muzeja "Lepenski Vir", na uscu reke Dobre, kod Golubacke tvrdjave, ali svaki put je to bilo sa pramcem u obali i bocnim vezovima. Uvek ostavim potrebnu toleranciju radi pomeranja nivoa vode i nikada nisam imao ozbiljnih problema. Mnogi moji kolege vole da obore sidra u Poreckoj reci i na Hajduckim Vodenicama i ostanu tako "na sidra" i po citav godisnji odmor. Njihova volja, njihova stvar. Ja i Ljilja volimo da sednemo u rasklapajucim stolicama na obali ispred Seve i tada nam je kompletno uzivanje. 

Kod Golubacke tvrdjave, a tacnije preko puta cesme "Zavise Crnog", odlicno je mesto za stajanje sa camcem, posebno kada je period duvanja "lude"kosave. Medjutim, kao posledica velikog tesnaca-kamenoloma ili "Djerdapskog tesnaca", gde je propusna moc vode ogranicena, kod tvrdjave se stvorio prostrani liman. A gde je liman i mirna voda, tu se javlja odlicno mesto za rast i mnozenje vodene kuge, koja je korisna za bezbednost u razvoju riblje mladji, ali nikako kao mesto za plovidbu camaca, pa i boravak u toj travi. Medjutim, kada plovim donjim Dunavom, obavezno pratim vremensku prognozu "za sutra" i ako se najavljuje kosava, a ja sam u plovidbi regiona Dunava nize od Rama, pa cak i ako sam u obali na Srebrnom Jezeru, obavezno plovim dalje do Golubacke Tvrdjave. I to bas na mesto koje opisujem. A elisa u toj i takvoj velikoj i gustoj travi, moze da namota stabla zilave trave oko sebe i osovine, da se objektivno moze desiti da kasnije moram da ronim i cistim elisu od trave. Zato primenjujem sledecu taktiku u kojoj mi pomaze Ljilja. Naime, pre pristajanja u obalu, Ljilja stoji na zadnjoj platformi i konopac pomocnog sidra veze za krmenu alku. Bunt 50 m. kvalitetnog konopca postavi na platformu, a sidro drzi u rukama. Ja usmerim Sevu ka opredeljenom mestu na obali i jacim gasom zaplovim u tom smeru. Kada vizuelno ocenim da sam na nekih 40-45 metara od obale, dajem Ljilji znak da obori sidro na vodu, a ja kada dodjem u okruzenje trave, izbacujem kopcu na "ler" i u zaletu prolazim kroz "sumu-trave" i zaustavljam se u obalu. Zatim nabijam metalnu sticu i pramcano vezujem Sevu pramcanim konopcem sa distancom nesto manjom od 2,5 metara koliko mi je dugacka daska za izlaz na obalu. Onda sa zadnje platforme, snazno natezem konopac pomocnog sidra, sto uzrokuje kretanje Seve u nazad do zatezanja pramcanog konopca i tada vezujem konopac rezervnog sidra za jednu od zadnjih bitvi. Zatim cun vezem uz bok Seve na njegovo mesto i ostajemo u zavetrini na "sigurnom vezu" koliko je potrebno. Kada vremenski uslovi dozvole, izlazimo po uobicajenom poredku: Startujem motor, zatim odvezem pramcani konopac, izvadim sticu, dignem dasku na terasnu platformu i sa zadnje platforme navlacim i sakupljam konopac pomocnog sidra. Rezultat toga je izlazak Seve na "zdravu vodu" bez da rizikujem da moram da ronim i cistim elisu. I to je iskustvo "plus" sa sidrom.


PRAMCANO pristajanje


 

Kupio sam "Vidu" ( tako se zvala Seva ) od skolovanog rekoplovca, kapetana unutrasnje plovidbe. Predpostavljam da je tako obuceni covek, mogao biti tolerantan u odnosu na radna plovila na kojima je plovio, ali prema svom plovilu koje je koristio za svoje licno zadovoljstvo, propuste ne opravdavam. A naime, motor je malte'ne plivao u kaljuzi sa preradjenim uljem. Nije iz motora toliko kapalo, koliko je verovatno posle ispustanja iz kartera motora, nije izbaceno, vec se razlivalo po citavom kaljuznom delu, pa i ispod kreveta. Pitao sam ga, zasto je to tako? A on mi rece da ulje koritu ne moze smetati, vec ga cuva od korozije!! Mozda ga i cuva, ali na ovakav nacin bas i nije pristojno. Na mestu kormila za pultom, stajao je neki veliki volan od kamiona, predpostavljam. A sa krmom je bio povezan lancem sa direktnim prenosom. I kada se camac kretao u napred, to je i bilo podnosljivo. Bio sam mladji i jak u ruke. Ali kada se camac kretao unazad, morao sam da volan obgrlim obema rukama i nikako jakim gasom da se krecem. Krma je bila napravljena od obicne 4-milimetarske table dekapiranog lima i malo iskrivljena, tako da je stalno "vukla" u levo. Kako je izgledala kuhinja, necu da vam opisujem da Vam ne pokvarim dan. Ali, pre svega ljubav prema reci i prema camcu me je odrzavala u volji da sve sredim i prilagodim sebi i svojim potrebama. Tako se i "Vida" proizvela posle kozmetickog remonta u "Sevu" , a "Vidu" smo brzo zaboravili. 

Zasto sam Vam sve ovo ispricao ? Ako ni zbog cega drugog, a ono da se ne razocarate na prvi pogled kada budete u situaciji da kupite polovni camac ili brod sa stabilnim motorom. A ja, s pocetka 1980-tih, ziveo sam srecno i zadovoljno u drzavi Jugoslaviji, u kojoj je imalo sve za skromnog coveka. Meni je tada bilo preko-potrebno lepo kormilo, da mogu da volan skinem sa Seve i da ga bacim daleko preko otpada. Trazio sam ga svuda i nisam ga nasao. Rekose mi "obavesteni" da je to luksuz, a njega ima samo preko zapadne granice. Pa dobro, odoh ja preko i mada mi rukovodioci na poslu branise. U Trstu sam kupio kormilo od mahagoni drveta sa mesinganim prstenom. Kakva lepota !!? I bilo je u prodavnici mnogo toga lepog jos. Iz prodavnice, koja mi je licila na "zacarani klad", izasao sam posle nekoliko sati, do-god nisam zasitio oci gledajuci, a para vise nisam imao. Za kusur kupih komsijskoj deci "kinder-jaja" koja su u to vreme bila jako popularna, da me i dan danas komsijska deca, sada odrasli ljudi, podsecaju koliko sam im srece i radosti tada poklonio. 

I kormilo, koje je jos mirisalo na Italijanski "kapucino", stiglo je u Sevu, a u isto vreme sam zakazao kod majstor Djoleta, reduktor 1:7 napravljen od zupcanika sa jednog rashodovanog struga. Lance sam zamenio sa mekano pletene pocinkovane sajle 8 mm. debljine. Krmu sam uradio po "Vetus"-u, "suza"- oblika sa propisanim ispustom prednjeg dela. I mozete zamisliti kako sam se onda osecao u Sevi kada sam zaplovio Savom, a jos Dunavom ....!!!! Brzo sam savladao 45 konja u motoru "Perkins" i osetio i sirinu i duzinu Seve. Ucio sam i to brzo sam ucio, sta je liman, a sta vrtlog ? Sta je matica, a sta plicak ? Sta je unutrasnja krivina reke, a sta spoljasnja i koja je razlika u plovidbi uzvodno ili nizvodno? I koje su njihove mane i vrline. Kako savladati usce reke ako plovim uzvodno, a kako kada plovim nizvodno ? Kako se ponasati kada iz mirnog kanala izlazim na reku koja dere tu obalu ? Itd-itd. I sve sam to naucio, ali zahvaljujuci ispravnim i dobrim komandama, dobrom i pouzdanom motoru, kopci i osovinskom vodu. Ne bih da zaboravim i konstruktivno "pogodjeno" i od dobrog materijala izradjeno korito Seve. 

Uz pomoc kormila i gasa, vrlo lako cak i zabavno sam pristajao u svaku obalu i to tacno na planirano mesto. Krmenu zastavicu sam koristio kao "informator" odakle duva vetar, koji je takodje veoma vazan faktor u realizaciji i tacnosti mesta pristajanja. Posle uspesnog pristajanja, veoma vazna stavka je kvalitetno vezivanje krmenih ( 2 i 4 - skica x ) i pramcanih ( 1 i 3 - skica x ) vezova za obalu. U takvim prilikama nisam podnosio inprovizacije i trudio sam se da svaki put ispostujem "siguran vez". Problem pramcanog veza je kvalitet obale. Nikada mi nije bilo sve jedno, kada sam morao da pristanem na "tvrdu" obalu: beton, krupni kamen ili sljunak. I bez obzira sto sam znao da je dno Seve izradjeno od 5mm. dekapiranog lima, sve jedno uvek sam se trudio da "nasednem" na meksi deo obale i to privremeno. Svaki put kada bih ostajao na duzi boravak, odbijao bih pramac Seve od obale i postavljao "distancer"- dasku ( 5 - skica x ) preko koje sam zatim izlazio na obalu. Ugao korita Seve sam postavljao pod uglom od 80% sa naklonom nizvodno. A to iz razloga da se djubre koje nosi voda ne zadrzava oko Seve. Zatim svaki talas koji naidje sa krmene strane, bilo koliko da je veliki, Seva bi se slobodno njihala na talasima, jer nema krutu vezu sa obalom. A time se i korito cuva od havarija. Daska se spaja preko metalnog zgloba fiksiranog na pramac Seve, a u obalu se naslanja na duboko zabodene drvene stice koje trpe silu potiska Seve u smeru obale i nedozvoljavaju joj da se osloni na obalu. Pramcani konopac se takodje vezuje, a na bocne konopce ( 2 i 3 prikazane na semi x) treba obratiti paznju, jer su oni najvise optereceni i sa njime se regulise vez u slucaju promene nivoa vode. Ovaj sistem je proveren ko zna koliko puta, pa su se cak za Sevu vezivali i po nekoliko canaca i sve je to daska izdrzala. Doduse, daska je dva cola debela i 30 santimetara siroka, a po gazecoj povrsini sam usrafio letvice koje su sprecavale klizanje po dasci, kada je npr. kisovito vreme.

 

88

Kapetani, ove tri lepe ladje, odlicno znaju kako treba obezbediti siguran vez.

 

Ima tu neke nijanse pri pramcanom pristajanju u obalu, na koje obavezno obracam paznju, a zasnovane su na mojim licnim iskustvima u toku prakce: 1 )Kada je nivo vode visok, on plavi travnate povrsine na obali, a ta kombinacija trave i vode, moze da proklizavanjem nasuka camac "na suvo", ako se ne predvidi takva mogucnost. 2 )Zatim, mnogi profesionalni ribari prilikom davljenja mreza ne obelezavaju ih, pa se moze desiti uletanje u mrezu pri samoj obali. Zato ja svaki put gledam ne samo u obalu gde cu pristati, vec i u vodu, ne bi li video vezove mreza. 3 )Ako je nuzno pristajanje na beton ( npr. Srebrno Jezero ), pod pramac podbacujem vec pripremljene dve spoljnje automobilske gume, vezane medjusobno, ali i za prednje bocne bitve. Laganim hodom pristajem, ne smanjujem gas a krmu postavim u polozaj da Sevu "drzi" upravno na betonsku obalu pod uglom od 90% i onda izlazim te bocnim konopcima je vezujem za obalu. Zatim, kopcu ubacujem u zadnji hod, pramac se spusta i nateze konopce, a ja smanjujem gas i camac se ponovo oslanja o beton i proces je zavrsen. 4 )Desavalo mi se kada je mutna voda, da pri pristajanju nasednem na podvodne panjeve i da Seva se iskrivi po horizontali. Onda je vratim u nazad i sacekam par sekundi da se pramac sam pomeri nizvodno za kratko rastojanje i ponovo ubacim kopcu u prednji polozaj, kormilo u desno i pod gasom oslonim pramac na zeljenu ravnu povrsinu.5 ) Izbegavao sam da se kacim za brodove i da na taj nacin ustedim neku kolicinu nafte. A to iz prostog razloga sto ja volim da plovim i da sam na svom camcu "svoj sef". Medjutim u vreme "embarga" nafte nije bilo, a ploviti se htelo, pa sam pristao na kompromis da letujemo na Sevi i da se "kacim" da bi smo plovili. Bocni vez, narocito za prazne samohotke, ili za prazne barze u vezi sa guracem sam izbegavao. Znam da je to rizicno od talasa, narocito kada se mimoilazi sa "belim brodovima" i od toga sam odustao. Zato sam pripremio kvalitetan pramcani konopac, duzine oko 10-tak metara i vezao sam okruglu omcu koja ne moze da se sama zategne, a i da se razveze. Ruski i Ukrainski guraci, obicno guraju po dve paralelno vezane barze i plus dve ispred njih. Ja sam im sa Sevom prilazio otpozadi po desnom boku i na ruskom jeziku preko jakog megafona od 100W zamolio bih kapetana guraca da dozvoli da se zakacim za barzu. Na pozitivni odgovor, dodao sam pun gas i tada sam plovio brze od sastava barzi, a Ljilja je stajala na pramcu sa omcom pramcanog konopca i kada sam ja postepeno pristigao sasvim blizu do barze, Ljilja bi nabacila omcu oko velike bocne bitve, a ja sam za nijansu smanjio gas i lagano zategao konopac. Zatim sam kormilom postavio krmu za nijansu u desni polozaj da bi se camac drzao blago po strani i izgasio bih motor. Posle svakog kacenja sam obilazio Sevu po nogostupu sa namerom da proverim da li je sve u redu. 

Nesto razmisljam, koliko vec godina plovim i skoro uvek i standardno pristajem pramcano. Da, bocna pristajanja je bilo mnogo manje, skoro neuporedivo manje. Secam se, bocno sam pristajao uz carinske dokove u Segedinu, Kladovu, Velikom Gradistu. Zatim sa vodene strane uz bokove mnogih kafana na vodi gde sam provodio zabavne veceri i noci. Mnogo puta sam pristajao uz bok drugih camaca, prijatelja sa vode. Kada je Dunav u visokom nivou vodostaja, onda sam pristajao uz beton pored keja na relaciji od hotela "Jugoslavija", pa do marine "4-ti juli". I isto tako mnogo puta na levoj obali Save, izmedju mosta Gazela i starog Tranvajskog mosta. Uz brodske dokove u Kladovu, Donjem Milanovcu, Brnjici, Velikom Gradistu u Novom Sadu. U marinama: u Osjeku, Sremskim Karlovcima, Zemunu. Smederevu, Tekiji itd-itd. U prevodnicama: 16 puta na Djerdapu i ne znam koliko puta na Tisi kod Novog Beceja, ali i na mnogim prevodnicama u kanalima DTD-a. Zatim uz splavove na Savi nebrojano puta. Sto se tice tehnike pristajanja uz bok, odnosno bocno, to je standardna procedura. Prvo pogledom snimim situaciju i onda pristupam pripremi za pristajanje. Ako ima mesta i situacija dozvoljava da se pristajanje izvrsi kretanjem uzvodno i jos ako ima nekog' na objektu pristajanja, koji ce da prihvati Sevu onda je sve lako i standardno. Uzvodu u lakom zaletu pristajem, sa na kratko ubacenim pogonom u nazad i dodavanjem gasa, skoro i stanem, a onda i prislonim uz objekat. Ako nema nikoga da prihvati Sevu, onda obicno ranije pre objekta gde pristajem, smanjim gas da ne bih zatim preko svojih talasa vrsio pristajanje, sto daleko usloznjava situaciju. Dakle, smanjenim gasom prilazim mestu paralelno na distanci od oko dva metra, gde sam planirao da stanem. Zatim, kada sam vec stao, naglim pokretom kormila "ka" mestu stajanja i na trenutak sasvim malo jaci gas. Seva slusa i ustremljuje se "ka" zadanom mestu ( gas smanjujem na "ler" ) i pre nego sto ga je Seva dotakla pramcano, na distanci od oko pola metra, naglim zaokretom kormila u smeru "od" zadanog mesta i dodajem gas, a kroz par trenutaka i smanjujem gas i izbacujem kopcu na "ler". Ako sam "sam", izlazim na platformu objekta sa pramcanim konopcem i uvezbanim cvorom ga vezujem za objekat. Zatim uzimam vec pripremljen konopac zadnjeg veza i njega vezujem sa malom otpustenom tolerancijom , radi talasa. Zatim ulazim u komandni deo i kormilo navijem "od" mesta gde sam vezan, sa naklonom krme na oko 45% i tako postavljena krma, strujanjem vode, konstantno drzi Sevu uz objekat, a prednji vez drzi je takodje uz objekat svojom tezinom potiska vode koja tece.

 

dubovac

Ova fotka pokazuje lepu stranu plicaka i to u suton kada su informacije oskudne i kada je najneugodnije vreme za pravovremeno zapazanje.

 

Posto Seva ima specificno "radno korito" iz porodice "apatinaca", njeni bokobrani su dobri za uz kamen ili beton. I da bi ja svaki put trcao sa "balon-bokobranima" i postavljao ih, a zatim kada nisu potrebni, sklanjao ih. A gde ? Pitam se i ko ce za to vreme da bude za kormilom ?!! I zato sam nabavio 4 gume od nosnog tocka malog predsednickog aviona "Falkon"-a. Gume sam probusio busilicom i provukao pleteni kanap 16-icu. Vezao sam ih tako da i sa leve i sa desne strane, kada prilazim cunom, da se na njih naslanjam. Ujedno i kada pristajem bocno uz kakav objekat, te iste gume su odlicne za zastitu i Seve, ali i objekta uz koji pristajem. Jedini problem je sto su to po kvalitetu gume cija se povrsina postepeno skida, pa se desavalo da se primera radi: Kepena iz Sremskih Karlovaca, sa svojim camcem "Asteriks"-om, veze se za Sevu pre pocetka Regate i kada se Regata zavrsi, posle 15-tak dana odvezemo "Asteriks"-a, a ono ostao lepo ucrtani krug od gume na njegovom boku. 

Mnogo puta sam bio u situaciji da "cuge" guram druge camce, pa i brodove. Najduza mi je tura bila, vojno korito sa kabinama od 13 metara duzine, sa "Ribarca" u Novom Sadu pa do brodogradilista "Tito" u Bezanijskom zimovniku.Takodje i mnoge sam splavove na Savi premestao. Neke samo sa starog mesta izvlacio na vodu radi vece distance od obale, zbog plicaka. Neke sam gurao u zimovnik pred zimu, a neke sa Makisa premestao u Ostruznicu. Na mnogim Regatama sam za Sevu vezivao od 3 - 5 camaca i tako ih ganjao i po 500 - 700 kilometara. Najinteresantnija mi je bila plovidba kroz male ( uzane ) kanale. Imao sam osecaj da po sirini vozim "kombajn". Bila su to lepa iskustva i ne samo plovidba kroz kanale, vec i manevri sa njima tako vezanim i okretali smo se u kanalu, pristajali u obale, ulazili u slajzove prevodnica. Bilo je slucajeva, kada smo ja Ljilja i Malisa, bili u Malim Kanalima, a najavili su nam prolazak nekoliko barzi pod teretom, pa sam morao da Sevu vezujem bokom uz obalu kanala. To je, rekao bih, prosta i bezazlena intervencija. A sta ako ...? Iz ranijih iskustava znam da je moguce da ocekujemo najavljene barze, koje ce smanjenim gasom da prodju pored nas i odu a mi jedva da cemo ih primetiti. A sta ako prodje neki nenajavljeni naduvenko sa gliserom koji "ore", onda Seva ode na dno, a ti Momo trazi pravdu po obalama. Zato sam preduzeo bezbednosne mere prilagodjene datoj situaciji. Da je slucajni talas ne bi podigao i jednim bokom naslonio je na obalu, onda se logicno druga strana podavi podpomognuta dolazecim talasom i za 10 sekundi Seva ode pod vodu, na dno kanala koji je na tom mestu bio dubok 3 metara. A to znaci da bi od Seve na suvom ostao samo vrh jarbola. Zato sam izmedju obale i Seve poboo visoke koceve od bagremova, tako da se Seva naslanjala na koceve i u slucaju talasa, klizila bi po njima gore-dole. Svedok sam Regate, pre nekoliko godina, kod Stare Palanke, kada je neki pijani idiot prosao preko noci u gluvo doba sa velikim vojnim dvomotornim camcem i digao takve talase da je podavio nekoliko camaca-kabinasa u kojima su ljudi spavali. E da me ne bi iznenadio neki idiot, onda sam smislio improvizaciju koja je posluzila svrsi. Secam se dobro te situacije, kada mnogi Regatasi nisu uopste shvatili poentu tih improvizovanih koceva. Oni su svoje camce vezali bocno uz obalu i dalje nisu ni razmisljali. Secam se jednog slucaja sa kanala kod Novog Sada i jednog regatasa sa tamno-crvenim ofarbanim kabinasem, pa i poklopcem motora u istoj boji. Ta boja je toliko bila "teska", a njemu verovatno lepa. I desilo se da u prevodnici kod Novog Sada da je uplovio nas tada komandni brod "Kobvin". A taj tip sa bordo camcem ugurao se izmedju krmenog dela "Kovina" i betonskog zida prevodnice. I govorili su mu ljudi da se skloni odatle, a on im kaze da je on tu najbezbedniji. I desilo se ono sto niko nije ocekivao. Na "Kovin"-u se u toku spustanja vode u slajzu, zakocila sajla i prednji deo "Kovin"-a je ostao da visi u vazduhu. I automatski je pritisnuo "tamno-crvenog". Krajnji rezultat je: udarcima mornara velikim cekicem po "kocnici" otpustila se sajla i "Kovin" je seo na vodu, kao da je bacen s neke visine, a "tamno-crveni" je postao jos i "uski". Od pritiska, citavom duzinom ga je "Kovin" slupao i smanjio ga je za 20-tak santimetara po sirini. I nista, desilo se-desilo i idemo dalje. Valjda je od tada bio brzi, ili mi se cini. 

Seva je bila "radni camac" i napravljena za "grubu" plovidbu i nesrazmerna opterecenja. Ali imala je jednu ozbiljnu manu. Korito je bilo s boka visoko samo 86 santimetara, a pri tom' gaz je imala 50 sm. Tu njenu "manu" sam uvideo odmah pre kupovine, ali posto se prodavala jeftino, a ja nisam imao ustedjevine, resio sam da je kupim, ali sam i preduzeo mere bezbednosti, tako da sam sa njom plovio sledecih 17 punih godina i nije ni jedan jedini put bila u opasnosti da potone. A sa njom sam doziveo mnogo "salauka" i provezao je i po visokim talasima sa krestama od kosave. A to sve zahvaljujuci sto sam je ogradio mobilnim, ali cvrstim kabinama. Gledao sam svojim ocima kako joj "salauka" na Velikom Ratnom Ostrvu, preko kabina prebacuje talase. Kod Golubca bocni talasi od kosave su se peli uz zidove kabina do krova. U Vlajkovackom kanalu na prosirenju kod Stare Palanke, kosava je tri dana i tri noci pokusavala da talasima napuni Sevu. Na Savi, Seva je bila bocno vezana uz Misikin splav, a talasi su se peli uz zidove i kroz rupu gde prolaze sajle za krmu nalilo je za noc u korito u kaljuzi oko 8 kofi vode. Itd. Sve je to "leglo" u kaljuzi i sa kaljuznom pumpom sam tu vodu lako izbacio. 

I koliko god da pominjem i pricam o bocnim vezama i vezicama, ostaje da je pramac i pramcana pristajanja i vezovi, zakon za unutrasnje vode i velicinu camaca do 15 metara duzine. Ja i Ljilja obozavamo da uplovljavamo tamo gde niko ne plovi i svi redom izbegavaju takva mesta. E to su "nasa" mesta. Uspevali smo da Sevu provucemo i ispod granja gde sam morao da oborim jarbol, a Ljilja je na krovu Seve podizala grane, dok sam ja sa Sevom mic-po-mic prolazio ispod. Desilo nam se da smo u jednom meandru ispod Apatina u ritu, zapali u uski kanal uzi od 10 metara, a plitak i da bismo se malo vratili u nazad, morao sam da zagazim i da odguram Sevu nekoliko deserina metara u nazad, do malog prosirenja. Kada sam izasao iz vode, sa nogu sam skinuo 4 pijavice. ( Iskoristio sam ih kao mamac za soma ). Svakako sam te plitke vode posecivao na kratko vreme i stalno sam pratio vodostaj pomocu "rebusa". A "rebus" je nista specijalno no odsecem parce pruta od samonikle vrbe, od nekih 50-tak santimetara, na kome sam nozem u santimetarskom rastojanju izgravirao podeoke u plusu i u minusu. I kad god bih se gde zaustavio, posle smirivanja talasa i vode, zabadao sam stap u vodu da "O" bude na nivou-sadasnjem tj. kada sam dosao. I tacno sam znao svakog trenutka, da li voda opada ili raste. Ti "rebusi" su nas spas'li u dunavcu kod Locke ade. Voda je tako brzo opadala da sam sa odbojnikom ispod krme "crtao" po dnu prilikom izlaska na debelu vodu.

 

TAJNE boravka na camcima


 

Da li bih, kada bih se ponovo rodio, ponovo proveo ovoliko vremena svog jedinog zivota na camcima i na vodi ? Mnogo puta su mi prijatelji postavljali to pitanje, pa i ja sebi kada bih se u krevetu dvoumio, da li da zaspim ili jos malo da se secam raznih zgoda i nezgoda prezivljenih na camcima, na vodi i priobalju lepih reka ? I sve sto sam stariji i zivot mi je "skuplji", sve vise sam uveren da je to bilo pravo pozitivno resenje i da ni jednog trenutka nisam zazalio sto sam se za takav zivot opredelio. Zivot van camca, uvek sam shvatao kao oficijalni zivot za egzistenciju. U tom zivotu nema mnogo ljubavi i lepote. Morao sam u specificnim trenucima da rasudjujem, ne po savesti i licnom vaspitanju, vec po zakonu i opisu mog radnog mesta. Kako nas narod kaze: "od necega se mora ziveti". Ali sam te trenutke placao trosenjem svog nervnog sistema. I da bih "ispeglao" nerve i sacuvao ih u dobrom stanju za zivot u poznim godinama, nasao sam resenje tako sto sam posle svakog nezeljenog tretmana nerava, odlazio na camac i provodio izvesno vreme na njemu, sam sa svojim "ja". 

Najzgodniji izbor reke, bila mi je reka Sava. Velika taman toliko da nikome ne smetam, a i da meni niko ne smeta. Ima tako nepristupacne obale i obicno pored takve obale se usidrim, tako da mi niko ni sa obale ne moze poremetiti mir. A camac dovoljno autonoman i sasvim dovoljno konforan i drag. I prijatan za odmor, ako mi je do odmora ! Hocu da sam sebi spremim nesto za jelo, na camcu imam sve uslove za to, pa cak mi je i interesantno stim se zabavljati. I ne trpim nicije komentare, dobre ili lose svejedno. Hocu da nesto procitam? Imam "na izvol'te" udoban krevet u spavacoj sobi, prijatan lezaj u dnevnom boravku ili u rasklapajucoj stolici sa podesavajucim naslonom na krov-terasi pod suncobranom ili bez njega. Po zelji i raspolozenju. Mozda hocu da pecam? Tu je udobna klupa na zadnjoj platformi, pa kada podignem noge na ogradi, mogu i da zadremam. Ili mozda hocu s necim da se zanimam? A ono na camcu ima "milion" nedoradjenih sitnica s kojima se zanimati pravo je zadovoljstvo. 

Televizor imam, ali kao da ga nemam!! Kada sam "sam" ne ukljucujem ga. To je sprava ( po meni ) koja upravlja sa nama svima, a da mi na to i ne obracamo paznju. Cak, kako mnogi kazu: "ne bi mogli da zamisle zivot bez televizora u stanu, ili u kuci pa i na vikendici". Ja na camcu izaberem neku od "vecitih" romantik-melodija i pustim je sa kvalitetne "kvadrofon-linije" taman toliko jako da mi godi i uhu i raspolozenju. Ipak, najcesce udobno se smestim na krovnoj terasi i uzmem dvogled 7x50 i posmatram izbliza ptice, kako strpljivo cekaju ili obradjuju svoj plen, a najdraze su mi kada se jedna drugoj udvaraju ili hrane. Prijatno je posmatrati i insekte, kako ciste svoje nozice i ravnaju krila, koja su tako slabasna, a tako su im potrebna za njihov kratki zivot. Cesto i rado se prepustim tisini okoline i pesmi ptica koje je narusavaju svojim ljubavnim pesmama. Za takve uzitke, cesto izaberem neku od lokacija Dunavskih razliva ili Dunavaca. Ako mi je do drustvenih igri, a ono svratim u neku od mnogih marina na podrucju Beograda ili Zemuna i sa nekim od mnogih poznanika, ili sa nekim nauticarem koji je jednostavno dosao do kluba marine ili tek da obidje svoj camac, sednemo uz pice ili kafu i pricamo o camcima ili nekim drugim interesantnim temama, koje nemaju veze sa mojim poslom. I tako, u takvim ili slicnim uslovima, provedem na camcu par dana i sve psiho-fizicke probleme voda odnese tamo negde daleko i sve dotle da ih brzo i zaboravim. 

Obozavam duge relacije i duge plovidbe. Osam puta sam plovio do Kladova i svaka plovidba se razlikovala od predhodnih. Uvek se dozivi nesto novo, neki novi susret sa mestanima priobalnih mesta ili nesto neplanirano na plovnom putu, a kao po pravilu interesantno. Svako naselje ima neke svoje obicaje zivljenja pa i anegdote koje mestani rado pricaju nama koji smo u prolazu. S obzirom da volim nocni ribolov povrsinskim mrezama, ili ako se nadjem na nekom "dobrom" mestu, volim da zabacim stapove "na dubinjaka", pa jos ako kad-kad se i po neko somce ulovi, onda ostajem do jutra i uzivam u lepotama radjanja dana. Zato kada plovimo danju, posle mojih nocnjih bdenja, obozavam da Ljilji predam kormilo, a ja legnem u spavacu sobu i pre nego sto zaspim uzivam da slusam rad motora. A onda kada se mimoidjemo sa nekim camcem ili brodom, talas koliko-toliko izmesti Sevu iz ravnoteze, zaljulja je i zalije izduvnu cev, tako da se menja tonacija i godi uhu. Ugodno zaspim i kada Ljilja sa nekim razgovara preko radio stanice, a motor jednolicno "broji".

 

Deviza: ZIVI I PUSTI DRUGE DA ZIVE



savaubeogradu

I to se zove savremeni danasnji zivot. A ja sam rodjen u proslom veku '53-ce godine, kada je u Petrovaradinu osnovano prvo pecarosko drustvo ribolovaca u Majurskoj kafani "Stolc". Te iste godine je u Kragujevackoj fabrici automobila, proizvedeno 162 dzipa po "Vilis"-ovoj licenci. Te godine je Josip Broz Tito jednoglasno proglasen za dozivotnog Predsednika FNR Jugoslavije. Nekako u isto vreme je i pisac Borislav Pekic pusten iz zatvora, gde je proveo 5 godina svog jedinog zivota. I za moju mladost i mene licno, najvazniji dogadjaj bio je da su u Pozarevcu poceli sa proizvodnjom medenjaka, koji su mi kroz zivot, pa i danas najomiljeniji kolaci. Vec u leto 1956, sa obale Juzne Morave sam skocio u plitku, a za mene tada veoma duboku vodu, zanemarivsi sto me niko nije do tada naucio da plivam. I bili su tu sposobni momci iz mog sela, od mene dosta starije generacije i izvadise me iz vode, gde sam vec uspeo da napunim stomak, a i pluca sa moravskom vodom. Iscedili su me i bacili na obalu u duboku moravsku prasinu. Do 1958-me, jos dvaputa sam ponavljao svoje podvige da se nadjem u dubokoj vodi neznajuci da plivam. I nekako u to vreme, bilo mi je zabavno valjda sve sto nije trebalo da radim. Pa su me moj Vidan i majka Dragica koriili, pokusavajuci da me vaspitaju i plasili me sa skorim polaskom u skolu, a onda kako cu "takav" pred uciteljem i ostalom decom iz sela. A bilo ih je 38-oro mojih vrsnjaka, ili mozda mladjih od mene jer sam cini mi se posao ranije u skolu. Pretnja mojih roditelja, sa uciteljem i djacima je urodila plodom. Stvarno sam se uplasio, ali ne odgovornosti za ucinjena nedela, vec kako cu pred njima stajati, a oni znaju da neznam da plivam. A Morava mi je tu "pred nosom". Sramota!!! I doneo sam resenje i trazio od oca da me nauci da plivam. On je odlicno plivao, ali nije bio pedagog i na kraju me je bacio u "brzak", on znajuci da ce me brza voda izbaciti, ali ja tada to nisam znao. I zapeo sam iz sve snage "kerecim" stilom i naucio da plivam. Razne tehnike plivanja su "maciji kasalj" u odnosu na prve korake plivanja. I podjoh u skolu, a za odlican uspeh, od strane roditelja, bio sam nagradjen odlaskom za docek nove 1961-ve u Beograd. Grad koji posle one moje Moravske debele prasine me je inpresionirao. Velicina zgrada i sirina ulica i ne bas!!? Ali velicina Save, a posebno Dunava, a brodovi i barze i sve to se kretalo pred mojim ocima. I tada sam odlucno stavio tacku na semu potrage za mestom gde cu da zivim kada odrastem. 

I opet prodjose 5,6 godina, a Moravu sam izgustirao. I da bi mi Morava opet bila interesantna, kupio sam mali camac sa veslima. Nosivosti "coveka ipo" i pored mene je sa zadovoljstvom plovio moj vucjak Reks. A ture su nam bile 5,6 ili mozda 8 kilometara niz Moravu, do Djuniskog mosta. A zatim pesaka do kuce sa camcem u torbi pa na rame. I dobro se na toj marsuti izgladni!! Nema sta. I prodjose opet 5,6,7 godina i slozi se situacija i dodjoh u Beograd. Samo da napomenem, niko me nije "doveo" i niko me nije primio kao "malog iz provincije". Sam sam sve "zaradio i odradio". A Beograd lep, ali surov grad. A ja mlad, jak i dovoljno pametan i nisam se nicega bojao. Radio sam dovoljno opasne i odgovorne poslove, ali sa Save i Dunava nista i nikako me nije moglo odvratiti. U nivou 1182-og kilometra reke Dunav, cesto sam pecao smudjeve na cevima od crpne pumpe za ekonomiju Zemun Polje. Zatim pecao iz stare drvene siklje, od mog druga Dragana debelog, koju sam premestao motkom, pazeci da me voda ne odnese na duboko. Na tom terenu dno Dunava je soder i mesto za pecanje bele ribe, mrena i smudjeva, bogom dano. A pored obale, verovatno stariji od mene, stajao je kabinas od nekih 10-tak metara, koji mi je dok sam pecao budio mastu da ja nekada budem imao i zaplovio nekim takvim camcem. Eh, kako bih ga ja sredio i ofarbao. Nocu sam sanjao snove kako plovim i koji su me budili iz sna. I onda se desise dogadjaji na Kosovu 1981-ve. Dugo sam tamo bio, ali zaradjenim novcem sam odmah kupio camac-kabinas. I poceo sam da plovim, prvo Savom a nekako u isto vreme nagon me je izveo na Dunav, koga se nisam plasio, ali sam ga postovao. Shvatio sam da njegova kolicina vode koja se "valja" prema istoku, nije ni nalik na malu Juznu Moravu ili mirno plovecu Savu. Nemirni duh mi se nije smirio dok nisam uplovio u Tisu ili "Mali Amazon" kako smo je zvali. Ali Galovicu i Makiski kanal pri velikoj vodi Save, nisam zaobisao, cak sam bio rad da uplovim u te "male i plitke vode".

A onda su dosla vremena sticanja prakse i iskustva. Zivot me je naucio da cu pobediti problem koji je predamnom samo ako se za taj postupak spremim, odnosno pripremim. I nikada nisam posao "na vodu" bez vesla i alata za "belu Tomos-ovu cetvorku". To je bio dobar motor, s obzirom da mu je konkurencija bila Ruski "Veterok" 8-ica i Engleski "Segal" iz '41 godine. Sigurna plovidba nije uvek zavisila samo od kvaliteta motora, vec i kvaliteta goriva i ulja sa kojim se pravila "mesavina". Cesti "cunder" i to bas kada ne treba, ili manjkanje iskustva i cesto uplovljavanje u plicake, lomilo je na elisama stiftove. Sve cesce moje plovidbe i na vise desetina kilometara marsute i sretanje sa ljudima na camcima, dalo mi je informaciju da stiftove nosim sa sobom ne samo za cetvorke kao moja, vec i za desetke koje cesto srecem sa slomljenim stiftovima. Pomagao sam ljudima nesebicno i ne samo davanjem rezervnih delova i pozajmljivanjem alata, vec sam ih i kacio za svoj camac i dovlacio u njihove marine. Tako da sam stekao mnogo prijatelja na vodi, koji su svakako zapamtili da sam im pomogao u nevolji. 

Moje slobodno vreme je ugrozavao posao kojim sam se bavio, ali priroda posla nije bila vezana za striktno radno vreme, pa kad' god sam bio slobodan, a ja sam odjurio do Seve u marini, skuvao bih sebi kafu ili otvorio hladnu konzervu koka-kole i smestio se udobno na lezaj dnevnog boravka. Ili bih se smestio u udobnoj stolici na krovnoj terasi, a ne retko sam sedeo i na zadnjoj platformi na klupi i gledao u prostor ne razmisljajuci o zivotno vaznim problemima i primecivao detalje oko sebe. A svi detalji koji cine kompoziciju prostora su me preokupirali jos poodavno i tako sam ih i zavoleo. Zavoleo sam i ovakav zivot. Moj davnasnji prijatelj Borislav Vucetic, takodje kao i ja voli i takav zivot, ali i camac pre svega i nista strano nije se desavalo kada dodjemo u posetu jedan kod drugoga i tako sedimo i posmatramo detalje prirode koja zivi i proizvodi tisinu. A mi cujemo tu tisinu, cutimo da je ne bi narusili i uzivamo u njoj. I tako, prodje neko vreme, koje i nije igralo neku vaznu ulogu tog trenutka u prostoru beskonacnog vremena i razidjemo se zadovoljni i psihicki odmorni. Ali isto tako po nekada sednemo u "nasoj"kafani na Cuburi i uz "skembice" i beli spricer, svo vreme pricamo "k'o navijeni". A to je samo odraz tempa zivota i uticaj okoline u kojoj se nalazimo i zivimo. I nazalost, mnogi koji nemaju camce, splavove i nemaju navike da setaju kejom pored reke, zavrsavaju sve cesce svoju zivotnu misiju sa "apaurinima" u dzepu ili u najgorem slucaju na "Guberevac". Ne, ne preterujem, jer imam za to zive primere medju mojim poznanicima i nazalost i medju prijateljima. 

Secam se davnih 7o-ih, pa i 8o-ih, kako je bilo lepo ploviti Dunavom i Savom. Vodeni saobracaj u toku dana se sastojao iz nekoliko samohodki, par desetina barzi potiskivanih jakim guracima i eventualno desetak kabinasa i isto toliko ribarskih cunova na vodi. Hidrogliseri "Beoplov"-a su nosili znatizeljne ljubitelje Dunava i njegovog lepotom prebogatog priobalja, do Tekije, a usput do Milanovca, Golubca i Gradista na talasima plavog Dunava. I svi su oni plovili postujuci prioritet i velicine mase plovila. A dobra disciplina plovidbe je verovatno proizasla i iz ozbiljnosti polaganja ispita za plovidbu i plovidbene dozvole. Tada su se ispiti davali pred komisijom u Brodarskoj skoli u Savskoj ulici. Prakticna voznja i veslanje na Adi Ciganliji. A danas ... ?? Skuteri nisu uopste postojali na rekama, a po neki gliser ako se i pojavio, brzo smo ga zaboravljali. Veoma malo entuzijasta je bilo medju Beogradjanima i Zemuncima, koji su "izlazili" na obale Dunava i Save. Tada je u modi bilo Jadransko more, prema kome su hrlili svi oni koji "regres" nisu potrosili. Njih su nazivali "paradajz - turistima". Bogatiji i dobrostjeci rukovodioci firmi su odlazili familijarno u Grcku na more. A masa studenata sa Beogradskih fakulteta, se takodje preseljavala sa Beogradskog asfalta i Zemunskih trotoara, na inace prepune obale Crnogorskog i Hrvatskog primorja. Naravno koristeci popuste mnogih omladinskih organizacija, ferijalnog saveza Jugoslavije i studentskih zadruga, preko kojih su celo leto radili i kao konobari, ali i kao cistaci plaza. Sve zavisi ko se kako snasao. Ali ha' "bili su celo leto na moru!!?" I onda dodjose te proklete 90-te!! I "embargo" kome smo se prkosno podsmevali, a instruiran pogresnom nacionalnom politikom lakoverni narod je otvorio vrata bratoubilackom ratu, koji je najzesci i najbesprizorniji u odnosu na sve druge ratove. I protutnjao je i za nekoliko godina se i zavrsio sa epilogom koji svi znamo i ne bih da to po meni "sramno" ponavljam. Ali mi Srbi "boz'ji narod", u svemu smo pa i u posleratnoj situaciji drugaciji od drugih. Svima drugima, posle ratne stihije pomazu Medjunarodne humanitarne organizacije, a mi posto smo ratovali protiv vecine zemalja sveta i bez te standardne pomoci smo ostali. I reklo bi se "pali smo u kameno doba". Medjutim, posto je narod Beogradski ostao bez svojih letnjih lokacija na Jadranskom moru, na Dunavu i Savi su se pojavili takvi camci, jahte i u ne malom broju skuteri, da bi im na broju i neka mnogo bogatija zemlja mediterana pozavidela.

gliser

Meni licno svi ti gliseri i skuteri fizicki ne smetaju, jer je Seva stabilna i njihove talase ne oseca nesto posebno, ali su dosadni i neprijatni kao komarci. 

I drago mi je sto se narod inace povodljiv, vratio na obale Dunava i Save i prepoznao njihove lepote. I jos mi je draze sto su napravili i ulepsali obale sa kicicama-splavovima i sa lepim kucama na obalama. Meni je sve jedno da li su vlasnici tih kuca platili porez ili nisu, o cemu se mnogi interesuju i vodi se beskorisna polemika. To je vec problem poreskih organa i samih vlasnika tih kuca, koje po neke lice na zamkove. Pa i neka. To je izbor onoga koji je dao novac da se tako nesto napravi. Meni su lepi i ti zamkovi. Zasto da ne. A reke su "cudo". Koliko je samo o njima stihova napisano i ispevano i koliko je prica ispricano i zapisano. Ali time nije sve receno i dozivljeno. Svako od nas kojima su duse osvojene carima i lepotama reka, imamo nesto svoje u sebi i ne receno i ne napisano, a dozivljeno. I cesto ljudi koji su po prirodi cutljivi, uvece uz vatru sa kotlicem, zapevaju. A ima i onih koji pecaju i cute, a mnogo im je lepo. 

 

Radio stanica u camcu ! Pored mobilne telefonije, da li je potrebna ... ?


 

Radio stanicu, kao sredstvo komunikacije, sam upoznao i zavoleo jos pri prvom susretu sa njom u nastavnom delu programa u skoli, pocetkom 70-tih godina. Prvom prilikom, kada mi se ukazala sansa, kupio sam polovnu radio stanicu od prijatelja, koji mi ju je i instalirao u stanu. Posecenost radio amatera na VHF - SSB talasima u to vreme bila je zavidno velika. Mene su profesori naucili da na radio talasima, kao ucesnik na nekom od kanala, trebam biti ozbiljan, pazljiv i obziran, jer u vreme emitovanja mnogi su na slusanju ili u gorem slucaju cekaju da se oslobodi veza jer im je, recimo potrebna pomoc. Kada sam dobro savladao tehniku rukovanja radio stanicom, primetio sam da je na CB kanalima, mnogo manja ozbiljnost u smislu protokolarnog predstavljanja i kodiranog razgovora, vec normalan razgovor medju poznanicima, pa sam se i ja koristio kao i skoro svi CB radio korisnici 9-tim kanalom, a onda kada se cujemo, prelazimo na "nase" stalne kanale i razgovaramo. U praksi je bilo mnogo ljudi koji su "setali" po kanalima i tamo gde su nasli njima interesantan razgovor, ostajali su na "slusanje", a nije bilo retko da se i ukljuce u temu razgovora. I tako, uz interesantne teme i interesantne ljude, ostajao sam pored stanice do kasno u noc. U takvim prilikama sam se i upoznavao sa mnogim ljudima sa kojima sam se kasnije i susretao, pa je dolazilo i do nastavka druzenja, sto i nije bio retki slucaj. 

Na Maloj Sevi, nisam ugradjivao stabilnu radio stanicu, najverovatnije iz finansijskih razloga, a mobilnih radio stanica je bilo, ali skupih i velikih po gabaritima, tako da sam se na Maloj Sevi zabavljao drugim stvarima. Kako sam kupio "veliku" Sevu, cini mi se i pre nego sto sam je renovirao, ugradio sam radio stanicu, antenu i povezao je kvalitetnim koaksijalnim kablom. Sa Seve sam preko radio stanice odrzavao veze sa mnogima, ali i sa Ljiljom kada je bila u stanu. Sve te moje komunikacije sa Seve, bile su mi prosto lepa uzivanja, kojih se rado secam i dan-danas. Kada sam bio tu na Dunavu i Savi u okolini Beograda, stalno sam se cuo sa Krletom, sa Karadjordjevog Trga, sa Sretom i Mirjanom iz naselja Save Kovacevic, sa Giletom, sa Bucom "Jeti"-jem iz Galenike, sa Bradom, sa "Nikon"-om, sa Zizom ribarem sa ladje "Zana" i mnogim-mnogim drugima ucesnicima radio veze. Posebno me je radovalo kada su bile dobre propagacije i tom prilikom sam mogao da razgovaram sa radio korisnicima iz drugih rejona Beograda, koji se na vodi mali broj puta mogu cuti. Sa ljudima iz Panceva ili po nekada i iz Zrenjanina, Sremskih Karlovaca i Novog Sada i bile su to prilike kojima smo se svi obostrano radovali. 

Male Vode su za CB band "rupa". Beograd je na dohvat ruke, a niko se necuje preko radio CB stanice. Zato se Pancevo dovoljno dobro culo i kada sam bio na ribarenju u Malim Vodama. Vezu sa ljudima koje sam snabdevao sa ribom za njihove ribarnice, omogucavali su mi: Veber, Ratko, Sinisa i jos neki dobri ljudi iz Panceva, tako sto su sa mnom odrzavali radio vezu, a preko telefona razgovarali sa ljudima u ribarnicama. To prenosenje informacija mi je mnogo vredelo. Kada imam dovoljno veliku kolicinu ulovljenih riba, ja sa CB stanicom javim informaciju preko drugara iz Panceva, a oni telefonom ljudima u ribarnicama, koji zatim dolaze svojim kolima kod Vincanske skele, gde ih ja sacekam sa cunom i ribama i zajedno je izmerimo i oni preuzimaju kompletni ulov. A drugarima iz Panceva sam se oduzivao time sto su kad-kad dolazili do "Bele Stene", a ja sam ih otuda sa cunom prevozio do Seve kod "Stare Topole" i druzili se uz dobre ruckove sa ribljom corbom i przenom ribom, koju sam im spremao. 

Radio stanica mi je pored zabave, bila od koristi mnogo puta i kada sam preko nje dobijao pravovremene informacije o promeni vremenskih uslova na Dunavu, a posebno na podrucju Djerdapa i tako sam uspevao na vreme da se sklonim iz opasnih zona kosave ili salauke sa Dunava. Zatim preko 16-og kanala sam dobijao korisne informacije pri plovidbi nocu, a posebno kroz maglu o pozicijama brodova, samohodki i guranih sastava. U vreme embarga, lako sam komunicirao sa locmanima i kapetanima Rumunskih i Ukrainskih brodova, sa osnovnim pitanjem: da li imaju na prodaju naftu ?

"CB-radio stanica" i pored korisnih funkcija za koje je inace bila namenjena, meni je sluzila da ne kazem i kao igracka i sluzeci se njome, dozivljavao sam neopisivo zadovoljstvo. I zato, svaki put kada sam ulazio u camac, odmah sam je ukljucivao, a iskljucivao je samo u tri slucaja: 1 )kada munje sevaju, 2 )kada je ukljucen eho-sonar i 3 )kada legnem sa namerom da zaspim. Inace "etar" je bio prezasicen radio signalima i talasima. To je u stvari bilo vreme neposredno pred najezdom mobilne telefonije, a mobilni razgovori su bili vezani iskljucivo za mobilne radio stanice. A da bi razgovor bio moguc, onda i u stanu ili kuci je morala da postoji instalirana najcesce stabilna radio stanica, mada bilo je i rucnih-mobilnih. Ja sam na Sevi instalirao staticnu radio stanicu, na plafonu iznad komandne instrument table. Antenski kabl dobro proracunat ( zbog es-vera )do antene na jarbolu. A kuci sam imao veliku antenu 1/2 lambda, na krovu zgrade, odakle se opticki video ceo Vozdovac, Vidikovac, Medakovic, Dedinje, Zeleni venac i skoro ceo Novi Beograd i Zemun, Galenika itd. Culo se Pancevo, Ovca, Borca i mnogo puta kada su bile dobre propagacije cuo se Zrenjanin, Sremski Karlovci i Novi Sad. Govorim o mestima sa kojima smo imali stalnu vezu. Na Sevi prijem je bio nesto slabiji, ali sam imao mnogo sagovornika. Mnogo ljudi je volelo da sedeci u svojim udobnim foteljama, cuju i skoro dozive kako je na camcu i njegovoj okolini u isto vreme. Na primer kada se sa Sevom nalazim na Savi, na Makisu i tada imam odlicnu vezu sa Ljiljom, ali i sa mnogima na podrucju Zeleznika, Sremcice, Ostruznice, Barica i vecim delom Novog Beograda itd. A kada sam na Dunavu kod Velikog Ratnog Ostrva, onda je tu veci deo Zemuna, Novog Beograda, Batajnice, Ovce Borce, Panceva, Dorcola i naravno sa Ljiljom u stanu na Vozdovcu. 

I pored mojih aktivnosti u odrzavanju veza sa mnogim ljudima sa kojima sam se i sretao, nazalost ima mnogo ljudi sa kojima sam imao veoma dobare i uz postovanje validne razgovore, a nismo se nikada videli. A to najvise iz razloga "brzog zivota" i nedostatka vremena u odnosu na tempo zivota. Zborni kanal je bio 9-ti kanal, a onda smo odlazili na "svoje" kanale i mnogo puta osvanjivali razgovorajuci. Jedna pojava, takozvano "dzemovanje" me je dovodilo do ludila i ne samo mene. A u stvari, neki ljudi ( ako ih tako mogu nazvati ), nije im bilo zadovoljstvo da razgovaraju jer verovatno su glupi i nemaju o cemu da razgovaraju, ali su tako narcisoidno - bezobrazni da im je bilo zadovoljstvo da udju na kanal na kome se vodi obicno grupni razgovor izmedju vise poznanika, prijatelja ili slucajnih susreta ljudi sa zajednickim temama razgovota i onda gadovi "dzemuju" odnosno potiskom dugmeta na mikrofonu prave veoma duge ili kratke pauze, tako da blokiraju i ometaju normalni razgovor drugih. Protiv takvih idijota smo se jedino borili, prelaskom na ranije dogovorene alternativne kanale i razgovor se nastavljao, ako imamo srece da nas idijot-haker ne nadje i ponovo ometa. A takvima je verovatno zadovoljstvo da imaju osecaj "da zbog njih" neko ima problema, a ne moze da ga kazni zbog toga, jer ti hakeri su obicno slabici i nistarije u drustvu. A bilo je i slucaja da se ljudi cije lokacije znamo, napiju i pocnu da drze "monolog" ili pustaju najcesce novokomponovanu muziku. Ali i to smo prezivljavali.

 

Pored staticnih radio stanica, imao sam i mobilne, rucne radio stanice, koje smo ja i Ljilja koristili kada neko od nas ode do pijace ili prodavnice, pa smo se onda korigovali u vezi kupovine provijanata. Ili Ljilja i Malisa ostanu na Sevi, a ja odem sa cunom da ribarim nocu i onda nam je radio stanica veoma korisna za zezanje ili za "ne daj Boze". Voleo sam da slusam tudje razgovore, ako su im teme bile interesantne. Ako mi je, recimo, tema razgovora poznata, a sagovornici koje slusam odu u pogresnom smeru, onda sam se ja ukljucivao i rado im pomagao. Naravno i ja kada sam sa nekim mojim poznanikom razgovarao o necemu sto nam bas i nije bilo jasno, onda sam ja javno prozivao "slusaoce" koji se razumeju u nas problem da nam pomognu svojim komentarima ili savetima, sto je se ne mali broj puta i dogadjalo. Posebno sam voleo da u trenucima kada nisam zauzet ribarenjem da razgovaram nocu sa Zizom Ribarom, koji je obicno bio negde na domet radio stanice, ili sa Bradom koji je redovno provodio noci pecajuci na relaciji od Vojne Baste pa do Bele Stene. Posebno mi je bio zanimljiv Krle sa Novog Beograda, koji je mnogo pricao ( ne omalovazavajuci nikoga ) i voleo da se smeje. Buca "Yeti" sa naselja Galenika, ili sa camca kada je negde oko Lida, obicno je on pricao o problemima sa radio stanicama i davao je savete kako izbeci probleme najeftinije. Laza iz Brace Jerkovic, na 20-tom kanalu je sa svojim "linearcima" i svojim "bariton" glasom, bio dominantan i rado pomagao savetima kako da zainteresovani poprave svoj prijem i predaju sa svojih stanica. 

Bio sam svedok "druzeljublja" i medjusobne "povezanosti" Radio Amatera na podrucju Vojvodine, u vreme kretanja Regate "Ilustrovane Politike" kroz kanale DTD-a, kada su zainteresovani radio amateri saznali da medju Regatasima je i ziva Legenda i veoma popularni voditelj nocnog programa, Prvog Programa Radio Beograda, Borislav Vucetic. Medjusobno su saznali gde Regata noci i na obali negde kod Srpskog Miletica, ako se ne varam, doslo je organizovano mnogo slusaoca i simpatizera Borislava Vucetica, da ga posete, vide i koliko je to moguce druze se sa njim. Posto je moj camac bio pored Borinog, naravno da sam dozvolio da grupa posetioca bude i na mom camcu. Onda smo i Bora i ja izneli sva raspoloziva pica, sokove i kafe i sedelo se uz smeh do duboko u noc uz obostrano zadovoljstvo i sa prisutnim prijatnim temama o radio stanicama i nocnom programu, u kome su dokazano uzivao veliki broj ljudi "nocobdija" ali i onih koji su voleli da spavaju, ali su vise od toga voleli da slusaju Borislava i ono njegovo: "Dobro vece dragi prijatelji.... Sa Vama je nocni program Radio Beograda ... "


Trenuci razvoja moje nautičke svesti


 

Posle psihicki napornog dana na poslu, a usput i jednosatne voznje kolima od posla do stana, kroz neku hladnu tamnu noc sa mnogo vlage u zagadjenom vazduhu. I veceras sam uspeo da prodjem kolima kroz guzvu u saobracaju sa prosecnom brzinom kretanja od 23 km/h, dok je Ljilja svo vreme lepo spavala na suvozacevom sedistu. Dodjosmo u stan, pa tusiranje i iz navike pustio sam Ruski TV program, dok je Ljilja pripremala veceru. Pored reklama, koje su cesce no cesto prisutne na mnogim programima, a u isto vreme i koje su u tome prevrsile sve mere pristojnosti. Na ostalim programima su bili serijali sa gnusnim ubistvima i prevarama i na kraju na ostalim programima su bili direktni prenosi politickih komentara i prostackog nadvikivanja medju sagovornicima. Bez imalo razmisljanja sam izgasio TV prijemnik i uzeo neke moje stare nauticke zurnale iz prilicno ocuvane arhive. Slucajnim izborom, u rukama mi je dospela "YU Nautika" iz 1982-ge godine, na kojoj pise da je tada kostala 80 dinara. Poceo sam da je polako i detaljno prelistavam, drzeci je u rukama kao "relikviju", a u mislima su pocela da mi naviru secanja iz tih vremena. I jos kada sam naisao na reportazu koja mi je tada, te '82-ge godine bila veoma prisna i rado i cesto citana, preokupirala su me secanja i resih da ih opisem i podelim ih sa mnogima od Vas koji citate ovaj "Forum" i pamtite ta vremena. 

Nekako pred moj prvi polazak na Djerdap, kupio sam na kiosku kod "Borbe" novo ovogodisnje izdanje "YU-Nautike", koja je inace iz stampe izlazila jednom godisnje i bila je jedini nauticki casopis u to vreme kod nas u Jugoslaviji. Stampana je u Zagrebu i 90% opisa i tema je sa podrucja Jadranskog Mora, ali korektnih 10% su bili zastupljeni aktualni dogadjaji sa Dunava, a i Regatu "Ilustrovane Politike" nisu mimoisli u opisivanju sa zivopisnim fotografijama sa mesta dogadjaja. Tada sam vec imao "malu Sevu" i naravno "veliku ideju" da imam pristojnu ladju od nekih 8 do 10 metara duzine, sa kabinama, stabilnim motorom i svim uredjajima za normalan zivot na vodi. Naslov "Tko hoce taj plovi", me je jednostavno "prozvao" da procitam tekst, a fotografije su me "ubedile" da ga sa paznjom procitam. Junak price je Branko Karavanic sa Raba, koji o sebi kaze ( citiram ):

-" Rodjen sam na Pagu 24. svibnja 1951, po zanimanju sam elektrotehnicar, a sada stalno zivim u Rabu. Ozenjen sam i otac jednog djeteta, 7-godisnjeg sina Marka. Protivno pogresno rasirenom misljenju da su nauticari imucni ljudi ja sa svojom obitelji zivim u maloj garsonjeri ( 21 m2 ) u starom dijelu grada i tu imam jos samo jednu malu drvarnicu koju sam preuredio u radionicu ... "

licno1

Lepotica BRODICA, koja mi je podizala adrenalin i o kojoj sam danju mastao, a nocu je sanjao.

 

I tada u to vreme, korektna Brankova prica me je stimulisala i davala mi uverenost, da ostvarenje mojih zelja nisu samo "puste zelje", vec je prisutna realnost i objektivna mogucnost da ih ostvarim. Secam se koliko je zelja za plovidbom kod mene bila "jaka", da sam na racun nje, zapostavio i strah i nemoc ili neumece i na racun inteligencije savladavao sam do tada ne dozivljene izazove i momentalno dozivljene situacije. Ali sam zato i sva iskustva iz tih situacija, pamtio i razmisljanjem o njima usavrsavao ih, tako da sledece izazove sam resavao znalacki i bez rizika. Oskudna informatika, sve nas neiskusne nauticare je primoravala na improvizacije, tako kada su se pojavile kabine na "sikljama", paralelno su se pojavili i autobuski ( sa otpada ) prozori na tim kabinama. Obelezavajuca gabaritna svetla su bila zastupljena sa traktorskim migavcima. A onda kada su videli da im improvizacije prakticno mogu koristiti, iskoristili su sasije "trabanata", pik-apova ili "karavana", kao i raznih kombija za potencijalne kabine svojih siklji. I uspevalo im je da i kada kisa pada, budu na camcima i recimo pecaju. Meni je sve to bilo po malo tuzno i po malo smesno, ali sam se uzdrzavao od bilo kakvih komentara. Cak sam se na Ramu druzio sa ribarima koji su spavali u kombi-sojenicama, ali nikada nismo razgovarali o improvizacijama kojim su se sluzili. Video sam na njihovim mrezama, da za postavce vezuju kamenje. Ja to sebi nisam mogao da dozvolim. Jednostavno je takav nacin improvizacija bio u sukobu sa mojim ubedjenjima. Na primer: sve moje mreze su za postavce imale teske metalne tockice sa beskrajne trake spoljnih ugljokopa, koji nisu bili masivni, ali zato dovoljno teski i glatki, tako da se mreze nisu kacile za njih i bilo ih je lako vezati za mreze. 

Rekao bih da sam ja u ta interesantna vremena imao i srece upoznavsi najboljeg majstora u Srbiji za camce, Cvetinovic Milanceta. Imao je veliku na sprat radionicu na obali Save u Makisu. Kod njega i po njegovom nagovoru kupio sam "Malu Sevu" i na njegovom pontonu sam je vezivao sve do njegove tragicne smrtu. ( Oznojen, skocio sa splava u za nekoliko stepeni hladniju Savu i srce mu je otkazalo ). Inace specijalnost mu je bila "preklopna gradja" korita camaca. Veslacki camci "dvojac" i "cetverac", kao i dugacka vesla su mu bila specijalnost. Njegovim majstorskim savetima sam Malu Sevu renovirao, da je zatim bila za dobar primer kako treba da izgleda camac koji se voli. 

U istoj "Nautici" pod naslovom "Putovanje snova - rijekom u avanturu", opisan je i poduhvat Marinka Segedina i Zorana Loka, dvojice entuzijasta iz Zagreba, koji su sa "Maestral-18 S"-ovim gumenjakom i "Tomos"-ovom "cetvorkom" plovili u leto 1981-ve godine, od Zagreba Savom , pa zatim Dunavom sve do Galacija u Rumuniji, do ispred Delte Dunava. I ceo put detaljno su opisali i podkrepili dobro snimljenim fotografijama, a koje smo mi u marini Makis "gutali ocima" i bile su tema dugih razgovora i logicnih planiranja.

 

Bas nekako s proleca 1982-ge, u marini "Zeleznicar" u rejonu Makisa, preselili smo se iz klubske pontonske barake u originalni salon vagon Gospodje Kraljice Marije. Vagon je sa spoljnje strane izgledao zapusteno, ali paznja sa kojom su ga najbolji majstori ondasnje Evrope gradili, to nije moglo da se sakrije ni u ovom jadnom stanju u kakvom je bio sada. Cak sto vise, izgledao je impresivno. Dupli i veoma kvalitetno uradjeni tockovi sa duplim spiralnim i duplim lisnatim gibnjevima, pa oblik okvira prozora i takodje vrata na njemu, a posebno veliki rezervoar tehnicke vode na njegovom krovu su odavali impresije. A u vagonu: oficirska kabina za pratioce i adjutante ( sklapajuce stolice i nuzno mali sklapajuci stolovi ). Zatim Salon, a na drugom kraju vagona: odelenje za presvlacenje i peglanje i kabina kupatila sa ocuvanom keramickom kadom za tusiranje. Covek nije trebalo da bude mnogo nacitan i pametan da bi primetio veliku razliku tog salon-vagona u odnosu na druge vagone. Medjutim, unutra su pacijenti kratke svesti ucinili sve da ga uniste. Ali se vagon visoko kvalitetno uradjen, nije dao !!! Ti koji su ga unistavali, verovatno su bili "sitni" ljudi, potpuno verovatno sa "sitnim" dusama, pa kad-god bi u njega ulazili, gledali bi dole i trazili sta je jos ostalo nepokradeno od prosli put. A na plafonu salona je ostao kulturni kraljevski ukras: intarzija u drvetu, kao ram sa strane velikog pravougaonog oblika, a po centru plafona slika ofarbana kvalitetnim uljanim bojama i mnogo lepa, koja i dan-danas svedoci o lepim tadasnjim vremenima, kada je i gradski i seoski narod davao zivot u borbama protiv neprijatelja za Kralja i Otadzbinu. A ta vremena meni i danas "greju dusu". I tada te 1982-ge godine, mi camdzije, pecarosi i nekoliko ribara iz "Zeleznicar" marine, tvrdo smo resili da svojim sopstvenim silama uredimo unutrasnjost prostora salon-vagona. Prozori su bili citavi i nepovredjeni, samo zato jer su bili uradjeni iz neprobojnog broniranog stakla, tako da su se i okviri prozora sacuvali. A sami prozori su se tesko otvarali i zatvarali zbog sopstvene tezine. Ali kozom tapacirani prostori izmedju prozora, bili su pocepani i toliko osteceni, da smo tapacir morali skinuti i zatim zidove ofarbati. Odnekuda su se "stvorili" stolovi i stolice, tako da smo se svi radovali prezentativnom klubskom prostoru. I sve je teklo k'o po loju, dok neko iz rukovodstva nije predlozio da se i plafon ofarba. Ta dovoljno glupa ideja me je tako pogodila, da ne mogu svoja osecanja da Vam opisem. ( Nesto slicno kao kada Vam je neka stvar draga, a neko Vam je ukrade )!?! Bez obzira sto je predlog bio jedan od ljudi iz rukovodstva Jugoslovenskih Zeleznica i pod cijom komandom je inace salon-vagon doteran u Makis, negde iz Priboja ili Cacka, uglavnom iz unutrasnjosti Srbije. Nisam prezao da se suprotstavim bilo kome u zastiti jedine koja je ostala, rekao bih "kulturne vrednosti" tog vagona. Tako da je nastala svadja izmedju mene i nekoliko clanova koji su hteli da budu uz "visokog cinovnika". Svadja je prerasla u prepirku i ja sam valjda bio dovoljno ubedljiv da sledecih 10 godina, niko nije prefarbao plafon, a nije se vise ni pominjalo prefarbavanje. Sada ne znam u kakvom je stanju, jer sam 90-tih godina otplovio iz "Zeleznicara" u zaliv brodogradilista "Tito".

licno2

Autenticna fotografija: ja i Mirko "Dzibra" ( sa gavranom na ramenu ) i njegov komsija, sedimo na cigaret pauzi pored salon-vagona Kraljice Marije, u vreme renoviranja.

 

Uglavnom, vagon je pretvoren u odlicnu klubsku prostoriju i sve ovo Vam pricam da bih na kraju rekao da smo u toj prostoriji provodili dane, po nekada i noci pa i godine. U jednom uglu, pored televizora je stajala jedna polica u kojoj smo drzali nauticku literaturu. Kada nas je brojcano bilo dovoljno, jedan je citao, a svi ostali smo komentarisali. A u stvari to nam je bila literatura iz koje smo ucili teoriju, koju smo na Savi sa nasim camcima dopunjavali praksom. Svako od clanova je mogao da neke knjge iz brodogradnje i casopise vecinom iz Amerike, uzme, procita i ostavi na mesto. Strogo smo zabranjivali odnosenje kuci ili pozajmljivanje prijateljima na citanje. A to iz razloga sto je nauticka literatura bila u oskudici. Zamislite casopis "YU nautika", koji je izlazio iz stampe jedanputa godisnje u toku leta i tacka, nema vise. Nekako i te 1982-ge, "YU-NAUTIKA" mi je podgrejala krv u venama i prosto se zelja pretvorila u realnost, da krenem u osvajanje Djerdapa. Tema u Nautici "Putovanje snova", je stavila tacku na "I" mojim pritremama i kolebljivoj odluci i za manje od dve nedelje meni i mojoj neiskusnoj partnerki Jeleni u malom kabinasu: mala "Seva" su nasi prijatelji mahali u pozdrav, a "Seva" je sekla vodu Save prema uscu u Dunav i Dunavom dalje do ... !!! Do Kladova smo planirali, ali sta ako ... !!! 

Secam se i svih tih zima, dok su Beogradjani sedeli u svojim ili iznajmljenim stanovima, na svojim divanima su gledali na TV-u TV-dnevnik ili TV-novosti gde im pokazuju poznata mesta iz gradskih cetvrti, gde je i koliko pao sneg. A i metereoloska predvidjanja nisu propustali, guseci se u neprovetranom vazduhu soba, jer ne otvaraju prozore zbog toga sto se komsiluk ove zime greje na ugalj ( gaskol ) iz Citluka, a njegov dim je 100 procentni ugljen dioksid od koga zatim boli glava. Ja i mnogi moji drugari sa marine, iste te zimske dane provodili smo u vagonu uz usijanu "kraljicu peci" i na stolu kuvana rakija, pa slatka. Malo, ili malo mnogo pricamo smo o nautici i samogradnji, pa izadjemo na snegom pokriveni led u marini i na cisti vazduh i toliko svez da nam uskoro i nosevi procure. Mnogi su se zanimali beskorisnim poslom: razbijanjem leda oko svojih camaca. Ja sam smatrao da je to beskorisno i svake jeseni sam sa Tatrom-dizalicom iznosio camac na obalu, a s proleca sam ga spustao na vodu. I sve jedno se sa zamrzlim usima, nosem i obrazima, utrcavalo u vagon i narucivalo: vruci caj od nane, kafu tursku, zatim kuvanu rakiju, pa slatku ili zasladjeno kuvano vino sa karanfilcicima. A ipak je najlepse bilo posle doceka Nove godine. Repriza se organizovala i ponavljala u Vagonu i svi ucesnici-clanovi kluba "Zeleznicar" i po nekada i njihovi prijatelji su dolazili, a za na sto svi su donosili ono sto im je ostalo posle noci doceka i konstatovali su uvereno da im je repriza bila mnogo lepsa od samog doceka. A teme razgovora uz salu i smeh, pogodite sami o cemu se pricalo ?

vagon

U vagonu su se spremale strategije o pokorenju Djerdapa, o plovidbi uz Tisu do u Madjarsku, nista manje n'o do Congrada. Zasto ne dalje? O tome se nije polemisalo. Valjda do Congrada je dovoljno. A Sava, pa ona je tu i u njenim vodama se sidrimo i u marini. Nekako nije bila interesantna. Secam se, jednom smo planirali za vikend da otplovimo do Prova. I priprema je izvrsena. Kupili smo prasca za na razanj, pa i razanj smo napravili, a drva cemo obezbediti na licu mesta. I otisli smo ... do sumareve kuce na 25-om kilometru, odmah posle Umke, a na 1/3 Baricke ade pa preko puta na levoj obali Save. Pitali su nas zasto smo odustali od Prova? A odgovor je bio: nismo odustali, samo nam je plovidbe bilo dosta. Mnogi iz marine "Makis" ( kako smo medjusobno zvali marinu "Zeleznicar", nikada nisu videli iz camca Belu Stenu, Vojnu Bastu, da ne govorim o daljim destinacijama. I kada sam se ja vratio sa Djerdapa 1982-ge, danima smo sedeli u hladu ispod vrba na rasklapajucim stolicama, neko na inprovizovanim klupama, a neko na prevrnutoj kanti i razgovarali uz prohladjeno vino, veoma ohladjeno pivo i po neka travarica se tu nasla. Za salate je bila zaduzena Ceca, a Spasa za sveze ispecene gibanice ispod saca. Brana je bio zaduzen za vatru, a pukovnik u penziji Vukadinovic za disciplinu. A razgovor se svodio na njihova pitanja i na moje i Jelenine odgovore. Rekao bih za njih price iz zivota na vodi, koje nisu sami doziveli. Mnogima su se price o Djerdapu i dozivljajima svidele i tvrdo se zarekli da ce i oni ici na Djerdap, ako idem i ja. A meni je bilo drago da ce iduce godine biti organizovana mini-regata sa Makisa do Kladusnice ili Kladova, sve jedno. Kad ono iduce godine, Brana i Ceca i Grba i njegova Spasa su se odvazili, vezali pramcane konopce za Sevu i zaplovili smo na 15-tak dana do Kladova i nazad, a svi ostali su dosli doduse da nas isprate. Zasto ne idu sa nama, rekli su dobro smisljena opravdanja ?

I bilo je ... i trajalo je ! I svi bi da se ponovi ..., a ono traje bez da se desi !!!

Moma

Comments *

You don't have permmission to comment, or comments have been turned off for this article.

NF servisi

Plovila članova foruma

Vodostaj

Video

NF linkovi

Dunav - marine i pristani

Sava - marine i pristani

Prijatelji foruma

 
Tehnonautika